Baumgartner - Pol Oster (Geopoetika)

S obzirom da sam poštovalac i ljubitelj dela Pola Ostera, moglo bi se dovesti u pitanje izlaganje suda koje će uslediti ovim prikazom. Subjektivnost je teško suspendovati, pristrasnost je u samom startu prisutna, ali potrudiću se da budem pošten i zamenim je blagonaklonošću, s obrisma objektivnih kritičkih nota. Ovo je ipak oproštajni roman jednog od najznačajnijih savremenih američkih pisaca. 

Prvog maja odjeknula je vest da je preminuo Pol Oster. Oprostili smo se od pisca na društvenim mrežama, malim ličnim omažima, onako kako dolikuje. Mnogima iz moje generacije, ali i šire, ostao je kao jedan od književnih stvaralaca, koji su nam početkom milenijuma pomogli da se osetimo kao čitaoci koji nisu isključeni iz ostatka sveta. Pol Oster je zaslužio takav ispraćaj. „Baumgartner“ me je vratio u melanholični svet Osterovih promišljanja iz kojeg nikada suštinski nisam ni izlazio. Bilo da se bavi mladim ljudima, njihovim agonijama i ekstazama, sredovečnim ili starim, kod Ostera se uvek oseća ljubav prema likovima. Njihova zapitanost nad stvarima, koje nam se kao običnim smrtnicima čine nedokučivim, bolnim ili nepravednim, kao da je upućena i nekoj višoj sili, svevišnjem ili već nekom ko je gospodar naših sudbina, od koga se traži da nam odgovori ili barem da misli na nas, da nas pomiluje, i ta emocija nastavlja da živi čak i kada zatvorimo knjigu posle poslednje pročitane stranice. Stiče se utisak da nastavljamo da dišemo osterovski. 

Prisutna je i u ovom romanu dobro poznata intelektualna atmosfera njujorške zaljubljenosti u evropski senzibilitet. Saj Baumgartner je intelektualac, profesor emetritus na Prinstonu, koji poslednjih desetak godina živi kao udovac. Godinama pokušava da se oprosti od svoje voljene supruge, spistaljice i pesnikinje, koja je stradala nesrećnim slučajem na okeanskom surfovanju. Baumgartner se vraća njenim razmišljanjima kroz priče i pesme koje je pisala, istovremeno kopajući po talogu sopstvenih sećanja koja ga još uvek čine živim i daju nekakav smisao njegovom životu. Ima jedna rečenica u kojoj Baumgartner razmišljajući dolazi do spoznaje: „Živeti znači osećati bol, kaže sebi, a živeti u strahu od bola znači odbiti živeti.“ Započinje romansu sa drugom ženom, posle toliko godina, sledi ponovna zaljubljenost, očekivanja koja su možda prevelika i empirijski zaključak da „živeti znači osećati bol“. Ovo jeste jedna od onih priča u kojima se ne dešava bogznašta, u kojima je naracija na momente izlomljena jer upadaju pisma, priče i pesme sa tačkom gledišta supruge Ane. Neki delovi su tu da bi se popunila praznina i odužio dug poreklu sa pričom o ukrajinskim Jevrejima, što jeste na momente dosadno, a nije ni na korist funkcionalnosti same priče koja nema zaplet, već se sve vrti oko lika i njegovog unutrašnjeg života. Ovo je jedna setna oda starosti koja dočarava bolove i poniženja, momente kada telo počinje da ti se ruga, ali i mozak krene u tom smeru, pa se bude paranoje koje na samom kraju Saja vode do vrata od kojih počinje poslednje poglavlje o S.T. Baumgartneru. Dovršite ga sami, Oster vam je ostavio tu slobodu.

Zbogom maestro, bilo je lepo družiti se sa tvojim knjigama. Priredio si nam oproštaj sa stilom.

Partizanski vestern Žike Mitrovića - Nedeljko Kovačić (FCS)

Nedeljko Kovačić, po profesiji filmski i TV režiser (Vera, Drug Marko, Jovanka Broz i tajne službe), nije slučajno izabrao Žiku Mitrovića. Strast prema žanrovskom filmu i stripu je nešto što je kod Kovačića probudilo interesovanje za ovog režisera, i početkom dvehiljaditih iniciralo je susret starog i mladog kolege. Iza tih susreta ostalo je nekoliko audio snimljenih razgovora, koji će se, kako sam načuo, prema nekim planovima autora, verovatno iskoristiti i za dokumentarni film. Mitrović to svakako zaslužuje. Dok se ne pojavi film, ova knjiga predstavlja svedočanstvo o jednoj izuzetnoj ličnosti, režiseru koji je Prokletije uzeo za svoju Dolinu spomenika (Monument Valley), Aleksandra Gavrića za svog Džona Vejna, i onda poput Forda i Hoksa, snimio nekoliko sjajnih partizanskih vesterna koji služe na čast jugoslovenskoj kinematografiji (Ešalon doktora M, Kapetan Leši, Obračun, Brat doktora Homera). Rođen u Beogradu 1921.godine, u Savamali gde je i odrastao, u živopisnom ambijentu „na potezu od Kalemegdana i tvrđave, duž Karađorđeve ulice, pa do Glavne železničke stanice“, Mitrović se kalio kao svako gradsko dete. Kao mladić zaljubljuje se u strip i palp romane, a odlazak u bioskop postaje deo njegovog svakodnevnog hodočašća. „Dao sam sebi reč da moram da gledam sve američke filmove koji dolaze u Beograd...I gledao sam!“ kaže Mitrović. Bavi se neko vreme crtanjem stripova, a posle rata ulazi u filmske vode, prvo kao dokumentarista, a potom kao režiser igranih filmova. Sve ostalo je istorija. Žika je jedan od pionira i rodonačelnika autentične lokalne pop kulture, sineasta urbane svesti, koji je u tim zajebanim vremenima, opterećenim ideologijom nove vlasti, uspevao da provuče svoj koncept i akcenat stavi više na akciju nego na agitprop. Tačnije, ideološka potka nije mogla biti izbegnuta, ali ostajala je u drugom planu, jer su u prvom planu bili „entertejnment“ i harizmatične face Aleksandra Gavrića i Bate Živojinovića. Osim toga, Žika nije snimao samo partizanske vesterne, njegovi krimići, koji korespondiraju sa francuskim krimi filmovima, takođe predstavljaju bisere, koji su sa svim manama ipak pravi biseri (Poslednji kolosek, Nož, Ubistvo na svirep i podmukao način iz niskih pobuda). Prema Ranku Munitiću, Mitrović je spadao u sineaste „sa kojima ni vlast ni kritika nisu znali šta da urade“, zato što su to bili sineasti „koji su razmišljali o vlasti koliko su morali, o kritici nisu, ali o gledaocima jesu.“

Kovačićeva nesputana elokvencija i erudicija, blještavilo brojnih eskapada, logičnost i intelektualna prefinjenost, čine ovu knjigu posebnom. Pored svega toga, u svakoj rečenici se oseća velika ljubav i poštovanje prema liku i delu Živorada Žike Mitrovića, ali i prema filmu, filmskoj kulturi i njenim vrednostima i tajnama.

FAŠIZAM ANTIFAŠISTA -PJER PAOLO PAZOLINI (Oksimoron, 2023)

 

Da je Pazolini živ, ponovo bi ga ubili. Jedan od najvećih umetnika XX veka, genijalni filmski autor, pisac, pesnik, politički mislilac i polemičar, nikada nije prestao da bude aktuelan. Komunista kakvog nije prihvatala komunistička partija, vernik koji se borio protiv crkve i snimio najhrišćanskiji film po jevanđelju, intelektualac koji je beskompromisno stajao iza svog dela, mišljenja i hrabro izlazio na crtu, čak i jednom Italu Kalvinu, Albertu Moraviji i mnogim drugim savremenicima.

Ovom malom i vrednom knjigom obuhvaćen je isključivo aspekt Pazolinijevog učešća u javnom životu italijanskog društva, u periodu od 1962. do 1975.godine, njegova dubinska esejistička sagledavanja fašizma i njegovih preobražaja u politici, kulturi i lingvistici. Takođe tu je i jedan intervju koji je dao Masimo Finiju za L’Europeo iz decembra 1974. Svi tekstovi su pisani kolumnističko polemičkim stilom za dnevne/nedeljne novine i počivali su na nekoj aktuelnoj dnevnopolitičkoj temi, koja bi se pod Pazolinijevim perom preobražavala u nešto što je mnogo dublje, ozbiljnije i vizionarski bezvremeno.

Pazolini je kao osvedočeni antifašista, šezdesetih godina detektovao problem na Levom frontu, shvativši da njegovi ideološki „istomišljenici“ nisu u stanju da prepoznaju novi fašizam koji se rodio u potrošačkom društvu, fašizam koji je od radnika i seljaka napravio malograđane. Ili nisu bili u stanju to da shvate, mislio je Pazolini, ili im je konformistički položaj kritike uperene ka „arheološkom fašizmu“, kako je nazivao onaj musolinijevski, bio lagodan i nekako im se usladio. Front bez borbe je uvek rađao konformiste, nešto poput današnjih lažnih „tastatura“ aktivista. Zaista, ne bih mogao da zamislim Pazolinija na društvenim mrežama. Još tada je shvatio moć medijske manipulacije i lobotomije koja će biti sprovedena nad čovečanstvom zloupotrebom televizije. Šta bi tek rekao za današnje digitalno doba kojim se sprovodi kretenizacija i potpuna dehumanizacija, pitao sam se.

Takođe, ne bih mogao da ga zamislim kako sedi ne nekom forumu zajedno sa Pitersonom, Žižekom ili već nekim trećim, za koji se kupuju skupocene karte preko interneta i gde se razglaba o klimatskim promenama, ratu u Rusiji i Ukrajini, krizi na Bliskom Istoku. Ne zato što to nisu bitne teme, već zato što bi se sam način njihovog sagledavanja drastično razlikovao, ali i sam taj momenat komercijalizacije bi se kosio sa njegovim svetonazorima.

Pazolini je bio intelektualno pošten, a takvim ljudima u današnjim vremenima sledi margina ili smrt. Nisam siguran da svet danas daje prostora takvim intelektualcima. Fašizam je pobedio, a taj glavni, globalni, kojem danas služe mnogi ubeđeni „antifa“ ratnici, rađa male nacoške, primitivne, populističke, povampirene arheološke oblike koji daju poseban štimung ovom vašarskom horor filmu u kojem se odigrava novi svet.

Da, siguran sam, da je Pazolini živ, ponovo bi ga ubili.

Razgovori (Noe, Žulavski, Kronenberg, Fasbinder, Hodorovski, Balabanov)

Red Box je manja izdavačka kuća koja se u poslednjih nekoliko godina upisala u knjižarski život sa sofisticiranim izborom literature. Mene je prvenstveno privukla edicija kojom se promoviše filmska kultura. Jedna od knjiga iz te edicije je zbirka razgovora sa filmskim autorima (Žulavski, Kronenberg, Noe, Fasbinder, Hodorovski, Balabanov) koji na prvi pogled nemaju puno toga zajedničkog. Različite poetike, stilovi, svetonazori, ali ono što ih spaja je napad na vizuelne i druge tabue. Kao velikom fanu Kronenberga, Fasbindera i Balabanova, najviše su mi prijali razgovori sa njima. Žulavskog nikada nisam voleo, ali sam ga poštovao, Hodorovskog takođe. Najproblematičniji mi je bio Gaspar Noe, jer njegov autorski  svet izrazito ne volim, ali sam razgovor mi je bio više nego zanimljiv. 

Razgovori su ranije objavljivani po različitim časopisima i isti su prevedeni za potrebe ove knjige po izboru samog izdavača.

"Ja ne pravim ustupke gledaocima, tim žrtvama života, koji misle da se filmovi prave samo zbog njihovog zadovoljstva, i koji ne znaju ništa o svojoj egzistenciji." Andžej Žulavski