Romerov film iz devedesetih, po predlošku Stivena Kinga, sigurno je jedan od filmova kojim je zaokružio prvu fazu svog opusa koji je započeo davnih šezdesetih. Posle ovog filma napravio je dužu pauzu i ušetao kao povratnik u XXI vek u kojem se nije baš najbolje snašao. The Dark Half je priča o piscu (Timoti Haton) koji zbog ucene obznanjuje svoj pseudonim pod kojim je stvorio bestseler serijal o nasilnom ubici Džonu Starku. Kako je rešio da sahrani tog lika i taj serijal, Džon Stark se pojavljuje u njegovom stvarnom životu kao mračni alter-ego sa kojim je primoran da uđe u obračun. Solidan horor, sa nekoliko rupa i čudnih rešenja, na momente rutinerski sa opštim žanrovskim mestima, ali ipak nadrasta običnost kada su horori tog vremena u pitanju. Ima liniju koja vodi i do intimističkog autorstva. One romerovske supstance i pogleda kojim je poimao žanr i svet.
Boxcar Bertha - Martin Skorseze (SAD) 1972
Rani Skorseze, Barbara Herši i Dejvid Karadin, novoholivudske sedamdesete. Priče koje su smeštene u doba Velike depresije pokazuju da Amerika nikad nije bila nevina.
Ko to kuca na moja vrata - Martin Skorseze (SAD) 1967
Pre neko veče sam prvi put pogledao prvi celovečernji film Martina Skorsezea u kojem je Marti bio pod uticajem Kasavetesa i francuskog Novog talasa. Naravno, bioskopski fetišizam prisutan u dijalozima i Kajtelovoj zaljubljenosti u vesterne Džona Forda. Skorzeze je ovde izveo jedan šut u jaja kvazi mačizmu Italo-katoličkih njujorških mladića koji žive u rascepu između krutog katoličko patrijarhalnog pogleda na svet, uličnog kodeksa sitnog kriminala i liberalnog talasa koji je tih godina menjao Ameriku. Sjajaj film!
Return of the King: The Fall and Rise of Elvis Presley - Jason Hehir (SAD) 2024
Nekada se čovek zapita čemu služe filmovi u kojima se iznova pričaju već ispričane priče. O Elvisu je još osamdesetih snimljen neprevaziđeni dokumentarac "This is Elvis", koji je na našoj televiziji prikazivan pod nazivom "To je Elvis Prisli". Kad sam ga prvi put pogledao, jednog letnjeg raspusta, možda sam bio peti razred osnovne škole, toliko sam se primio da sam te večeri pred izlazak u grad morao da napravim Elvis frizuru, ali nisam imao gela za kosu. Keva ga nije u to vreme koristila. Onda sam iz špajza uzeo onaj gel za kolače, koji je izgledao kao parče plastičnog celofana, rastvorio ga u šerpici tople vode, i potrudio da napravim nešto što bi ličilo na firzuru Elvisa Prislija. Uspeo sam u tome, jeste smešno, ali živa istina. Elem, ovaj Netflixov film i nije tako loš, iako je prepun opštih mesta. Fokusiran je na veliki Elvisov povratak, kada se iščupao iz kandži svog dugogodišnjeg menadžera Pukovnika Parkera, koji bi ga u potpunosti uništio, da se nije dogodio prosvetljujući trenutak kada se rokenrolerski duh ponovo probudio u Elvisovoj duši. Šoubiznis je ubio mnoge velike rokere, ubio je i Elvisa, ali tek u drugom činu. Priče o kralju nikada nisu dosadne, čak i kada su spakovane u osrednji TV film, jer on je toliko velik da se u svakom trenutku vide sjaj i beda tog kraljevstva i jedan veliki umetnik u izvođenju predstave koja je promenila svet u XX veku.
The Last Stop in Yuma County - Francis Gallupi (SAD) 2024
Francis Gallupi je mlađi američki režiser (1988.godište) koji je evidentno odrastao na filmovima Kventina Tarantina i braće Koen. Ovo mu je prvi film. O čemu se tu zapravo radi? Kad se u jednom Diner restoranu "on the road" motela, sa "suvom" benzinskom pumpom koja čeka cisternu, ukrste putevi svih ovih likova, onda mora da dođe do pičvajza koji je pravi užitak za ljubitelje bioskopskih noćnih projekcija. Jedan crnac pumpadžija, jedan Indijanac, konobarica, trgovački putnik koji prodaje kuhinjske noževe, penzionerski bračni par, mladi odmetniĉki par koji bi želeo da bude kao Martin Šin i Sisi Spejsik iz filma Badlands i dvojica odbeglih pljačkaša koji su tog jutra opljačkali banku u nekom od obližnjih gradića. Tu su i šerif i njegov blentavi zamenik, naravno i slučajni prolaznici. Sve sam vam rekao! Pravi bioskop!
Taj ogroman auto zaustavio se s druge strane mosta i istovario me. Zalupio sam vrata za sobom, mahnuo u znak rastanka, i zakoračio u tvrdi sneg. Oštar vetar ošinuo me je posred lica. Konačno sam bio na licu mesta, u Njujorku, gradu nalik mreži i suviše isprepletenoj da bi je čovek ukapirao, što nisam hteo ni da pokušavam. Došao sam ovamo da bih pronašao pevače, one koje sam čuo sa ploča – Dejva Van Ronka, Pegi Siger, Eda Makardija, Braunija Makgija i Sonija Terija, Džoša Vajta, The New Lost City Ramblers, velečanog Garija Dejvisa i gomilu drugih – pre svega da bih pronašao Vudija Gatrija. Njujork Siti, Grad koji će mi preokrenuti sudbinu. Moderna Gomora. Bio sam na početnoj tački pridošlice, ali ni u kom slučaju početnika.“ (Bob Dilan „Hronike“, Geopetika)
Ovako počinje i novi film Džejmsa Mangolda (samo nije bilo tvrdog snega), bajopik o Bobu Dilanu, koji sam sinoć pogledao sa velikim iščekivanjem. Odmah ću na početku reći da sam uživao u svakom kadru, svakom minutu i svakoj pesmi koja se mogla čuti. Džejms Mangold je inače odličan režiser, koji se već ranije uspešno oprobao u podžanru biografsko-igranog rokenrol filma, kada je režirao „Walk the Line“, priču o Džoniju Kešu. Osim toga, uspešan je kao scenarista i producent. U ovom slučaju se držao nešto drugačijeg koncepta, koji nije ni hagiografski, ni artistički, mada jeste mitomanski u određenom smislu, ali i sa kritičkom notom, u nekim delovima čak demistifikujući.
Scenario je baziran na knjizi Ilajdže Volda (Elijah Wald – Dylan Goes Electric!Newport, Seeger, Dylan, and the Night that Split the Sixties), a potpisuju ga Džejms Mangold i Džej Hoks. Više je koncentrisan na rađanje jedne od najbitnijih figura u istoriji rokenrola, što Dilan bez sumnje jeste, i važnu epizodu njegovog raskida sa folk puritancima koji su ga doživeli kao Judu. Vremenski dakle obuhvata uspon Dilana, koji sa namerom dolazi u veliki grad, a potom preko bolničke sobe u Nju Džersiju, u kojoj se lečio Vudi Gatri u poodmakloj fazi neurodegenerativne bolesti, kreće da se razvija portret umetnika u mladosti koji se prvo kalio u kafeima Grinič Vilidža kao singersongrajterska folk nada, a potom kao svaki odmetnik, priključivši električnu gitaru u pojačalo, kreće u nepoznatu avanturu u kojoj se rodio jedan veličanstveni opus koji služi na čast ovoj muzici.
S jedne strane, nisam siguran koliko će ovaj film da se dopadne publici kojoj je Dilan potpuna nepoznanica ili onima koji ne vole njegovu muziku. Verovatno neće. Opet, s druge strane sam siguran da će biti mnogo fanova, takozvanih dilanofila, koji će tražiti dlaku u jajetu. Svakako bi trebalo da budu svesni da je nemoguće u dva sata i dvadeset minuta sažeti sveobuhvatno i detaljno ceo život i sve likove koji su deo te velike epohe i priče o Bobu Dilanu. Prosto, igrani film ima svoja ograničenja.
Timoti Šalame je briljantno kreirao Dilanov lik. To je taj Robert Cimerman kojeg znamo iz priča, knjiga, tračeva, dokumentarnih fragmenata rasutih po polju pop kulture. Tajanstven, nadrkan, senzibilan, genijalan, misteriozan, sebičan, uzdržan, suveren, hipertrofirani individualac. Sve je to, čini mi se, uspeo da prenese talentovani Šalame. Velika je karijera pred ovim mladim glumcem. Nadam se da će je pametno izgraditi. Pita Sigera je sjajno odigrao Edvard Norton, čiji me je povratak na scenu veoma obradovao. Ela Fening je odigrala Dilanovu ljubav Silvi (u stvarnom životu Suzi Rotolo) dok je čuvenu Džoan Baez odglumila Monika Barbaro. Žao mi je što nije bilo prostora da Mangold dovede Haokina Finiksa da odigra Džonija Keša, jer mi je uloga Bojda Holbruka bleda i ceo taj deo koji govori o susretu dvojice velikana je malo karikaturalan i površan. To je možda jedina slaba tačka ovog filma. U svakom slučaju, vi ćete možda primetiti i veće rupe, ja ih nisam video, niti sam ih tražio, jer su me emocije radile od početka do samog kraja. To je valjda pravi smisao bioskopa?!
