Ploče za pusto ostrvo - "„Roy Orbison and Friends, A Black and White Night” (1988)

Bio sam tada još uvek u osnovnoj školi.  Pored domaćih pop rock bendova, koji su bili neizbežni, počeo sam da otkrivam lepšu stranu muzike tako što sam pozajmljivao kasete i ploče od starijih likova koji su izgledali baš onako kako sam želeo i ja da izgledam. Ako me pitate kako, mogao bih vam reći da je većina njih podsećala na neku varijantu socrealističnog Brusa Springstina sa provincijske kaldrme. Malo stariji znaju o čemu pričam jer se sve to dešavalo negde krajem osamdesetih, neposredno pre pada. I baš negde u to vreme, jednog nezapamćeno toplog leta, okupljali smo se u parku ispred lokalnog bioskopa. Imali smo izlazak do ponoći, a nekada i posle toga, što je prednost odrastanja u malom gradu. Takođe preko ličnih poznanstava imali smo često mogućnost da uđemo u bioskop za džabe što smo rado koristili. Tako smo jedne večeri zaglavili na projekciji filma „Blue Velvet“ Dejvida Linča. Naravno, tada nisam imao pojma ni ko je Dejvid Linč, ni u čemu je smisao filma koji sam odgledao, ali se sećam da sam bio fasciniran predivnom pesmom u sceni koja je izgledala potpuno bolesno. Kompletna atmosfera mi se nekako urezala u mentalno emotivni sklop, tako da i dan danas mislim da je to jedna od onih filmskih scena koje su mi promenile percepciju. Za divno čudo, znao sam da tu pesmu peva Roy Orbison. Ne znam kako, ali sam znao. Biće da je TV program bio edukativniji i bogatiji nego danas i da sam negde usput ukačio da se taj čika sa velikim naočarima za sunce, frizurom kao u baba Žake, glasom kao u slavuja, zove Roy Orbison.

Posle toga, možda već sledećeg leta, od jednog sumnjivog tipa koji je živeo u zgradi do moje pozajmio sam ploču / soundtrack „Roy Orbison and Friends, A Black and White Night” i to je bilo jedno prosvetljujuće rokersko iskustvo. U to vreme je malo ko od mojih vršnjaka mario za ovakvu muziku. Jedan deo ekipe je uglavnom slušao Guns N Roses, drugi U2 i EKV, treći MTV hitove tako da sam bio poprilično usamljen u obožavanju Roya Orbisona. Elem, pošto sam došao u posed te ploče na 24 sata morao sam pod hitno da izboksujem termin kod poznanika koji je imao aždaju od gramofona sa dobrim dekom kako bih istu presnimio na kasetu. Moje govno od plastičnog Camacrown muzičkog stuba nije moglo da napravi kvalitetan snimak, zbog čega sam često gledao da budem dobar i sa ljudima koji su imali kvalitetne muzičke uređaje u kući. Danas, kada se toga setim, stidim se koristoljubivog poriva ali šta da se radi. Bili smo u tehničkom smislu zakinuti, a ni roditelji nam nisu puno polagali na takve stvari. Morali smo u tom smislu da “žicamo”. Tako, kada danas govorimo o tim pločama koje bi poneli na pusto ostrvo, prosto se nametne i neka priča koja nije vezana striktno samo za muziku, već za doživljaj pribavljanja i prvog preslušavanje tog albuma, ambijent u kojem se to dešavalo, vreme u kojem se dešavalo. Dakle, nostalgija je neizbežna, ali ne sme biti presudna. Smešno je kada pomislim da sam čovek koji je nostalgičan za pločom koja je snimljena 1988. godine sa svim tim pesmama i autorom koji pripadaju najboljim dekadama rokenrola. Hoću reći, ova ploča je bila retro i tada, ali vreme je pokazalo da je bolja od većine onih “modernih” albuma koje su se tih godina vrteli po top listama. Zub vremena je čudo. Svaki orah ide na proveru.

 „Roy Orbison and Friends, A Black and White Night” je jedan fantastičan audio i vizuelni live dokument o vanserijskom talentu čoveka koji je potekao iz Teksasa, i trnovitim putem, uz velike životne gubitke (gubitak supruge i smrt dva sina), stigao do Panteona u kojem danas sedi zajedno sa Elvisom i Cashom. Na koncertu/albumu su kao prijatelji gostovali T Bone Burnett, Bruce Springsteen, Tom Waits, Elvis Costello, K.D.Lang, Jackson Brown, Bonnie Raitt, J.D. Souther. Samo prisustvo navedene plejade ukazuje o kakvom delu je reč. U svakom slučaju najbitnije je da uvek dobro zvuči.