Poslednji tango u Parizu - Bernardo Bertoluči (1972)

Nekoliko puta sam pokušavao da srušim Bertolučija u ličnom filmofilskom Panteonu. Prvi put zbog Poslednjeg kineskog cara, drugi put zbog Malog Bude, treći put zbog nekog filma kojem sam zaboravio ime (što puno govori o tome koliko mi je bio zanimljiv). Međutim, njegova faza iz sedamdesetih je toliko dobra, da sam mu kao pravoverni filmofil morao oprostiti svu pretencioznost ispoljenu u kasnijim delima. To nije bilo tako teško jer sam već tada počinjao da shvatam da on ipak pripada onoj sorti harizmatičnih autora koja polako izumire, a moram priznati da su mi se dopali i njegovi kasniji filmovi Ukradena lepota i Sanjari. Dinko Tucaković je u jednom tekstu o Bertolučiju napisao sledeće: „Rođen u Parmi u obzorje do tada najvećeg rata u istoriji, sin velikog pesnika Atilija, odgojen u tradiciji kulinarstva provincije Reggio Emilia, gde dominiraju kobasice u odnosu na pastu, Bernardo Bertoluči, bio je predodređen da napravi nešto veliko na najvećoj pozornici filma.“ Što se mene tiče, Novecento i La Luna su dva najveća, najbolja i najozbiljnija filma ovog autora. Posle toga možete ređati kako vam drago. Hoćete li Tango ili Konformistu, izaberite sami. Ja bih pod redni broj tri ipak uvrstio Tango.

Imajući u vidu društvenu klimu u svetu posle propasti šezdesetosme, a posebno levičarski bekgraund i anarhističku prirodu autora, nije iznenađujuće da je svojim filmom Poslednji tango u Parizu (1972) Bertoluči šokirao publiku. Puritanci još uvek nisu bili spremni za ovakav eksces, a pogotovu što je cela priča zbog Marlona Branda ukazivala da film neće ostati samo na terenu filmofilske art elite, poput Pazolinijevih šokantnih ostvarenja, već će ga gledati malo šira publika. Bertoluči se držao proleterskog recepta o filmu kao internacionalnoj umetnosti namenjenoj kraljeviću i prosjaku. Naravno da iz današnje perspektive, generacijama koje su odrastale samo na Holivudu iz 21.veka, internetu i video igrama, ovakvo ostvarenje izgleda kao školski primer autorskog umetničkog filma, ali onomad nije bilo tako. Tango je ipak bio bioskopski film, iako se, kažu, zbog cenzure davao u kasnijim terminima.  Njegova subverzivnost je više ubadala prst u oko građanskoj malograđanštini, nego katoličkoj crkvi, i prvenstveno je ostavljala zbunjenom većinu koja je površinskim analizama sve svodila na puku seksualnost i rušenje tog pretposlednjeg tabua (ako prihvatimo tezu da je incest bio poslednji). Pitanje je da li su oni dugokosi momci, koji su se samo nekoliko godina ranije valjali u blatu Vudstoka i visili sa transparentima ispred Sorbone, Kembridža, Harvarda, Jejla i Kapetan-Mišinog zdanja, prepoznali Bertolučijev nastavak pobune. Pitanje je da li su prepoznali nekonformizam na kojem je autor insistirao. Mnogi od njih su postali lihvari revolucije. Sistem ih je kupio. Preko Brandovog nihilističkog pogleda na svet i njegovog preobražaja, autor je lupio šamar svima koji su se prodali. Filozofskim stavom je udario u neke od osnovnih stubova civilizacije – porodicu, religiju i svet kao takav. U sveopštem besmislu, jedina slobodna teritorija za Branda i Šnajderovu je iznajmljena gajba u kojoj ne postoje imena, ne postoje prošlost i budućnost. Postoji samo “sada”, postoje samo njihova tela i ta tela moraju biti spojena kroz paklenu animalnu strast. “Sada” se dešava samo u stanu, dok su prošlost, budućnost i imena napolju. Tu je Tango kao simbol strasti koja sa sobom nosi eros i tanatos i nagoveštava nam ishod drame čiji su protagonisti Pol (Marlon Brando) i Džini (Marija Šnajder). Definitivno jedan od onih filmova koje morate odgledati ponovo, jer uvek postoji mogućnost da u takvim filmovima otkrijete njihovu novu dimenziju koja vam je promakla prilikom prvog gledanja.