Filomena - režija: Stiven Frirs (2013)

Rekao bih da je Stiven Frirs, za razliku od Kena Louča i Majka Lija, jedan od onih britanskih autora, koji se jako dobro snalaze u vodama glavnotokovske produkcije. Holivudski izleti mu dođu kao kolačić ili neka vrsta ratničko-zanatskog kaljenja, u svetu u kojem obično producenti određuju pravila igre, i u kojem moraš biti dovoljno pametan i nametljiv kako bi provukao svoju autorsku ideju. Stiven Frirs je režirao nekoliko sjajnih filmova, kako autentično britanskih, tako i par holivudskih, od kojih se neki mogu oceniti kao briljantni (Opasne veze, Semi i Rouz se tucaju), a neki kao ostvarenja korektnih umetničko-bioskopskih dometa (High Fidelity, Kraljica, The Grifters). Njegov poslednji film Filomena je jedan od onih filmova koji spadaju u ostvarenja koja su nalaze između gore navedenih kategorija. Nisu remek-dela, ali su iznad proseka i ostavljaju jako dobar utisak. Rađen je prema knjizi BBC novinara Martina Siksmita The Lost Child of Philomena Lee.

S obzirom da je snimljen prema istinitoj priči, čija je sadržina takva, da se lako moglo skliznuti u patetiku i hvatanje publike na jeftine emocije, Frirs je vešto izbegao tu klopku i samu priču, na jedan odmeren način, izveo do samog kraja. Filomena (Džudi Denč) je starija žena koja polazi u potragu za svojim detetom, koje je “rodila u grehu“ kao tinejdžerka, a koje su časne sestre manastira, u kojem je kao grešnica našla utočište, prodale nekim bogatim Amerikancima. U toj potrazi joj pomaže cinični novinar (Stiven Kugan), kojeg poznanstvo sa Filomenom na određeni način menja, i pomaže mu da i sam počisti sopstveni haos u duši. U pitanju je jedna od onih toplih ljudskih priča koje završavaju sa jakom katarzom. Savršeno odigrane uloge sjajne Džudi Denč i apsolutno briljantnog Stivena Kugana sa šarmom sofisticiranog i ironičnog britanskog džentlmena, čine ovaj film još većim nego što jeste. Budite sigurni, da ćete za ono što od emocija budete dali tokom ove projekcije, sigurno dobiti natrag i nećete se osetiti prevarenim. Osim toga, ovo je priča koja dovoljno glasno i precizno upućuje kritičko pismo katoličkoj crkvi, koje ni malo ne zaostaje za pismom mladog Louča, koje je pre nekoliko godina na istu adresu uputio filmom Oranges and Sunshine.

Meni je lično ovo bio jedan od najmanje pretencioznih, a sigurno najuspešnijih filmova, koje sam odgledao na ovogodišnjem FEST-u. Još uvek se daje u prestoničkim bioskopima, dok ga čitaoci Jorgoslovlja u čijim varošima ne rade bioskopi, mogu sigurno naći u torent republici ili lokalnom dvd klubu.