Dovlatov i okolina - Aleksandar Genis (Geopoetika) 2000

"Ko je zapravo taj Sergej Dovlatov?", pitao sam se jednom ispred kafea Centrala, dok mi je jedan vrsni poznavalac ruske književnosti objašnjavao koliko mu znači. Iste te večeri sam na internetu potražio nešto o njemu. Golem neki čovek. Ljudina! Brkat, markantan, crnpurast kao da je rođeni brat Omara Šarifa. Kada sam ugledao njegovu fotografiju, izgledao mi je kao jedan od kafanskih prijatelja mog oca. Onda sam pročitao dve njegove knjige i definitivno sam bio ubeđen da je to jedan od onih ljudi koji su me čašćavali koka-kolom i nekim dinarom, u bašti kafane „Krčmar Marine vode“, kako bih se nečim zanimao, dok su oni tamo bistrili njihove priče. 

Kako verujem u teoriju da svaka knjiga traži svog čitaoca, mene je pre nedelju dana pronašla knjiga Aleksandra Genisa „Dovlatov i okolina“. Odmah smo se našli. Dovlatov i ja ponovo, Genis i ja prvi put. S obzirom da nije pozamašna, i da broji samo oko dvesta stranica, naše druženje se brzo završilo. Taj kraj je za sobom ostavio osmeh i puno srce. Između tih korica nalazi se jedno putovanje koje je Genis definisao kao filološki-roman, a u kojem se govori o liku i delu Sergeja Dovlatova. Roman je napisan perom, srcem i dušom njegovog saradnika i prijatelja. Iz drugog ugla, ovo je na neki način i knjiga o Aleksandru Genisu, jer je sam Genis rekao: "Knjige o drugima se pišu kada nemaš šta da kažeš o sebi. U ovom slučaju to nije tako. Pišem je upravo stoga što nameravam da popričam o sebi. Ali da bih dosegao dalje, treba mi povisoko drvo."

Sergej Donatovič Dovlatov (3.09.1941. – 24.08.1990.) rođen je Ufi, prilikom evakuacije, od oca (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke (Jermenke) glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu gde je odrastao i upisao fakultet žurnalistike. Međutim, zbog svoje naravi i životne filozofije, često je upadao u neprilike čiji se epilog u jednom momentu završio i popravnim logorom gde je morao da radi kao čuvar. Fakultet nikada nije završio, ali ga to nije sprečilo da počne da se bavi novinarstvom. Prve Dovlatovljeve priče su se šezdesetih godina širile u samizdatu, a tek ponekad bi objavio neku recenziju za lenjingradske časopise. Sedamdesetih su ga proganjali zbog nekih priča koje nisu bile u skladu sa političkim pogledima kagebeovskih kultur-tregera. 1978. godine emigrira u Beč, a potom u Njujork, u kojem je zapravo stekao svoju književnu slavu, i u kojem je živeo do iznenadne smrti 1990.godine.

Genis i Dovlatov su se upoznali u Americi u redakcijama ruskih emigrantskih novina i na Radiju Sloboda. I jedan i drugi su voleli da piju, onako ruski, s nogu, dok se ne padne na patos. Povezivalo ih je mnogo toga, a ponajviše ljubav prema pisanoj reči. Iako je Genis suštinski sastavio književnu monografiju pisca, ova knjiga zaista jeste filološki-roman, jer je uzbudljiva i zanimljiva kao i vrhunska fikcija. Takvo delo može napisati samo odličan pisac, što Aleksandar Genis definitivno jeste.

“Sergej mnogo šta nije voleo – ni operu, ni balet, u pozorištu – samo restorane. Čak mu je i priroda išla na živce. Jednom smo ga za vreme pauze za ručak izvukli na ulicu – da pojedemo po sendvič na prolećnoj travi. Sergej je prvo zažmurio, onda se namrštio i najzad izjavio da nije sposoban da funkcioniše kada oko njega nije zadimljeno.”

“Dovlatova su zanimali samo ljudi, njihovo složeno duhovno tkanje, tanana kozmetika ljudskih veza. Ponekad mi se činilo da su ljudi zaokupljali Sergeja više od svega na svetu, čak više i od književnosti. Doduše, Dovlatov i nije povlačio strogu granicu između ličnosti i lika. Ljudi su bili azbuka njegove poetike. Upravo tako: čovek kao jedinica teksta. Sergej se sa zahvalnošću prisećao lekcija Borisa Vahtina, koji je svojim mlađim kolegama savetovao da ne pišu idejama nego slovima. Ali je Dovlatov pri tom pisao ljudima.”