Rođena kao Grkinja – Melina Merkuri (Plavi jahač)

Sve što sam stariji, sve više mi prijaju autobiografske knjige. Imam utisak da u toj jednostavnoj formi, dobijam mnogo toga što me čini srećnim čitaocem. Svako ima neke svoje heroje i heroine koje bi želeo da upozna malo bolje od onoga, kako ih je upoznao kroz njihova konkretna dela. Zato su autobiografije-memoari književna forma, koja nam omogućuje da dobrim delom zavirimo u živote tih ljudi, kojima se divimo na ovaj ili onaj način, kao i u epohu kojoj su pripadali. Čuvena grčka glumica Melina Merkuri je svoju autobiografiju Rođena kao Grkinja napisala 1971.godine. Naslov je uzet iz njene izjave koju je dala pošto su joj vlasti pukovnika Patakosa oduzele državljanstvo i zabranile povratak u Grčku. Melina Merkuri je tom prilikom rekla: „Rodila sam se kao Grkinja i umreću kao Grkinja. A gospodin Patakos je rođen kao fašista i umreće kao fašista.“

Kakva je bila Melina Merkuri? Zanosna, okata, helenski lepa, hrabra, luckasta, talentovana, divlja, pametna, emotivna, pravedna, slobodoljubiva. Bila je unuka Spirosa Merkurisa, čoveka koji je trideset godina bio gradonačelnik Atine, nestašna sestra čiju je čast često morao braniti njen rođeni brat, ćerka zavodnika Stamatisa, žena Žila Dasena, prijateljica Manosa Hadžidakisa, Mikisa Teodorakisa, Nikosa Kazancakisa, Grete Garbo i Fransoa Sagan. Velika glumica, političarka, ministarka kulture. Njena lična istorija se prepliće sa istorijom Grčke. Ona govori o svom životu kao žena, kao umetnica i kao Grkinja. Ono što takođe može biti zanimljivo srpskom čitaocu je uvid u zajedničko balkansko iskustvo i odnos velikih sila prema ovom delu sveta koji se nije promenio do danas.

Melina Merkuri je kao glumica ostavila za sobom dubok trag, kako u grčkom pozorištu, tako i u grčkoj kinematografiji. Završila je Nacionalnu školu glume u Atini i u početku igrala isključivo u pozorištu, ali posle uspeha doživljenog ulogom u Kakojonisovom filmu Stela (1955) i planetarnog uspeha filma Žila Dasena Nikad nedeljom (1960) postaje prava filmska diva. Za ulogu prostituke Ilje u pomenutom Dasenovom filmu dobija nagradu u Kanu i nominaciju za Oskara. Bila je veliki borac protiv nepravde i dikatorskih režima koje su podržavali Amerikanci u njenoj zemlji. Radila je na očuvanja nacionalnog kulturnog blaga Grčke i zalagala se za vraćanje opljačkanog kulturnog bogatstva koja se nalaze u britanskim muzejima.

Rođena kao Grkinja je knjiga koja ostavlja prijatan utisak i mnogima može biti inspirativna, pogotovu ako se spremate na put u Grčku, tu prelepu zemlju u kojoj sunce drugačije sija.

„Roditi se kao Grk znači biti pod neobičnom kletvom. Za veliki broj ljudi to znači da si lično sagradio Akropolj, podigao Delfe, izumeo pozorište, izrodio ideju demokratije. A zapravo si siromašan, mnogi od tvojih rođaka ne znaju da čitaju, a tek što si okusio demokratiju i nezavisnost, oteli su ti je strani zaštitnici i njihovi grčki hamali.“

  „Odakle da počnem da pričam o Manosu Hadžidakisu? Od njegovog šarma? Taj šarm me je osvojio još od prvog puta kada smo sarađivali, kad je pisao muziku za komad Elektri priliči crnina...U svakom slučaju, za sada ću se ograničiti na Manosovu borbu za grčku muziku. Učinio je da slušamo buzuki. Bitka nije bila laka. Morao je da se sukobi sa našom srednjom i višom klasom. Prezirali su muziku buzukija jer su njeni izvori bili turski, a oni su insistirali na tome da su Evropljani. Njihova posvećenost Atini bila je u suštini lažna jer bi više voleli da je ona London ili Pariz. Ali Manos se borio. Borba ga je vodila u mračne taverne na obali Pireja i u radnička naselja Atine i Soluna. Mnoge od njih su bile male. Neke su imale svega tri ili četiri stola, ali sve su imale bar jednog čoveka koji svira buzuki. Manos je uletao u njih sa groznicom arheologa koji je na pragu da otkrije neki važan lokalitet. Slušao je pesme u udžericama, pesme robijaša i ljudi koji su uzimali drogu, pesme o zatvoru, o nevoljama sa policijom.“

„Mnogo puta smo se razočarali. Mnogo puta smo se osramotili. Ali postoje sunce i more i sećanje na sve one dobre ljude koji su umirali za slobodu Grčke, da nam pruže novu nadu. Možda će nove nade doneti nova razočaranja, ali iz čistog helenstva naći ćemo način da se nada ponovo rodi.“