Gledalo se 2018. godine

Uvreda (L'insulte) – Ziad Dueiri (LIBAN)

„Uvreda“ je inače prvi i za sada jedini film Zijada Dueirija koji sam imao prilike da pogledam. Čuo sam za režisera zahvaljujući jednom eseju, iz odlične knjige Borisa Trbića „Bilo jednom na Bliskom istoku“. Film sam pogledao na prošlom Festu. Dueiri je moderan filmmejker, koji je zanat pekao u Holivudu kao asistent kamere na filmovima Kventina Tarantina, Džima MekBrajda, Endrjua Dejvisa. Kao reditelj debitovao je 1998. godine filmom „Zapadni Bejrut“. „Uvreda“ je njegov četvrti film. U pitanju je izuzetno ostvarenje koje ostavlja jak utisak. Dobra priča, jaki karakteri, politika, traume građanskog rata, pitanje humanosti. Sve to bez patetike, nategnutih konstrukcija i onog „ljudskopravaškog“ zakukavanja. Ovakvi filmovi, sa osetljivom tematikom, moraju biti pošteni da bi bili katarzični, jer nijednom narodu ne pripada monopol na patnju, kako reče jedan od likova.

First Reformed – Pol Šreder (SAD)

U jednom intervjuu koji je za Sineast napravio Dinko Tucaković, Pol Šreder je još 1983.godine rekao: „Volim filmove sa usamljenim ljudima u praznim sobama, kao što su „Taksista“ Skorsezea, „Džeparoš“ Bresona, „Samuraj“ Melvila.“ U svom poslednjem filmu taj usamljeni čovek je sveštenik kojeg igra Itan Houk. Na neki način je sličan onom liku kojeg je igrao De Niro u Taksisti, Delon u Samuraju, ali najdirektniji omaž se zapravo odnosi na Bresona i njegovo remek-delo „Dnevnik seoskog sveštenika“. „First Reformed“ je odličan film koji hrabro postavlja neka pitanja koja muče savremenog čoveka.

Roma – Alfonso Kuaron (MEX)

Priznajem da mi se sam početak filma učinio kao nekakvo umetničarenje, međutim, vremenom sam se otkravio i prepustio filmu. Priča o ostavljenim ženama, služavki-dadilji i njenoj gazdarici, lepo ispričana kroz crno-belu fotografiju, što možda na prvi pogled ukazuje na autorsku pretencioznost, ali ipak je sve opravdano jer se radnja dešava ranih sedamdesetih. Kuaron je zapravo želeo, usput da ispriča i priču o svom odrastanju, i na neki način je posveti i njegovoj dadilji. U jednom momentu sve je leglo i priča je zadobila smisao. Jedino me je mučio taj naziv filma. Otkud Roma? Zašto Roma? Onda sam negde pročitao da je to zapravo deo Meksiko Sitija u kojem je odrastao Kuaron. Kockice su se sklopile. Film je divan.

You Were Never Really Here – Lin Remzi (SAD)

Plaši me Hoakin Finiks. U njegovom igranju ima nečeg demonskog i neverovatno privlačnog u isto vreme. Imam utisak da on brutalno gradi likove koje igra i da tom prilikom umire jedan deo stvarnog Finiksa. Ako ovako bude nastavio, neće dočekati starost. Rediteljka Lin Remzi je po tajmingu starih majstora, uspela u sat i po vremena da spakuje sve ono što treba da se nađe u jednom dobrom bioskopskom filmu. Psihološka triler-drama koja uslovno može da se posmatra kao omaž Skorsezeovom Taksisti. Jedna on onih priča kojom vas autor pukne u glavu, i posle koje ne možete ostati ravnodušni.

Svi znaju – Ašgar Farhadi (ŠPA)

Iranski režiser Ašgar Farhadi je rešio da izađe iz nacionalnih okvira i napravi jedan film van Irana. Izabrao je Španiju, što se pokazalo dobrim i pametnim izborom. “Svi znaju” je priča koja počinje lepršavo kao razglednica sa Mediterana, zatim se polako pretvara u triler-otmice, da bi potom prešao u pravu dramu.  U tom trenutku pravila žanra u vezi sa filmovima otmice prestaju da budu bitna. Važni su samo likovi, njihove drame i dileme. Maestralno režiran, napisan, apsolutno zavodljiv i uzbudljiv. Ašgar Farhadi je više puta pokazao da je režiser koji ume da radi sa glumcima. Njegovi filmovi mogu da posluže kao master klas, kako studentima glume, tako i režiserima koji vole taj kamerni stil dramskog igranja na filmu.

Detroit – Ketrin Bigelou (SAD)

Veliki sam fan opusa Ketrin Bigelou i to zaključno sa filmom „The Weight of Water“ iz dvehiljadite godine. Žena koja se školovala na opusu Džona Milijusa, koja je izjavila da „ništa bolje ne pali od preterivanja“ (a bila je studentkinja Miloša Formana na Kolumbiji), nije za potcenjivanje. Ketrin je inače i žena koja je svoje srce, u jednom periodu svog života, poklonila Džejmsu Kamerunu, i po tome se odmah videlo da to nije obična žena. Postoji ona kovanica žena-zmaj. Možda bi se mogla upotrebiti u njenom slučaju? Posle pomenutog filma iz dvehiljadite je prestala da mi bude zanimljiva. Pogotovu posle oskarovca „The Hurt Locker“ koji je, složićete se možda, užasan film i svakako precenjen. „Zero Dark Thirty“ nisam gledao jer mi je takođe zasmrdeo na neko pentagonsko govno, iako to možda i nije. Međutim, Ketrin Bajglou se ovim poslednjim filmom vratila u sferu mog interesovanja, jer je ponovo snimila nešto vredno pažnje. U pitanju je jedan od onih filmova koji ubadaju prst u oko američkom establišmentu i njihovom snu o izuzetnosti. Film ogledalo na temu rasizma u najbogatijoj i najdemokratskijoj zemlji na svetu. Priča koja ostavlja gorak ukus u ustima. Odlično je režirana, a dokumentaristički realizam u igranom fimu doveden je do savršenstva. Priča koja štipa savest Amerike. Besni ste, plače vam se, nemoćni ste, jer nepravda uvek i svuda boli. Samo nemojte da budete selektivni u promišljanju. Pogledajte, svuda je oko vas, ima je i u našem/vašem dvorištu. Zove se drugačije. Krije se u drugim formama. Prepoznajte je bez nametnutih šablona. Smrt nepravdi!

BlacKkKlansman – Spajk Li (SAD)

Podsetio me je na bioskop iz devedesetih. Ima dobru atmosferu, iako je na momente prenaglašen u nekim segmentima. Spajk Li je definitivno podvojena ličnost. U njemu se neprestano bore Spajk Li filmmejker i Spajk Li politički aktivista. Najbolji je kada se trudi da bude kao Skorseze, i tada je filmmejker. Kada se trudi da bude aktivista, on je bledunjav i ponekad patetičan, a često pretenciozan. Aktivizam u tom smeru je jako ozbiljna i potrebna stvar, ali ume da ubije filmsku magiju. Isto kao i preterano eksperimentisanje sa pravilima žanra. Uprkos svemu BlacKkKlansman je jedno prijatno bioskopsko osveženje i film koji vredi pogledati, iako je na tu temu Ketrin Bajglou sve precizno objasnila u Detroitu.

Teška vremena u El Rojalu – Dru Godard (SAD)

Ako me je Spajk Li podsetio na bioskop devedesetih, ovaj film je skroz naštimovan u tom ključu. Radnja se dešava krajem šezdesetih u motelu El Rojal na granici Nevade i Kalifornije. Tu je jedan recepcioner sa tajnom, nekoliko iznenadnih gostiju, svako sa svojom pričom, i ubrzo kreće ludilo. U holu motela je restoran sa džuboksom, koji dobar deo filma vrti rok i soul hitove iz zlatnog doba vinila, tako da je pored izvrsne tarantinovsko-rodrigezovske priče i saundtrek jedan od razloga zbog kojeg bi trebalo da pogledate ovaj film. Da, tu je i Džef Bridžis.

Eric Clapton: Life in 12 Bars – Lili Fini Zanuk (SAD)

Ovo zapravo i nije neki vrhunski rokumentarac. Gledao sam mnogo bolje i znatno vrednije filmove o rokenrol zvezdama. Ovaj film je prosečan, ali ipak mi je ostavio utisak zbog Kleptona i muzike koju je stvarao. Preovladao je lični sentiment, jer mi je u jednom periodu života njegova muzika značila. Osim toga, film mi je otkrio i neke detalje iz Kleptonovog života koje nisam znao. Svakako ako imate mitomanski odnos prema rokenrolu, volite Cream i Yardbirdse, ovo jeste film za vas. U svakom slučaju je jedan od vrednijih iz 2018.

Južni vetar – Miloš Avramović (SRB)

Za kraj bih izdvojio i jedan srpski film, koji je sa svim manjkavostima, ipak prijatno iznenađenje. Dobar i uzbudljiv akcioni krimi film. Odeš u bioskop i nemaš transfer blama kao ranije dok su se m(učili) da porode nešto slično Zečević, Skerlić i ostali. Ipak, daleko je od onoga što bi želeli da budu.