Mladen Đorđević je svojim trećim filmom još jednom dokazao da je jedan od najozbiljnijih srpskih filmskih autora novog milenijuma. Nije tajna da sam fan i njegovih prethodnih filmova, Made in Srbija (2005) i Život i smrt porno bande (2009). Đorđević je u ovom bezličnom vremenu, u kome vlada određena filmska moda, kako estetska tako i politička, jedan od usamljenijih autora koji imaju hrabrosti da naprave film koji ne želi da se dodvorava publici, političko-fondaškim finansijerima i koji ne vređa inteligenciju gledalaca. To bi svakako trebalo ceniti iznad svega.
Osim toga, Đorđević poput svojih učitelja i duhovnih preteča, Želimira Žilnika i Živojina Pavlovića, snima pametne filmove u kojima konsekventno traga za duhom margine i oniričkim delirijumima njenih protagonista.
U ovom filmu Đorđević sa bavi bečkim gastarbajterima iz Srbije, koji u tom gradu, „iza čijih zidina počinje Balkan”, rade kao taksisti. Darko, Milenko i Goran imaju svoje probleme, svoje dileme, strahove, želje i određena očekivanja. Posećuju vračaru Vladicu, tuguju za zavičajem od kog su se odrodili, a na bečku kaldrmu se nikad nisu navikli. Darko entuzijastično pokušava da se kreativno izrazi putem pisanja za amatersko pozorište. Milenko, mačvanski Rom, razmišlja o povratku u rodno selo i bavljenju stočarstvom i poljoprivredom. Goran, gastos iz negotinskog kraja, sveže oženjen Ruskinjom, pokušava uz pomoć vračare da reši sve svoje probleme i poput junaka iz rumunskog filma Comoara (2015) da pronađe zlato u dvorištu svoje seoske kuće u Srbiji.
Sve vreme na umu su mi bili oni Štulićevi stihovi: „Austrija zemlja teška, za hodače sivih cesta, klasni mir i takve trice, ustajala žabokrečina.”
Muziku je komponovala Janja Lončar, film montirali Milan Jakonić i Basquiera Perrin.
Ovaj film, između ostalog, pamtiću i po tome što je prvi koji sam pogledao u bioskopu posle korona-pauze. Bio sam jedini gledalac u sali. Tako se namestilo. Inače, sve pohvale za ovo malo ali vredno ostvarenje.
Нема коментара:
Постави коментар