Ruski filozof Nikolaj Berđajev je pisao da u modernim
vremenima u vladajućoj svesti nedostaje stvaralačka smelost. Danas mahom postoje
umetnici i mislioci koji pričaju o nečemu,
a nekada su postojali umetnici i filozofi koji su pričali nešto. Ispada da su se svi uplašili genijalnosti i kanona onih koji
su pričali nešto, odbijajući da
izgovore svoju reč ili da odsviraju svoj rif, već su se sa takvim bremenom i odsustvom
smelosti pomirili da će stvarati pričajući o
nečemu. Kako reče Berđajev, bolje je biti trećerazredni Avgustin, običan
stvaralac duha “nečega“, nego
provrazredni prorok duha “o nečemu“. Hoću reći, to što su braća
Fer (Dejvid i Džad) voleli da slušaju The Beatles
koji su umeli odlično da sviraju i komponuju, nije ih sprečilo u tome da
uzmu u ruke instrumente, koje nisu umeli da sviraju, i da krenu da prave svoju
muziku koja ni malo neće ličiti ni na The Beatles, ali ni na pank bendove koji su
par godina ranije pokrenuli revoluciju. Kada su se Half Japanese pojavili na
sceni krajem sedamdesetih, čuveni rok kritičar Lester Bengs je primetio da su
oni, sami po sebi, jedan potpuno novi muzički žanr. I zaista je bilo tako. Njihov
prvi EP Calling All Girl ih je
svrstao među bendove, koji su pripadali takozvanom naivnom roku, koji je viziju
i muzički primitivizam stavljao u prvi plan, dok je tehničko-muzičko umeće u
njihovom konceptu bilo nebitno. Osamdesetih su počeli da se kale i kao
muzičari, ubacili su saksofone u bend, naučili da sviraju (svi osim Džada Fera),
ali su i dalje zadržali osnovnu premisu koja ih i danas drži ljutim andergraundom.
Devedesetih su sarađivali sa Mo Taker iz grupe Velvet Undergroung, kao i sa
Džonom Zornom, dok su se kao veliki fanovi ovog benda deklarisali Kurt Kobejn
(Nirvana), Turston Mur (Sonic Youth), Stiv Malkmus (Pavement), Ajra Kaplan (Yo
La Tengo).
Perfect je petnaesti studijski album Half Japanese i sastoji se
od 13 pesama koje su duboko ukorenjene u garažni post-punk lo-fi zvuk, po kojem
je uvek bio prepoznatljiv ovaj bend. Od uvodne, kakofonične i ritmične That Is That, preko filmične You and I, žovijalne Perfect, kabaretske Here We Are, pa do popičnih That`s
Called Love i That`s Right nalazi
se jedan zanimljiv i smeli komad muzike. U svim tim pesmama oseća se duhovna
veza sa Džonatanom Ričmenom i Danielom Džonstonom. Half Japanese spadaju u one
koji su rekli nešto. Bez obzira što
nemaju brojnu publiku, Džadu i ekipi ne smeta da prave pesme koje će voleti oni
i njihovi malobrojni fanovi. Zar nije to suština stvaralaštva?
Нема коментара:
Постави коментар