Ja, Čečen - German Sadulajev (Draslar Partner)

Šta sam znao o Čečeniji i Čečenima? Znao sam da su nekada bili deo SSSR-a, da su starosedelački narod Kavkaza, da su kroz istoriju bili pagani, potom hrišćani, ali da je vremenom prevladala muhamedanska vera. Znao sam da su se devedesetih žestoko klali sa Rusima, kao i da je Grozni njihov glavni grad. To je sve što sam znao. Ne znam ni sada više od toga, ali znam ono glavno. Ne postoje dobri i loši narodi, postoje samo loše politike i bahatost jakih koji diplomatiju zamenjuju mačem i bombama, iz ovog ili onog razloga, posle čega dolazi do velikih krvoprolića koja nikome ne donose dobro.

German Sadulajev, rođen 1973. godine u selu Šali, u Čečensko – inguškoj republici nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, od oca Čečena i majke Ruskinje, napisao je ovu opaku knjigu, sastavljenu od nekoliko ubojitih pripovedaka. Kažu mi kompetentni znalci tog podneblja, da je Sadulajev, pored Peljevina i Prilepina, jedan od najboljih pisaca korpusa savremene ruske književnosti. Danas živi i radi u Sankt Peterburgu kao pravnik, a u slobodno vreme piše priče, romane, radio-drame i kontroverzne kolumne u nekim dnevnim i nedeljnim novinama.

Zbirka pripovedaka Ja, Čečen ima sve odlike punokrvne proze, koja na čitaoca ostavlja veoma jak utisak. S obzirom da je bio svedok i učesnik ratnih sukoba, u Prvom i Drugom čečenskom ratu, Sadulajev opisuje strahotu rata ogoljeno, bez psihologiziranja koje je svojstveno piscima sa Zapada, i bez moralisanja koje je svojstveno piscima korisnicima NGO fondova u zemljama bivše Jugoslavije i trećeg sveta. Inače nisam ljubitelj ratne dramatike u umetnosti. Uvek su me opasno zamarali filmovi poput Full Metal Jacket i Platoon, kao i romani u kojima se veći deo radnje odvija u rovovima. Previše je tu muškaraca, a od žena ni traga. Međutim, kod Sadulajeva to nije slučaj. On o ratu piše drugačije. Krvavi i strašni prizori se kroz flešbekove stapaju sa slikama iz detinjstva i pubertetskog doba. Sećanja obojena suncem i radošću odrastanja sa slikama perioda kada se rušio svet, kada je padalo nebo i kada su laste prestale da dolaze u njegovo selo. Lirsko vodi ljubav sa epskim, modernost sa mitologijom i egzotičnim legendama, reči sa rečenicama. Nema upiranja prstom, pacifističke patetike, svetopopraviteljskog proseravanja. Što je najvažnije, nema praznog hoda, niti bilo kakve kalkulacije.

Posle čitanja Sadulajeva mogu samo da konstatujem da su amorfne civilizacije književno življe od kristalnih civilizacija koje polako umiru u svojoj samodovoljnosti. Razumete šta hoću da kažem?!

„Ovo vreme će postati mit. Rat uvek postane mit. O njemu će se napisati hiljade knjiga, po knjigama će se snimati filmovi. To je sve za dečake. Nove dečake. Oni će čitati i gledati o ratovanju, oni neće spavati noću, misleći o tome šta bi oni uradili da ratuju. Danju će se igrati rata, onako kako smo se mi igrali ratovanja sa fašistima, kada smo bili deca. I ponovo će žaliti što nisu rođeni ranije, što im nije dopao čak ni metak. I oni će dobiti rat, svoj rat. Svaki naraštaj dobija svoj rat, zato što pisci pišu o njemu knjige, zato što ih odgajaju u stihovima i pesmama.“

„I bilo je prvo bombardovanje našeg grada od strane federalne avijacije. Avioni su se s užasnom bukom spuštali iznad zdanja i izbacivali kasetne bombe na mirne stanovnike. U dvorištu Efendijevih se slušao King Krimson. Stariji Brat je izašao iz kućice i čučnuo u dvorištu. Kroz brujanje avijacije i prasak bombi probijala se solo gitara. Stariji brat je nešto mrmljao. Možda „govorio sam ja...a oni nisu verovali...“ , a možda je jednostavno pevušio uz kasetofon. Onda je krhotina pogodila zvučnik, i muzika je umukla. A još jedna krhotina je pogodila Anzora u grudi.“

„Kada završim ovu pripovest mogu mirno i da umrem. Svi su već umrli. Šta ja radim ovde sam u ovoj pustoši, u ovoj tišini? Znao sam da moram da napišem jednu knjigu. Čekao sam mudrost koja je dolazila s godinama, čekao sam sede vlasi i otuđenost uma. Juče sam počeo. Osećao sam da nije ostalo još mnogo. A sede? Moji zulufi su već sedi. Još nemam trideset godina. Ali naše pokolenje je već dospelo u zonu vatre. Svi su već umrli. Kada završim ovu pripovest, mogu mirno da umrem.“

 PS: O knjizi se pisalo i na prijateljskim blogovima : Odbrana umetnosti  i Između