Bio sam dobronameran kada sam otišao u bioskop. Zato što je u pitanju još jedna verzija klasika Agate Kristi, zato što je režirao Kenet Brana, zato što igra gomila dobrih glumaca. I onda krene film koji vas fino vozi, koji je odlično snimljen, sa gomilom čarobnih scena, ali onda u jednom trenutku krenem da se saplićem i počinjem da zevam. Najbitniji segment jednog krimića koji se odnosi na atmosferu napetosti ovde je zakazao. Kenetu Brani je bilo bitnije da (pre)naglašava svoj rediteljski stil i neke nebitne stvari, nego da se pozabavi suštinskom supstancom ovog žanra. Moja baba bi rekla da je usrao motku, ali opet progledao bih mu kroz prste zbog izbora i truda. Ipak i dalje kao neprevaziđena ostaje verzija Sidnija Lameta iz 1974.godine.
Нема коментара:
Постави коментар