LEYLA MCCALLA - THE CAPITALIST BLUES

“You keep telling me / To climb this ladder / I've got to pay my dues

But as I rise / The stakes get higher / I've got the capitalist blues”

Nikada nisam bio u Americi. Ako mi se nekad bude ukazala prilika da posetim taj deo sveta, najviše od svega bih voleo da vidim i doživim Nju Orleans. Tamo je sve drugačije. Kulturološka složenost koja se ogleda u spoju afričkih i evropskih doseljeničkih kultura s kulturom starosedeoca. Nije čudno što mnogi američki muzičari u jednom periodu svog života shvate da se tajna ove muzike, koju volimo i u koju na neki način verujemo, može otkriti u punom sjaju tamo negde oko delte Misisipija. Južnjačka strast koja se opire besmislu sa šarenolikom kuhinjom uzbudljivog zvuka.

To čudo od grada je nesumnjivo privuklo i Lejlu Mekalu, ćerku haićanskih doseljenika koja je rođena u Njujorku, odrastala u Nju Džersiju, a izvod iz njezinog CV-a kaže da je par godina živela i u Africi (Akra, Gana). Muzičku akademiju je završila na njujorškom univerzitetu i potom kao klasično obrazovana čelistkinja, koja ume da svira bendžo i gitaru, odlazi u Nju Orleans, gde počinje svoju umetničku odiseju kao ulični muzičar.

"The Capitalist Blues" je njen treći album koji je, po skromnom mišljenju potpisnika ovih redova, sigurno zreliji i raskošniji od prethodnih. Otvara ga istoimena pesma snimljena s tradicionalnim diksilend džez orkestrom, u kojoj je Mekala kao i svaki pošteni pesnik, odnosno singer songrajter, na strani običnog malog čoveka koji živi u ovom usranom, hladnom svetu, kojim vladaju mutanti globalnog kapitalizma. Sveta u kojem nema mesta za empatiju, u kojem svi nešto dugujemo i u kojem smo osuđeni da plivamo u okeanu punom morskih pasa.

Zatim kreće "Money is King", melodična kalipso numera u kojoj se autorka gnuša materijalističkog sveta u kojem je novac merilo svih vrednosti. Sveta u kojem možeš ubiti čoveka i ne odgovarati pred zakonom ukoliko si bogat.

Zatim se smenjuju pesme koje su žanrovski obojene uticajima južnjačkog soula, zajdeko-kejdžun bluza i tradicionalnog R&B-a, na engleskom i kreolskom jeziku.

"Lavi Vye Neg" je možda jedna od najlepših pesama na albumu, sa štimungom koji priziva filmične scene u kojima Robert Mičam okružen lepim ženama ispija flaše ruma negde na Trinidadu. Poseban utisak ostavlja numera "Aleppo", posvećena sirijskoj tragediji i patnji, sa distorziranom kakofoničnom gitarom u prvom planu i melanholičnom vokalu u kojem kao da su se ukrstile Sezaria Evora i Pi Džej Harvi.

Rekao bih da su Mekalina političnost i osvešćenost iskreni i tu nema nikakvog foliranja. Jednostavno, njen bekgraund ukazuje da je u pitanju osoba kojoj nisu daleki svetonazori zdravih levičarskih pogleda na svet. Vera u pravednije društvo i stalna zapitanost nad svetom koji je pun nepravde i nejednakosti. Rekla je da zbog toga voli da peva i na kreolskom jeziku jer je to jezik otpora.

Lejla Mekala je ovde pokazala da je u odnosu sa svojim posvojenim gradom prešla sa VI na TI. Hoću reći, Nju Orleans je skinuo šešir, poklonio se ovoj dami, prihvatio je strasno oko struka i zaplesao s njom na ulicama Francuske četvrti (French Quarter), u gradu u kojem je muzika tako velika, moćna, čarobna i bitna. “Way down in New Orleans” kako je to šezdeset i neke otpevao Erik Bardon u onoj staroj narodnoj.

Tekst je izvorno objeavljen na sajtu Espreso Kultura