PREKRASNE RUŠEVINE – SAVO STIJEPOVIĆ ( DERETA)

 

Niko mi nije ulepšao ovu, iz više razloga lošu godinu, kao što je to uradio Savo Stijepović svojim novim romanom „Prekrasne ruševine“. Savo je napisao jedinstven roman, koji svojim sadržajem, duhom, idejom, značajem, bez sumnje prelazi granice ovoga što se u XXI veku zove savremena srpska književnost. Savo Stijepović je imao sreće da ovaj roman, kao i svoja prethodna dela (Sredozemlje, Mahagoni hol, Kameni brodovi), stvara sa određene geografske distance, malo dalje od prestoničke književne kaljuge, odavno zaprljane ideološkom modom, pritiscima i mediokritetskom samodovoljnošću.  Stijepović živi u Čačku i radi u jednoj autentičnoj gradskoj knjižari. On je zapravo onaj “dobar lik iz komšiluka“, sa kojim biste uvek rado popili rakiju, popušili cigaretu i popričali o nekom stripu, filmu, rokenrol bendu. Ali ne samo o tome, sa Savom možete prozboriti pametno i o egipatskim Koptima, vizijama budućnosti Pola Virilioa i radoznalosti genijalnog Ernsta Jingera. Takvih ljudi je danas malo. Stijepović je, rekao bih, kao pisac svestan da su sve velike priče ispričali ljudi od duha, i da književnost nije, i ne bi trebalo da bude, puritanska demokratija puna buržuja i pozera. Zato je iskoristio svoju pripovedačku slobodu, tu ogromnu patnagruelovsku utopiju, tako što je u maniru drevnih pripovedača, koji su svojim saplemenicima pripovedali kraj zapaljene vatre, pustio mašti na volju i kreirao jednu uzbudljivu priču, čija se radnja odvija sedamdesetih godina u Americi. Roman otvaraju citati Sv. Pavla iz poslanice Efescima 6:12 i stihovi Vana Morisona iz pesme  „Tupelo Honey“, kojim se nagoveštava smisao priče kroz koju ćemo proći. Prva rečenica glasi: „Ljudi, braćo...Zaista, zaista vam kažem, čudne su se stvari dogodile na drumu za Palm Springs.“ Dovoljno za početak.

Glavni lik i pripovedač je Dante Kovač, pripadnik prve generacije srpske emigracije, koja je stasala u Americi. Dante je zapravo zaposlen u izdavačkoj kući „Vejnrajt Pres“ u San Francisku i jednog dana dobija zadatak od glavnog urednika da pronađe izvesnog Martina Komana, nepoznatog pisca koji im je poslao vizionarski rukopis sa aurom potencijalnog remek-dela. Danteov zadatak je da pronađe Komana i ponudi mu ugovor za objavljivanje romana. S obzirom da je potraga zahtevala ozbiljniji i profesionalniji pristup, Kovač je kao partnera na tom putu dobio privatnog detektiva po imenu Virdžil Bak Maligen. Iako počinje kao krimi noar, sve polako prelazi u jednu „on the road“ odiseju, probijanjem kroz marginu američkih hipi komuna, dekadenciju i traganje za smislom kroz utopiju revolucionarne priče iz šezdesetih, koja je sedamdesetih već pokazala sav svoj besmisao. Pripovedač se na tom putu bavi svojom mračnom senkom, i potragom za smislom. Svestan je svog pada, prelesti, sagorevanja, potrebe za istinom i čistim srcem, ali na tom putu sa drugim tragačima i grešnicima, narkomanima, lažnim guruima i revolucionarima, prihvata svoju ulogu pripovedača koji za početak mora da preživi, kako bi na samom kraju sve ispričao. Kroz sve to vreme, sećanja ga povremeno vode i u naše krajeve, odakle mu je otac Stojan i gde je kao dete odlazio nekoliko puta. Kako sve ne bi skliznulo u nekakav nihilistični mrak, pustinja, hipici i sav taj rokenrol, samo su paravan iza kojeg se krije jedna čista hrišćanska priča. Pejzaži pustinje, šerifi, FBI agenti, indijanski rezervati, narkomani i bludnice, đavolji predstavnici kapitalističke moći, demoni nečastivog na zadatku, odbljesci helter-skelter ludila, priče u kojima se susreću duhovi Malkoma Iksa, Crnih i Belih pantera, sa pesmama Grema Parsonsa, Boba Dilana, Nila Janga, Džimija Hendriksa, grupa Grejtful Ded i Manfred Men, zapravo ukazuju da su Ruševine smeštene u jedan ambijent mitske amerikane, koja je više u nama samima, nego u samoj Americi. Zato je pisac celu tu priču o duhu jednog vremena možda i demistifikovao, na određeni način demitologizovao, diskretno nam, između redova nagovestivši, da stvari neće ići u dobrom smeru. Danas smo svedoci svega toga, zar ne? Sve ostalo je samo ono klovnovsko lice iz pesme benda Manfred Men koje nam se ceri i uživa.