Bacurau - Juliano Dornelles, Kleber Mendonça Filho (Brazil) 2019

 

Volim filmove koji me na kraju zakucaju porukom koja je jasna, nedvosmislena i jaka. Porukom koja je precizna kao nekakav „dum-dum“ metak koji razara lobanju jednom od loših momaka u ovom genijalnom filmu. Ipak, kako reče stari Džon Ford, da ga parafraziram, fimmejkeri ne treba da prenose poruke jer nisu poštari, već bi trebalo da pričaju priče. Ovde svakako imamo priču i to je ono što je najvažnije. Iako na samom početku sve izgleda kao da gledate neki od ranijih radova Stiva Karvera, ovde ipak imamo nešto neuobičajeno. Brazilski režiser Kleber Mendonca Filho i Julian Dornelles, koji je radio kao scenograf na Filhovom prethodnom filmu Aquarius, potpisuju ovo autorsko delo koje vam se na samom startu može učiniti konfuznim i besmislenim, ali kako se radnja bude razvijala shvatićete da gledate nešto što ranije niste videli. Bar ne na ovakav način. Prepoznaćete uticaje Glaubera Roche, Serđo Leonea i Džona Karpentera, zatim holivudskog B filma, ali i magičnog realizma latinoameričke književnosti, kao i jednog felinijevskog pogleda na svet, koji je mnogim evropskim autorima (Emir Kusturica, Alice Rohrwacher) bio inspiracija.

Bacurau je malo mestašce u nekoj brazilskoj vukojebini. Nema ga čak ni na karti, niti ga prepoznaje Google Earth aplikacija. Tamo žive neki ljudi u skladu sa svojim običajima, verovanjima, kulturom i svim onim pravilima koje jednu zajednicu čine istom u ljudskom smislu, ali posebnom u kulturološkom. Samim tim u pitanju je jedna folklorna drama sa elementima distopijske fantastike, vesterna i političke satire. Na početku filma je naglašeno da se sve dešava „za nekoliko godina“, dakle u bliskoj budućnosti.  Tereza se sa jednim koferom vraća u rodno mesto. Odnekud je dovozi tip koji redovno snabdeva selo pijaćom vodom iz kamionske cisterne. Tereza je došla kako bi prisustvovala sahrani bake Karmelite, koja je bila nekakva mater familias mesta Bacurau i vračara koju su svi poštovali. Na samom početku saznajemo da selo ima problema sa vodom, jer je u susednom mestu sagrađena brana, došao je investicioni kapital sa strane i lokalni moćnici iz Siera Verde su im zatvorili ventile. Kolonojalni kapitalizam u čistom obliku, bahatost kompradora oličena je u liku političkog kandidata iz Siera Verde, koji se meštanima Bacuraua, zarad prikupljanja glasova udvara tako što im poklanja lekove i robu kojoj je istekao rok trajanja. Međutim, meštani su tvrdi u svom odbijanju, što je sluge kapitala navelo da u skladu sa pravilima globalnog političkog kodeksa moćnih, organizuju čišćenje Bacuraua. Tamo žive neki neposlušni ljudi i sve ih treba pobiti. Ukidaju im mobilnu mrežu i internet, zatim u celu priču ulazi nekakva paravojna američka formacija, koju predvodi tip kojeg glumi sjajni Udo Kir. Onda kreću akcija i pucačina, koje se završavaju u krvi.

Odavno nisam pogledao hrabriji i luđi film sa antikolonijalnim komentarom. Pored nekoliko poznatih glumaca (Sônia Braga, Udo Kier) u ulogama koje su maestralno izneli, mahom igraju mlađi glumci i veliki broj naturščika.  Ima jedna scena u kojoj se Pakote (Thomas Aquino) pita da nije jedan od odmetnika, divlji Lunga, preterao u odbrani sela, dok prelepa Tereza (Barbara Colen) odmahuje glavom i govori da nije. U tom trenutku meštani snimaju mobilnim telefonima ishod završnog obračuna. Rekao bih da su Filho i Dornelles pogodili metu u centar. Dobili smo opak film.