Aquarius - Kleber Mendonça Filho (Brazil) 2016

Ako vam je zbog naslova možda palo na pamet da je ovo film o starim/novim ili večitim hipicima, odmah da kažem da nema ni veze sa tom temom, niti priča ima bilo kakve veze sa horoskopima. Aquarius je zgrada koja se nalazi na samoj obali Atlantskog okeana u brazilskom gradu Resife. U toj zgradi, u jednom stanu, živi Klara (Sonja Braga), lepa žena u šezdesetim godinama, muzička kritičarka u penziji. To je dovoljno za početak.

U prvom delu filma, koji kao poglavlje nekog romana nosi naziv „O Klarinoj kosi“ kroz jedan suptilni flešbek upoznajemo se sa mlađom Klarom iz osamdesetih, na proslavi rođendana njene tetke Lucije, na tom, kako reče jedan pop pevač, samo jednom mestu na svetu koje se zove dom. Klara je okružena porodicom, prijateljima, toplinom koja se vidi u svakom kadru tog magičnog vremena, obojenog muzikom brazilskog džeza, popa, kao i jednim hitom grupe Queen. Saznajemo da je pre toga imala težak period, tokom kojeg se lečila od raka dojke i da je taj period sada iza nje, kao i da je njena frizura u stilu Elis Regine posledica hemioterapija. Svi ljudi koje voli su sada tu, na jednom mestu i taj trenutak označava zapravo smisao porodičnog gnezda, dok nam režiser Filho diskretno ukazuje i na Klarinu povezanost sa tetkom Lucijom, koja je takođe imala burnu, slobodnu i borbenu mladost, i koja je na neki način njen uzor, kao što je i njena krv. Detalj starinske komode nam ukazuje da je pre sadašnjosti postojala prošlost, i pre prošlosti još dalja prošlost. Drugo i treće poglavlje se zovu „O Klarinoj ljubavi“ i „O Klarinom raku“. 

Prošlo je mnogo godina, došla je budućnost. Klara je udovica, koja živi sama u tom stanu i jedini je stanar u zgradi. Zapravo, ona je jedina koja ne želi da proda svoj stan moćnom građevinskom investitoru koji na tom mestu želi da sagradi kompleks luksuznih hotela. Deca su otišla svojim putem i posećuju je povremeno sa unučićima. Sa drugaricama izlazi često, preko bratanca i dalje prati aktuelnu muzičku scenu, sa ljubaznim spasiocem sa lokalne plaže održava prijateljsko-komšijski odnos. Trauma mastektomije je prisutna i obično se javlja u situacijama potencijalnog seksa. Filho je filmski autor kome je seksualnost važna i ume da je tretira na način koji nije banalan. Pomenuta starinska komoda, koja se prenosila s kolena na koleno, broji mnoge uspomene, kako emotivne, tako i seksualne. Pored svega toga dolazimo do Klarinog karaktera, žene koja je suptilna i nežna, intelektualna, hrabra, jaka, tvrdoglava, moderna, nezavisna, strastvena, izluđujuće kontradiktorna. Žene koja je borac i koja još želi da živi. Ona je sve ono što danas mnogim moćnicima smeta. Njen motiv ostanka u stanu je na neki način možda i iracionalan u tom trenutku, ali Filho kao autor staje na njenu stranu i bez zadrške je grli kao složenu osobu. Pritisak koji Klara trpi zbog ubrzane džentrifikacije tog kraja, na neki način je čini još jačom. Vlasnik građevinske kompanije šalje svoje ljude da prave žurke i orgijaju u stanu iznad njenog, iznajmljuje prostorije malim sektama i verskim zajednicama, po stepeništu se preko noći ostavljaju izmet i ostale izlučevine. Ispod tepiha moći i velikog kapitala kriju se nadmenost, prljavština i druge ljudske gadosti. Kapitalizam protiv običnog čoveka koji želi da ostane svoj na svome. Klara je prinuđena čak i deci da objašnjava svoju poziciju. Svesno se upušta u jedan psihološki rat sa građevinskim Golijatom i kroz tu priču nam Filho političnim tonom prikazuje propasti srednje klase u Brazilu. I ne samo Brazilu. Taj akspekt je postao univerzalan.

Aquarius je pre svega jedan ženoljubiv film u pravom smislu te reči, a pored toga jedna izvanredna drama/melodrama kakvih je sve manje u savremenoj kinematografiji. I na kraju, to je jedan film sa smislenim političkim komentarom. Kleber Mendonca Filho ne prezire ljude o kojima i za koje pravi filmove. To je danas retkost.