Kad niko neće da se zamera Kenetu Brani, evo ja ću.
Jasno mi je da je ovo ličan film Keneta Brane u kojem se bavio sobom, odnosno nostalgičnom reminiscencijom svog detinjstva provedenog u Belfastu, u vremenu kada kreće talas sukoba katolika i protestanata iz šezdesetih godina. Ipak, odavno nisam pogledao ovako praznjikav i nešarmantan film. Kulise crno-belog Belfasta su neubedljive , dijalozi mrtvi, narativna struktura klimava, sve nabacano i spojeno bez sluha. Kao da postoji zid između gledaoca i onoga što se dešava u filmu, tako da je dublje uživljavanje skroz izostalo. Očigledno je da je autor želeo da igra na kartu šarma, koji se ni u jednom trenutku nije mogao videti na filmu. Čak ni (zlo)upotreba Vana Morisona nije uspela ovaj film da učini toplim i da srce zaigra. Osim toga, kako se cela priča vrti oko dečaka koji posmatra svet odraslih iz svog ugla, ta glavna uloga je morala da bude osmišljenija, bolje napisana i emotivnije odigrana. U istoriji filmske umetnosti imamo sjajne primere ubedljive dece koji nose jedan film i uzdižu ga iznad prosečnosti, nekad do genijalnih visina. Ovde toga, nažalost nema. Od samog početka taj logoreični klinac po imenu Badi, izgovara gomilu bespotrebnih rečenica, zapitkuje, posmatra svoje neubedljive roditelje koji su od kartona i izgovaraju neke replike, često patetične i didaktične. Tu mu se mota neka drugarica, koja kao da je došetala direktno iz nekog poučnog televizijskog skeča školskog programa. Ona želi da ga uvuče u bandu krdljivaca čokolade. Pored drugarice tu je i ljubav iz škole, mala katolkinja u koju je zaljubljen ali je to samo provučeno u nekoliko kadrova bez hemije i leptirića u stomaku. Čak ni razgovori sa dedom na temu žena i zaljubljenosti nisu uspeli da probude magiju. Džudi Denč i Siaran Hinds, kao Badijevi baka i deka, na visini su svog glumačkog zadatka, ali prosto nisu mogli da izvade stvar koju je Kenet Brana uprskao. Ima ljudi koji će poželeti ovo da odgledaju, jer vidim da su zvanične kritike uglavnom pozitivne, tako da neću ništa spojlovati. S obzirom da sam pre nekoliko godina pogledao autorovo skrnavljenje Agate Kristi, možda bi mu bilo pametnije da se vrati Šekspiru. Tu se, koliko-toliko, uspešno etablirao.
Нема коментара:
Постави коментар