Nisam siguran kada sam se prvi put susreo sa imenom Vilijama Barouza. Mislim da je to bilo na samom početku mog upoznavanja sa modernom američkom prozom, negde na pragu puberteta, kada sam otkrio Bukovskog i Keruaka. Onda sam u tim nekim predgovorima/pogovorima, koji se inače retko kada pročitaju do kraja, čuo za (uslovno rečeno) beat generaciju i imena svih tih ljudi. Mene zapravo književnost nije preterano ni zanimala u tom periodu. Želeo sam samo da pročitam neke pisce koji su uticali na moje rokenrol heroje, koji su meni bili važniji i koje sam takođe polako otkrivao u to vreme. Nedugo potom, pojavio se film Gas Van Santa „Dragstor kauboj“, mračna i turobna drama o džankijima koji bauljaju po američkim gradovima i pljačkaju apoteke (dragstore), kako bi došli do neke hemije koja bi zadovoljila apetite njihove zavisnosti. U tom filmu, pored Meta Dilona i Keli Linč, pojavljuje se u epizodnoj ulozi od nekoliko minuta i veliki Vilijam Barouz. Tada smo se „upoznali“ i vizuelno. Posle je stigao i Kroneberg na red, ali to je bilo već nešto drugo. Kasnije, kada je krenulo malo više da se čita, Barouz nikada nije uspeo da postane moj pisac, uvek mi je bio nekako težak, iako sam prepoznavao tu nesumnjivu vrednost koja čuči u njegovoj prozi, a koja se na neki način oslanja i nastavlja na Bodlera i druge francuske simboliste, samo u jednom novom vremenu i kontekstu tog vremena, na kontinentu koji je otkrio Kolumbo. Svakako je bio sjajan stilista, koji je kao i Selin zahtevan za prevođenje. Ne znam da li su uspeli da ga na pravi način prenesu na srpski jezik, ali ja nisam imao drugu mogućnost od onih koje su bile u ponudi.
Međutim, nedavno mi je pao u ruke i jedan stariji broj časopisa Gradac (br.173-174, 2010.godina), koji se bavi isključivo Barouzom i koji mi je razjasnio slojevitost njegove ličnosti kroz brojne tekstove, odlomke, intervjue. Ako ništa drugo, Barouz je bio živopisan i kompleksan sa svim svojim kontroverzama i svim svojim porocima. Pravi odmetnik, surovi otpadnik, putnik-skitnica, homoseksualac i džankoza, autsajder koji se družio sa marginalcima i krimosima, ubica iz nehata koji vremenom postaje ikona alternativne pop kulture. Pisac sa kojim su voleli da se druže Lu Rid, Dejvid Bouvi, Pati Smit, Mik Džeger, Debi Hari, Baskijat i nisu krili uticaj koji je izvršio na njih. Jako zanimljivi delovi su o njegovoj navodnoj mizoginiji, ali s obzirom da je bio homić i veliki kritičar zapadnjačkog falocentričnog militarizma, sve ovo treba posmatrati mimo zadatih okvira današnje političke korektnosti. Takođe njegov odlazak sa Ginzbergom u Francusku, gde njih dvojica posećuju najvećeg pisca odmetnika, Luja Ferdinanda Selina, predstavlja biser od anegdote, ispričane iz prve ruke.
Ovaj dvobroj je priredio Dejan Ognjanović i uradio je to sjajno, što se i dalo očekivati. Ognjanovićevi prevodi, kao i prevodi Nikole Todorovića i Alekse Golijanina su perfektni. Dobro obavljen posao u svakom smislu i jedan od onih inspirativnih izdavačkih bisera (Gradac retko kada greši!) koji su me naveli da pronađem još par Barouzovih dela i posvetim im se u budućnosti.
Нема коментара:
Постави коментар