Đorđa Matića sam kao čitalac prvenstveno upoznao čitajući njegove vrsne eseje. Video sam učenika Montenja, Krleže, Igora Mandića. Potom sam ga upoznao kao pesnika, a nedavno kao i romanopisca. Znajući da je liričar, zanimalo me je koliko se u svom proznom prvencu realizovao kao pesnik, a koliko i kako kao romansijer. S obzirom na to da je sam naslov romana omaž Josifu Brodskom, moja pretpostavka je bila da Matić neće ugušiti pesnika u sebi. Otvorio sam knjigu i pročitao prvih nekoliko rečenica: „Krajnji peron na kojem iza razduženog zadnjeg tamonzelenog vagona raste trava iz tračnica, usred grada, to je prvo na što pomislim. Pogled mi bježi pored tih vagona i vidim panoramu: ispružio se grad nisko, raštrkano, nejednakim visinama zgrada i staklenim okruglim sjajnim tornjem usred svega, ponad svega. Lijevo i desno od staklene kule grad se razvija, polegao, prema jugu. Najljepši je kad ga gledam iz te točke.“
To je to, pomislio sam. Matić romansijer je sačuvao Matića pesnika, baš onako kako je jedan veliki srpski pesnik i pisac, rođen krajem XIX veka u Čongradu, takođe liričar, prelaskom u prozni žanr, tamo negde kada je XX vek bio mlad, ostao pesnik u prozi, podarivši srpskoj i južnoslovenskoj književnosti jedan veličanstveni opus, grandiozan po poetskoj dimenziji. Da, mislim na Crnjanskog i nisam prvi koji je Matića doveo u vezu s njim. Obojica su u jednom periodu života delili sudbinu stranca i putnika, emigranta i usamljenika, koja ih je duboko povezala u duhovnom smislu. Posle Crnjanskog nameće se i Kiš, jer oseća se ta nežnost u stilu i lepota rečenice. Osim toga, Matić je kao esejista i ovde solirao kao Majls Dejvis, lične i eurditske uvide, glede brojnih pojava i ličnosti iz sopstvene mitologije. Posebno me je dirnula tragična sudbina i priča o jednom sjajnom glumcu, koji je igrao u čuvenoj TV seriji koju smo kao deca, osamdesetih, redovno pratili. Bio je to takođe jedan Džo (Rapajić) koji je uz drugog Džoa (Štulića) važio za legendu zagrebačke štrafte. Onda dođe rat, dođe mržnja, prebrojavaju se nacionalna krvna zrnca i egzil je jedino rešenje. Unutrašnji ili spoljašnji, oba su teška i bolna i mogu biti spasonosna, ali ne uvek.
Niotkuda s ljubavlju je roman o egzilu, ni prvi ni poslednji u našoj literaturi, biće ih još jer sudbina nam je takva. Autofikcijska proza u kojoj je glavni junak, još jedan zagrebački Džo, koji je početkom raspada Jugoslavije i krvavog rata otišao. Prvo se obreo u Rimu, gde silom prilika upražnjava nonkonformističko preživljavanje, a potom u Amsterdamu. Sve vreme ga prate odrednice „jug-sever” i potraga za Mašom Koen, ženom divnog glasa koja peva neke tužne pesme. Maša je njegova neostvarena ljubav iz mladalačkih dana, večita čežnja, možda i uobrazilja pretvorena u stvarnost. U svojoj srži, ovo je zapravo ljubavni roman, arhitektonski izgrađen kao muzičko delo, kao simfonija, što je i sam autor potvrdio. Pokojni Igor Mandić je u jednoj od svojih poslednjih kritika primetio da su Matićeve asocijacije otmene i distingvirane, i to je ono što sam sve vreme i sam osećao dok sam čitao roman.
Bravo, imenjače, bravo!
Нема коментара:
Постави коментар