Imao sam tu čast i privilegiju da pogledam Niktov film ( Dejan Nikt Vlaisavljevic ) o Joci Jovanoviću, mimo Festivala Meta filma ("Meta filmovi su ostvarenja u kojima akteri jasno ukazuju da je ono što gledamo proizvod fikcije i filmovi koji govore o filmovima – o procesu pripreme i snimanja filma, baš kao i korišćenje već gotovih filmova različitog porekla"). Kada malo bolje razmislim, ne postoji autor koji je mogao da napravi bolji film o Jovanoviću od Dejana Nikta Vlaisavljevića, i to na onaj način osećanja tradicije mlađeg prema starijem, učenika prema učitelju, koje je identično onom poštovanju kakvo je, na primer, Piter Bogdanovič imao praveći film o Džonu Fordu (Directed By John Ford). U pitanju je duhovna vertikala. Sam autor je izbegao zamku upadanja u idolopoklonstvo i pustio je Jocu da govori o sebi kako bi gledalac sam mogao da zauzme neki stav ili stekne nekakav utisak o Joci, bilo da je tačan ili pogrešan, nebitno je.
Jovan Joca Jovanović je zaista bio jedna osobena pojava u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, pankerski duh pre zvaničnog rođenja panka, anarhoidni (levi/desni) liberal, "američki" konzervativac zaljubljen u holivudske B filmove, antititoista, kurčevit i logoreičan, bez dlake na jeziku, sa izvajanim ego tripom kojim je provocirao, a često i iritirao (malo)građanski duh čaršije, gde god bi se pojavio. Zbog svoje prirode, stavova i rampi koje su mu spuštane, nikada nije uspeo da se filmski realizuje u potpunosti kao neki njegovi savremenici, jer je snimio svega dva igrana filma i par kratkih remek-dela poput "Izrazito ja" i "Kolt 15 Gap". Ipak kao aktivni učesnih filmskog života i tribina na kojima se razgovaralo o filmu sedamdesetih i osamdesetih, Jovanović je ostavio dubok trag i izvršio je uticaj na žanrovce koji nisu imali konformističke i institucionalne pretenzije, a koji su podjednako bili distancirani i od jugoslovenskog crnog talasa. Niktov dokumentarac se vrti oko premijere Jovanovićevog filma "Mlad i zdrav kao ruža" koji je 2006.godine prikazan na beogradskom Festu, posle 35 godina. Jovanović je tada, već dugi niz godina živeo u Sloveniji, gde je predavao istoriju filma, montažu i dramaturgiju. U prvim kadrovima vidimo Dejana Nikta Vlaisavljevića kako u prepunim hodnicima Sava centra traga za Jovanovićem kojeg je nemoguće naći, a koji je tog dana propustio da se pojavi i u Hronici Festa na RTS-u. Zatim se priča seli u jedan od bifea u kojem Jovanović razgovara sa nekoliko filmskih kritičara (Dejan Nikolaj Kraljačić, Goran Gocić, Viktor Čikeš, Jovan Bačkulja) o svojim i tuđim filmovima, o savremenicima i prethodnicima, sa preplitanjem umontirane tribine sa FDU gde je nadahnuto razgovarao sa studentima. Neprocenjivi momenti, mnogi oštri i duhoviti, a iznad svega zanimljivi. Može se prepoznati, na momente i ta njegova tamna strana o kojoj mnogi njegovi saradnici i savremenici svedoče, ali nađite makar jednog njegovog savremenika iz Novog Holivuda, koji nije bio malo lud. Joca je voleo američki žanrovski film i voleo je kada film ima ritam. Siguran sam da bi mu se dopao i Niktov film, koji ima opasan ritam i u skladu je sa muzikom koja ga prati. Ukoliko se bude prikazivao na martovskom Festivalu dokumentarnog filma ove godine, nemojte da ga propustite.
Нема коментара:
Постави коментар