Grejl Markus je čovek koji bi mogao da napiše i telefonski imenik, a da isti bude zabavan za čitanje. Rok kritičar i pop esejista koji je napisao neke od najlepših stranica posvećenih rokenrolu i pop kulturi uopšte. Svojim knjigama “Misteriozni voz” i “Tragovi karmina” ostavio je svedočanstva sa dubokim promišljanjima supkulture jednog vremena (danas ozvaničene i unovčene kulture), koja je imala svoje duboke korene u nekom drugom vremenu i pokretima koji su dosegli svoj vrhunac mnogo pre Markusovog rođenja. Osim toga, Grejl Markus piše ležerno i pametno, bez akademske suvoparnosti i usiljenog intelektualizma. Čak i kada pominje Tomasa Pinčona u kontekstu priče o Dorsima, odnosno njegov roman “Skrivena mana” (Inherent Vice), to ne radi pretenciozno, već sa određenim ciljem koji ima smisla i koji produbljuje celu priču, dajući joj poseban značaj. Ipak ni Markus nije odoleo pravilima koja je nametnula muzička industrija, pa je u samoj knjizi, dok je govorio o učestalosti puštanja Dorsa na radio talasima, pomenuo i pesmu “Bad romance” Ledi Gage i “Hey, Soul Sister” grupe Train. Tu se vidi neka njegova čudna potreba za literarnim solažama koje govore i o banalnostima. U produžetku je napisao za te dve pesme: “bili su to veliki hitove te sezone, I divne pesme-bile su duboke svaka na svoj način.” Aman, Markuse, trepni ako su te oteli! “Hey Soul Sister” sam odmah našao na jutubu i shvatio da bih mogao da je stavim na listu najglupljih pesama ikada napravljenih, ali o tome nekom drugom prilikom. Tema su ovde ipak Dorsi.
Moj odnos sa Dorsima je tokom odrastanja imao nekoliko faza. Prvo sam prošao kroz pubertetsku fazu obožavanja, zatim kasniju fazu odbacivanja svega što ima veze sa njima, i konačno treću fazu ponovnog povratka i realnijeg sagledavanja, tačnije preslušavanja tog fenomena u rok muzici, koji mi prija samo kao muzika i nikako drugačije. To jeste muzika koja je preživela, koja i dalje moćno zvuči. S druge strane, sva mitologija koja je kreirana oko Morisona mi je izuzetno odbojna. Sećate se one scene iz filma “Korak do slave” Kameruna Kroua u kojoj čuveni Lester Bengs ( Filip Sejmur Hofman), govori o lepoti muzike, ne samo rokenrola, već muzke koja sama bira tebe kao slušaoca, pa se u jednom momentu lati ploče Dorsa i bacivši je na pod izgovara nešto tipa: “Zajebi ovog lažnog pijanog šamana i pesnika”, a potom je izvukao ploču Igija Popa I uskliknuo s ljubavlju: “Igi Pop…Amin!”. To su te faze kroz koje se i moja malenkost provlačila i zato je pitanje da li bih se uopšte latio ove knjige da je nije napisao Grejl Markus. Siguran sam da ne bih, jer šta bih mogao novo da saznam o Dorsima što već nisam znao. Mada, sada kada biste me pitali nešto, verovatno bi u mojim odgovorima sve bilo svedeno na neka opšta mesta, Morisonove ispade, par albuma, nekoliko kultnih pesama i slično, jer zaborav briše, kako potrebne, tako i nepotrebne informacije. Ovako, u to ime, morao sam častiti sebe novogodišnjom kupovinom ove knjige.
Da ne bude zabune, ovo jeste dobra knjiga. Nije napisana idolopoklonički, što je jako važno, a još važnije je da nije napisana kao knjiga koja je želela da omalovaži i sroza bend. Iako je opšte poznato da su Dorsi 'the band you love to hate' i na neki način su laka meta alternativcima kojima su se bumeri popeli na onu stvar, ali isto tako su zicer za pravljenje kulta, a samim tim i pravljenje para od strane trgovaca nostalgijom I “starim dobrim vremenima”. Dopalo mi se što u knjizi ima puno referenci koje su me odvodile na različite strane, kako muzičke, tako i filmske, književne. Nisam na kraju siguran da li se Markusu dopao Stounov film. Meni nije, smatram ga lošim. Ni on nije oduševljen, ali mu se nešto tu ipak dopalo. Preneo je svedočenja nekih starih hipija koji su opleli Stouna smatrajući da je njegov doživljaj Dorsa pokupljen sa razglasa u Vijetnamu, a ne sa Sanset stripa. “Stoun je bio sirov I glup čim se prijavio za odlazak u Vijetnam”, konstatovala je jedna od tih osoba.
Grejl Markus je svako poglavlje krstio po jednoj od pesama koje je komentarisao. Analizirao ih je zanimljivo i maštovito, dok je nastupe benda poredio sa antičkim dramama. Kada je pisao o pesmi The End, toj moćnoj apokaliptičnoj pesmetini, pitao sam se koliko je ta stvar ostavila na mene dodatni utisak zbog Kopolinog filma “Apokalipsa danas”. Odmah sam je pustio i shvatio da kad god čujem zvuk gitare na početku te pesme I one udaraljke, odmah vidim helikoptere, znojavo lice Martina Šina, Roberta Duvala sa crnim Stetsonom, bačeni napalm, ćelavog Branda, unezverenog Hopera, bika kojem odsecaju glavu. Koliko je rok muzika uticala na film i koliko je taj spoj bojio našu svest, pisaće se i o tome jednog dana. Možda to bude Grejl Markus, možda neko drugi. Knjigu je preveo Zoran Paunović, moj omiljeni prevodilac sa engleskog, ali ne bih da budem zlonameran, možda je greška lektora, a ako nije, neporostivo je što je Kim Gordon iz Sonic Youth citirana kao muško. Možda je Paunović taj post-punk period proveo jureći akademsku karijeru, možda stvarno ne zna. I nije jedini, na istu sam grešku naleteo u jednom tekstu u časopisu Pop Cult. I tu je Kim Gordon bila On. Jugo bumeri su imali ignorantskiji odnos prema novitetima, jer čim je prva mladost iščezla, rešili su da se drže proverenih vrednosti. I eto, osim toga, sve ostalo je na svom mestu. Džim Morison je umro mlad, nije umeo da se nosi ni sa sobom, ni sa svojim talentom. Imao je svega dvadeset sedam godina. Bio je pesnik, ponekad pompezan, ali ipak pesnik. I ono što se ne može poreći, živeo je rokenrolerski do kraja.
Нема коментара:
Постави коментар