Voleti Patrišu Hajsmit – režija: Eva Vitija (Švajcarska/Nemačka) 2022

Postoji određeni broj (dokumentarnih) filmova koji su savršeni i koji imaju smisla. Veći je broj onih koji nemaju smisla. To vam je kao sa ljudima. Malo je onih koji su pametni, još je manje onih koji su dobri. Većina je osuđena na mediokritetske egzistencije, glupost i zlobu koja održava ovaj umorni svet. Film Eve Vitije spada u ovu drugu grupu. Još jedan besmisleni film na koji je uzalud potrošena filmska traka. Okej, nije ni prvi ni poslednji. Biće ih i na nekim narednim FEST projekcijama.

Šta je ovde problem?

Da bi jedan dokumentarni film, kojim se prezentuje određena ličnost, zaista bio smisleno delo, potrebno je da bude celovit. Celovitost podrazumeva suštinsku sveobuhvatnost života i senzibilnosti određenog čoveka, njegovu slojevitost, bilo da je to umetnik, sportista, političar i slično. Dakle, potrebno je prikazati ga iz različitih uglova, s tim što glavni reflektor mora biti uperen na ono zbog čega ga smatramo velikim, a prilikom interpretiranja obavezno izbeći štetne mistifikacije. Patriša Hajsmit je velika spisateljica koja je za sobom ostavila autentično delo u književnosti XX veka. 

Film Eve Vitije bavi se samo jednim segmentom njenog identiteta, seksualnog, koji nije bio zanemarljiv u izgradnji njenog autorskog sveta, ali koji predstavlja samo jedan deo njene ličnosti. Dakle, nije sporno baviti se seksualnošću određenog umetnika i njegovom manjinskom pozicijom u tom smislu, to se razmatra usput, fokus bi trebalo da bude na delu i stvaralaštvu. Ovde se odmah na samom početku podvlači da je Patriša bila gej i to bi trebalo da nam ukaže da je to suština, a sve ostalo je jako površno obrađeno, pogotovo njen porodični bekgraund, frustracije života sa majkom i očuhom, kao i ono što kod portreta umetnika u mladosti nagoveštava u šta će se sve pretvoriti. Nismo saznali zašto je mrzela očuha, zašto je prema majci imala ambivalentan odnos između ljubavi i prezira. Nigde nam nije prikazana priča o njenom školovanju na Bernard koledžu na kojem je završila englesku, latinsku i grčku književnost. Ono što bi trebalo da bude najvažnije, ovde je izostalo. Toliko arhivskog materijala, razgovora, a da se nijednog trenutka nisu dotakli toga šta Patriša Hajsmit voli da čita, gleda, sluša. Kakve je filozofske poglede imala na život, s obzirom da je volela Foknera, Kamija, Sartra? Ko su joj bili uzori u krimi žanru? Hičkok je spomenut uzgred zbog filma „Stranci u vozu“, dotakli su se jedino Riplija i to bez pomena prve filmske verzije. Na prvom romanu, po kojem je Hič snimio film, pomogao joj je Truman Kapoti. To nigde nije spomenuto. Sve se svodi na jalove razgovore sa njenim devojkama i arhivske intervjue iz kojih je odstranjeno meso, a ostavljene same kosti. Razgovori sa njenim rođakama iz Teksasa su tek besmisleni. Dve beslovesne malograđanke koje ne znaju ni zašto se nalaze ispred kamere, a još manje znaju šta, o kome ili čemu pričaju. A ne pričaju ništa smisleno, baš kao što ni rediteljka ovog slabašnog ostvarenja nije rekla ništa. Zamislite film o Nikoli Tesli koji bi se bavio samo njegovim nacionalnim i religijskim identitetom, a sve ono što ga čini Nikolom Teslom, bude pomenuto u par rečenica. Ili najgora opcija, film o Fasbinderu ili Almodovaru, koji bi govorio samo o njihovoj seksualnosti, a ne o njihovom umetničkom delu. To bi odmah zasmrdelo na još jedan prilog agendi koja više ima veze sa propagandom nego sa umetnošću. Iznad svega, to bi bilo dosadno, užasno dosadno i prazno. Takav je i ovaj film. Iako traje nekih osamdeset tri minuta, imao sam utisak da sam u bioskopskoj sali sedeo duže od dva sata. Patriša Hajsmit zaslužuje mnogo bolji film.  Ovo ne vredi ni pet para.