MAESTRO - Bredli Kuper (2023)
Bredli Kuper je poželeo da bude umetnik intelektualac. Nemam ništa protiv čoveka, igrao je u nekim dobrim filmovima, simpatičan je glumac, ali prethodnim filmom, „Zvezda je rođena“, pokazao je da nije neki režiser. Ipak, to ga nije obeshrabrilo, rešio je ponovo da režira. U produkciji Netflixa, pretpostavljam sa solidnim budžetom, Kuper je snimio biopik posvećen Lenardu Bernštajnu. Sebi je dodelio glavnu ulogu, verovatno sa namerom da uđe u trku za Oskara. Ta nagrada je još uvek u Holivudu važna, iako van zidina Vavilona, izaziva sprdnju među ozbiljnim bioskopskim filmofilima, ali i među blaziranom skorojevićkom publikom festivala evropskih i egzotičnih filmova. Ipak, trka za Oskarom nije uspela. Kuper se vratio kući praznih ruku.
Prvi deo filma, nekih sat vremena, umalo nisam prokrvario od dosade. Još taj rediteljski zahvat sa crno-belim filmom, dramom sa mjuzikl ispadima, toliko je neubedljiv i pretenciozan, što mi je očigledno ukazalo da je Kuper zapao u opasno stanje samozadovoljstva. Malo je falilo da odustanem u potpunosti od gledanja. Ipak, ostao sam kad je krenulo nešto da se dešava, a to je bilo posle tih prvih sat vremena. Od momenta kada je krenula drama između supružnika, Keri Maligen koja igra Bernštajnovu suprugu, glumicu Felisiju Mantalegre, malo vadi stvar i film dobija zamajac. Njena uloga je daleko superiornije izvedena, pa kad se već dodeljuju te nagrade, mogla bi da se nagradi Maligenova bez problema. Ono što je dobro u filmu to su delovi u kojim je Bernštajn prikazan kao stvaralac. On je bez sumnje bio veliki umetnik i to nije sporno. Scene dirigovanja orkestrom i horom, kada izvode Gustava Malera, same po sebi su savršene i one filmu daju dignitet. Takođe je jako ubedljivo prikazano i odigrano suočavanje Felisije Mantalegre sa bolešću i patnja cele porodice koja je potom usledila. Bernštajnov homoseksualni, odnosno biseksualni identitet je u odnosu na sve to prenaglašen. On jeste važan za razumevanje njega kao ličnosti, i braka koji je imao sa Felisijom, ali ne toliko koliko je taj segment obrađen u samom filmu. Pojele su ga druge drame, tako da je ostao da visi sam za sebe ili donekle kao uzrok Felisijinog gašenja u njihovoj ljubavi, odnosno krizama ljubavi. Nije to baš jasno i uverljivo prikazano. Ne verujem da će mi ovaj biopik ostati dugo u sećanju. Iskustvo sa nekim sličnim filmovima mi govori da sam ih brzo zaboravio.
LOGAN - Džejms Mangold (2017)
Odbijao sam da pogledam ovaj film poslednjih šest godina osećajući neverovatan animozitet prema marvelizaciji Holivuda. Sigurno sam bio u pravu za veliki broj takvih filmova. Međutim, po pitanju "Logana" sam se zajebo, iako sam verovao svim drugarima koji su ga hvalili. Ovo je jedan vrhunski akcioni SF paklenog tempa, koji direktno evocira uspomenu i na neke velike vesterne, a ujedno dekonstruiše žanr stripovskog superherojskog filma. Zato je jedan od najznačajnijih superherojskih filmova ikada snimljenih. Džejms Mangold je pokazao da je dostojan naslednik velikih režisera akcije. I ona referenca na Šejna, srce da ti se stegne. Opak film ( za nas male veseljake!!!).
TUTSI - Sidni Polak (1982)
Reprizirao sam ovih dana, između ostalog, "Tutsi" (1982) Sidnija Polaka, koji je lepo ostario. Film je na neki način prikazao problem nerazumevanja među polovima kroz fenomen prerušavanja, odnosno transvestije. Motiv prerušavanja Majkla Dorsija (Dastin Hofman) je dobijanje uloge u TV sapunici. Kreće zaplet 'screwball' komedije u kojoj muškarac ima problem kako da se obračuna sa drugim muškarcima koji se motaju oko žene u koju je zaljubljen (Džesika Lang) i kako da se odbrani od potencijalnog tasta i matorog kolege glumca koji bi želeli da smuvaju Tutsi, odnosno njega. Pored Hofmana i Džesike Lang, u filmu igraju Bil Marej, Dabni Koleman, mlada Đina Dejvis, Sidni Polak, Čarls Durning. "Tutsi" je stvarno dobar izbor za novogodišnji i božićni kućni bioskop.
ISTERIVAČ ĐAVOLA - Vilijam Fridkin (1972)
Kako nas je tokom 2023. godine napustio Vilijam Fridkin, sinoć sam posle mnogo godina reprizirao „Isterivača đavola“. To je i dalje fascinantan film, ali ne toliko strašan koliko mi je bio nekada ranije. Prolog koji je snimljen na arheološkom nalazištu u Iraku, moćan je u svakom smislu. Otvara priču misteriozno i zlokobno, uvodi nas na pravi način u film koji je danas kult, kako među ljubiteljima, tako i među onima koji ne ljube horore. Majstorski režiran, sa dobrim ritmom i atmosferom, sjanim ulogama Elen Berstin, Linde Bler, Maksa von Sidoua, Džejsona Milera i uvek harizmatičnog i neponovljivog Li Džej Koba. Tačnije, Li Džej Kob je svojom epizodom ovde progutao sve glavne zvezde. Scena šetnje Elen Berstin ulicama Džordžtauna, dok u pozadini kao muzička podloga ide kompozicija „Tubular Bells“ Majka Oldfilda, vrhunski je vizuelno-zvučni užitak.
Frka koja se te godina digla oko filma, danas je više nego simpatična i smešna, i naravno sve vreme je išla u prilog samom filmu. Feministkinje su mrzele film jer je navodno prikazao mušku noćnu moru ženskog puberteta, odnosno prikaz ženske seksualnosti kao opsednutosti, dok su muškarci sveštenici mučili malu Regan, ne bi li je vratili u preseksualnu nevinost. S druge strane, vernici katoličke crkve su posećivali svoje sveštenike i tražili od njih da sprovedu čin egzorcizma kad bi posumnjali u sopstvenu zaposednutost ili u nekog od bližnjih. Gužve u bioskopima, kolabiranje tokom projekcija, kofice za povraćanje, samo su neke od manifestacija koje su pratile histeriju oko Fridkinovog filma. Jedina stvar koja mi je ostala nerazjašnjena je u vezi sa sveštenikom Demianom Karasom. S obzirom da je poreklom Grk, sa grčkim prezimenom (dakle i otac mu je Grk), čija majka negde u Bronksu govori grčko-engleski (dakle prva generacija imigranata), otkud on u jezuitskim redovima. Ili je prodao veru za večeru, ili se o tome nije vodilo računa, ili među Grcima zaista ima Lojolinih sledbenika? Ne znam odgovor. Svakako, film je remek-delo.
Нема коментара:
Постави коментар