Čini me se da je Ranko Munitić jednom davno rekao, da sve što ozbiljno pišeš, pa makar to bili i eseji o drugima, pišeš i govoriš zapravo o sebi kao autoru tih eseja. Dakle, kroz pisanje o drugima, pisac piše i o sebi. Srđan Marković Điđi (nije u pitanju Đile!!!), vlasnik male ali kultne andergraund oaze, knjižare Utopia, koja ima i svoja izdanja, napisao je ovu, izuzetno zanimljivu autobiografsku knjigu, koju nije lako žanrovski odrediti. Upravo zato kažem knjigu, jer pored impresionističkih eseja o nekim umetnicima i ličnostima koje su uticale na samog autora, u književnom postupku se došlo do ukrštanja sa intimnim avanturističkim bedekerom jednog urbanog životnog iskustva u Velikoj jabuci, tokom 1988. godine. Srđan Marković se sa dvojicom beogradskih ortaka, pankera (identitet skriven, ali se da prepoznati), te godine obreo u Njujorku, u Harlemu, gde su se sva trojica konačno našli u svetu o kojem su sanjali iz svojih ušuškanih beogradskih života srednje klase socijalističkog društva. Kako se odvijao taj proces sudara balkanskih mladića jedne soft core komunističke zemlje (u odnosu na druge komunističke zemlje koje su bile iza Gvozdene zavese) sa najluđim gradom na svetu u to vreme, saznajemo čitalačkom vožnjom kroz jedanaest eseja-priča sa epilogom.
Prvo poglavlje otvara Džajv. Šta je to Džajv? „Džajv (Jive) se u američkom slengu direktno povezuje sa popularnom muzikom koja je jako akcentovana dvočetvrtinskim ritmom i datira još iz vremena kada se sving pomešao sa džezom, što se dogodilo tridesetih godina prošlog veka.“ Taj izraz je Điđi čuo od nekog crnca koji je žickao lovu na ulazu u podzemnu železnicu. „Džajv znači da možeš sa nekim da razgovaraš u džez ritmu, da svinguješ, da se smeješ ili plačeš, obraćaš se autoritetima sa sigurnošću građanina koji traži svoj prava ili razdragano pevaš odu radosti u većem društvu.“ I ne samo to, džajv je još mnogo toga. Pogotovo za mladiće koji su osvestili da ih je Beograd pripremio da grade stav, kakav takav, dok im je Njujork omogućio da eksplodiraju. Ist Vilidž, Tompkins Skver park, demonstracije i sukobi sa policijom, anarhisti, trandže, džankoze, razni frikovi, ocvali hipici, hipsteri, dogodovštine iz ostalih poglavlja koje se pripovedaju kroz priču o autorovim intimnim herojima iz sveta umetnosti. Điđijev Panteon u kojem obitavaju Leni Brus, Lester Bengs, Vilijam Barouz, Timoti Liri, Džek Smit, Hari Smit, Alan Vega, Martin Rev, Kim Gordon, Turston Mur, Dženesiz Poridž, Erik Bogozijan i Bil Hiks, oživljava duh jednog vremena koje je spuštalo zavesu na XX vek. Džentrifikacija je krenula da menja lice grada, japi kultura je pobedila i polako počela da osvaja slobodne i opasne njujorške četvrti, ali i ostatak sveta. Čini mi se da se Marković negde zaokružio ovim iskustvom, kao i svim kasnijim njujorškim, ali i pređašnjim beogradskim i londonskim iskustvima, a sudeći po novijim putopisnim knjigama koje se mogu naći u knjižari Utopia, krenuo je dalje, u potragu za smislom, na Istok. Tamo gde se sunce rađa. Poentiranje u nekoliko slikovitih i efektnih rečenica zaokružilo je i moj doživljaj ove knjige, baš onako kako me je vozila sve vreme:
„To je bio moj Njujork. To je bio Ist Vilidž. U očima nam je iskrila strast premo slobodi pre svega. A osim toga, neko od francuskih romantičara reče da je u paklu moguć komforan život, ali samo onda kada je Đavo zaljubljen. Bilo je to vreme kada smo jedno drugog zvali niger, peško, džanki, dangubo, lopove, varalice, i niko se nije ljutio zbog toga. Džajv nas je prožimao od 125.ulice u Harlemu, sa tonovima Čarli Parkerovog bluza, preko Amsterdam avenije, u kojoj su iz nekog hipi stana dolazili rifovi Hendriksove gitare, sve do Brodveja i 42.ulice, na kojoj je neki momak lupao po plastičnim kanatama najabingi ritam, pa sve do Ist Vilidža, gde su pankeri delili pivo iz velike boce uz grmljavinu Ramonsa. Bio je to Džajv i, ko zna, možda okrenem još jedan ciklus.“ (Srđan Marković „Dugo toplo leto’88. )
Нема коментара:
Постави коментар