Kineski rulet - Rajner Verner Fasbinder (Nemačka) 1976
Juče sam pred spavanje, posle mukotrpnog učenja za neki poslovni ispit, poželeo da pogledam treću epizodu hajpovane serije o optuženom klincu za ubistvo školske drugarice, ali su snimak, nedostajući kodeci i ostale tehnikalije sjebale tu ideju, pa sam odlučio da pogledam nešto sa police starih majstora. „Kineski rulet“ Rajnera Vernera Fasbindera je film koji me je baš dugo čekao. Nije se namestilo da ga pogledam u Kinoteci, devedesetih godina, kad sam ispratio dobar deo opusa ovog nesvakidašnjeg genija evropskog filma. Fasbinder je bio jedan od retkih koji je umeo da spoji Brehta i Daglasa Sirka, uvek otvoren za eksperimentisanje i transformaciju formalnih paradigmi, šampion levičarske ideološke koherentnosti, poročan, lud, istinit, surov ali i nežan u isto vreme. Ovde se obrušava na porodicu, buržoasku, jednu od onih čiji su preci žmurili i učestvovali (direktno ili indirektno) u nacističkom nemačkom ludilu. S obzirom da je Fasbinder ostao jedinstvena paradigma kulturnog teroriste, nije čudno što se ova porodična drama u svojoj završnici pretvara u porodični terorizam kroz psihološku igru Kineskog ruleta u kojoj učesnici postavljaju pitanja i daju odgovore iz kojih se otkriva kako gledaju jedni na druge. Sjajna glumačka postavka sa predivnom Anom Karinom (muzom Žan Lik Godara), Margit Karstensen, glumicom oštre (da ne kažem naci) nibelunške lepote, Brigite Mire (poznate iz fima Strah jede dušu- Svi drugi se zovu Ali), harizmatičnog Aleksandra Alersona, Andree Šober u ulozi hendikepirane ćerke koja manipuliše i povlači konce do same završnice. Kadrovi, muzika, režija, scenario, likovi i njihovi motivi, svet laži, nedostatak naklonosti, apsurd, reference na hrišćanske motive, demaskiranje burožaske malograđanštine, kao i sve ono što se oduvek provlačilo kroz Fasbinderove filmove i ovaj film čini izuzetno intrigantnim. „Kineski rulet“ je gorka psihološka drama, ne bih je svakome preporučio, ali ljudima koje film zanima malo više od puke zabave, ovo lako može biti nešto o čemu će razmišljati.
Špijun zvani Igla - režija: Richard Marquand (UK)1981
Ćale me je stalno vodio u bioskop. Nisam samo ja bio važan, morao sam da poštujem i njegove izbore. Išao sam da gledam filmove koji su i njega zanimali. Ovo je bio jedan od tih filmova. Znam da ga je voleo i često je imao želju da ga reprizira. Meni je na prvo gledanje, sa sedam-osam godina, bio malo suv što se tiče akcije, tek sam ga kasnije doživeo na pravi način. Repriziranje mi je dobro došlo. Rađen po romanu Kena Foleta, u režiji Ričarda Markanda, koji je pre ovog bio poznat po onom biopiku o Bitlsima i počecima njihove karijere u Hamburgu. Kasnije je otišao u Holivud kod Lukasa i režirao Povratak Džedaja. Zanatlija koji se dobro snalazio na terenu.
Špijun zvani Igla, kako su ga preveli naši distributeri, je odličan špijunski triler ukršten sa bračnom melodramom, napet i uzbudljiv, sa očiglednim referencama na staru Britansku filmsku školu, onu hičkokovsku iz rane faze. Donald Saterlend je nacistički špijun, sa namerom ubačen u UK uoči Drugog svetskog rata. On se vešto, tokom celog rata provlači kroz britanski sistem, izveštavajući drugu stranu o namerama Hitlerovih protivnika. U međuvremenu se između njega i Kejt Niligen, jedne lepe žene i zapostavljene supruge, rađa ljubavna afera koja će protagoniste odvesti u smeru koji donosi dramu i saspens.
Krupije - Mike Hodges (UK)1998
Sećam se da je jedna devojka, u ona pionirska vremena srpske interenet komunikacije, na koja iz ove perspektive gledam sa nostalgijom, ispod svog nicka na nekom forumu nakačila natpis "Ovena mi Klajva!". To mi je bilo neviđeno simpatično, a sve se dešavalo u vreme dok Klajv Oven nije postao planetarna zvezda. Svakako, posle "Krupijea" je krenuo njegov uspon. Pre ovog filma, sećam ga se samo iz drame o incestuoznoj ljubavnoj priči između brata i sestre s početka devedesetih, ali tu je ostao u senci Alana Rikmena.
"Krupije" je priča o piscu koji unutrašnju dilemu da li da postane kockar ili krupije rešava time što bira drugu opciju, ali zbog psihološke gemblerske prirode svoj život stavlja na kocku u toj ludačkoj igri koja ga na perverzan način uzbuđuje. Vrhunska britanska noar drama u režiji Majka Hodžisa, koji se posle filma "Uhvati Kartera" sigurno etablirao kao jedan od značajnih britanskih režisera, i scenariju Pola Majersberga, autora koji se najviše proslavio saradnjom sa Nikolasom Regom. Ovo je jedan od filmova koji više igraju na kartu atmosfere i karaktera glavnih likova nego na sam zaplet. Ipak, ne može se reći da je bez zapleta, sasvim je soldino sve to izgrađeno, ali nije da film nema mana, scena pljačke kazina je amaterski smešna, mada sve ostalo je ovaj film uspelo da podigne na nivo na kojem se filmovi gledaju sa određenim poštovanjem. U životu ima kockanja, sa filmovima nema. Tu se odmah vidi da li su dobri ili su za odstrel. Krupije je uz pomenutog Kartera definitivno najbolji Hodžisov film.
Tri dana Kondora - Sidni Polak (SAD) 1975
Najviše mrzim kad mi vikend ukrade jebeni virus i veže me za kuću. Svi planovi za Beldocs, izlazak i koncerte su se urušili. Srećom, kao uteha, uvek je tu kućni bioskop. Reprizirao sam jedan od najboljih špijunskih trilera, koji sam poslednji put pogledao pre mnogo godina. Utisak je ostao nepromenjen, i dalje je jedan od najboljih. Ono što sam zaboravio je da je film režirao Sidni Polak, bio sam ubeđen da su pre u igri Alan J. Pakula ili Sidni Lamet. Pao bih na tom pitanju u nekom filmskom kvizu. Takođe, nisam bio svestan onomad, čime se bavi lik kojeg tumači Robert Redford (Tarner), zapravo celo odeljenje koje na početku filma likvidiraju neki ljudi, dok je agent Tarner skoknuo po doručak. Raditi za CIA ne kao klasičan špijun, već kao čitalac knjiga, stripova i novina, koje se objavljuju u celom svetu, zaista izgleda kao posao iz snova. Ipak, i takav posao može biti koban ako se stvari zakomplikuju, jer CIA snajka...
Panika u parku droga – Džeri Šacberg (SAD) 1971
Ne podnosim filmove o džankijima sa didaktičkom porukom. Kada se pravi ozbiljan film, to ne sme da bude motiv. Kod Šacberga toga nema, što se moglo i očekivati, ovo je čistokrvna drama o ljubavi između dvoje mladih izgubljenih duša žestoko navučenih na heroin i još kakve druge droge. Naravno, on ne propagira, niti fetišizuje, još manje glamurizuje narkomaniju, naprotiv, ali nema te glupe postavke koja ima za cilj da pouči mlade kako nije lepo biti džanki. Svakako, posle ovakvog filma, niko neće poželeti da postane džanki. Al Paćino, mlad i zelen, u svojoj prvoj glavnoj ulozi na filmu, pokazuje svoju posebnost koju je prvi primetio Kopola i jedva ubedio producente da mu daju dozvolu za Kuma. Šarmantna Kiti Vin posle ove uloge nije imala neku karijeru. Mahom je igrala epizode, manje više u televizijskim projektima. Jednu od uloga, slikara hispano porekla, odigrao je sjajni Raul Hulija koji je posle ovog filma takođe postepeno, nenametljivo ali uspešno, gradio svoju glumačku karijeru. Ipak, ovaj film jeste nagrizlo vreme. Mnogo toga je snimljeno u međuvremenu, ali je vredan kao svedočanstvo o vernom prikazu Njujorka sedamdesetih, mestima poput Tompkins Skver parka ili njegovim replikama u kojem su visile džankoze, dileri i drugi probisveti koje je opevao Lu Rid u svojim pesmama. Što se mene tiče, najbolji film sa “drug-addict” likovima i dalje je Dragstor kauboj Gas Van Santa.
Gluvarenje – Vilijam Fridkin (SAD)1980
Kad sam bio klinac, u bioskopu nije važilo ograničenje “zabranjeno za mlađe od..”, doduše važilo je samo za porniće, ali i tada smo ulazili. Elem, “Gluvarenje” je bio jedan od onih filmova koji je izazvao stanje šoka. Definitivno nije bio za decu, ali mi smo ipak ušetali u bioskop očekujući nekakvu pucnjavu, triler akciju i jurnjavu za ubicom. Radnju svi znate, policajac (Al Paćino) ubačen je kao undercover agent u svet njujorških homoseksualnih sado-mazo klubova, kako bi uhvatio serijskog ubicu koji na brutalan način ubija gejeve. To je bio vizuelni sudar sa podzemnom supkulturom koja nam je bila u potpunosti nepoznata.
Repriza ovog filma donela je nešto sasvim drugačije. Fridkin je ipak bio stari majstor i iza sebe je ostavio nekoliko remek-dela. Ovaj ne spada u najbolje ali je izuzetno zanimljiv. Sama postavka priče, u sebi sadrži psihološku dramu heteroseksualnog pandura koji se obreo u svetu pakla sado-mazo klubova, sa trilerom koji je zasnovan na potrazi za surovim serijskim ubicom. Al Paćino standardno briljantan, Pol Sorvino takođe, a tu je i preslatka Karen Alen, moja druga omiljena džepna dama posle Seli Fild. Ovde je dominaciju u samoj priči preuzeo aspekt drame glavnog junaka u toj rascepljenosti svetova (u kojem živi i kojem se našao), dok je trilerski-krimi aspekt izgubio na oštrici negde na polovini i raspao se u nekakvoj konfuziji koju bi možda samo Fridkin mogao da objasni.
The Shooting - Monte Hellman (SAD) 1966
Monte Helmanov film Pucnjava jedan je od boljih primera antivesterna ili esid vesterna, odnosno onoga što se najpreciznije zove revizionistički vestern. Napravljen je odmak od klasičnog vesterna, izbrisane su granice između dobrih i loših protagonista, ubačeno zrno koje nudi i neka filozofska čitanja. Jednom je jednog drugara, dok je gledao The Shooting, devojka pitala šta to gleda, na šta joj je ovaj odgovorio kako gleda egzistencijalistički vestern. Smejali smo se tome, jer negde je u pravu, ali sam film je iz B produkcije, snimljen sa budžetom od 150.000 $, pa se nije moglo ni očekivati da će biti na meniju festivalske publike. Monte Helman nikada nije bio deo mejnstrima. Takođe, ono što mi je bilo zanimljivo u ovom nekonvencionalnom filmu potere, jeste harizmatičnost Vorena Outsa spram Džeka Nikolsona. Da se razumemo, dobar je Džek, ali je Voren Outs zlatna karika bez koje Novi Holivud ne bi bio to što jeste. Mili Perkins, takođe sjajna glumica, posle ovog filma igrala je u još dva značajna filma Monti Helmana. Scenario je napisala Kerol Istmen, koja je nekoliko godina kasnije napisala Pet lakih komada, čuveni film Boba Rafelsona. Hoću reći, i ako možda ne volite vesterne, sami učesnici u ovom filmu mogu da budu okidač kako biste sami proverili da li ima nečeg zanimljivog u svemu ovome.
Нема коментара:
Постави коментар