недеља, 8. новембар 2015.

FIL(M)OVANJE 17



TEORIJA OPSKURNOSTI: FILM O GRUPI THE RESIDENTS -  režija: Don Hardi Jr. (SAD, Austrija,Nemačka, Holandija) 2015



Posle beogradskih koncerata The Residents iz 2003. i 2008. godine, uspeo sam da se bliže upoznam sa muzikom ove velike i značajne grupe. Izbor gledanja ovog filma na ovogodišnjem festivalu Slobodna zona nije se dovodio u pitanje, jer mi je ta avangardna skupina i posle njihovih koncerata ostala velika tajna. Zbog toga im se nisam ponovo vraćao. Jedan od učesnika u ovom sjajnom filmu je zaključio da: “The Residents ne možeš da slušaš dok pereš sudove ili voziš auto, oni zahtevaju pažnju.” I to je apsolutno tačno, jer oni nisu samo muzika, oni su koncept, performans, lo-fi dadaizam, pank pre panka, novi talas pre novog talasa, post-rok pre post-roka. Oni su nešto najavangardnije i najuvrnutije što je iznedrila pop kultura. Pored Pere Ubu i Red Krayola, najbolji učenici velikog Captain Beefhearta.


Režiser i autor ovog filma je Don Hardi Jr., inače jedan od osnivača producentske kuće KTF Films, sa sedištem u San Francisku, koji je u filmskom svetu već poznat kao jedan od značajnijih autora dokumentarnih filmova. Priča prati četrdesetogodišnju karijeru benda, od Šreveporta (Luizijana), preko San Franciska sedamdesetih, pa do današnjih dana. Kroz razgovore sa članovima The Cryptic Corporation, koji su bili njihovi glasnogovornici i menadžeri, preko muzičara iz grupa Primus, Devo, Ween, Talking Heads, do kustosa Muzeja moderne umetnosti u Njujorku (MoMA) saznaćete sve o fami njihovog skrivanja, autsajderskom oreolu, i teoriji opskurnosti po kojoj se najčistija umetnost stvara bez ikakvog predumišljaja ili povratne reakcije sa publikom.
Ovo je jedan od najzanimljivijih dokumentarnih filmova iz oblasti pop kulture snimljenih u poslednjih dvadesetak godina.

Ocena: (****) 4


***** remek delo
****  odličan
*** ok
** gledljivo
* katastrofa




DUGME OD SEDEFA– režija: Patrisio Guzman (Čile, Francuska, Španija) 2015



Pored brojnih pohvala upućenih na račun ovog filma, očekivao sam da ću videti neki zaista vanserijski film, ali izašao sam iz sale prilično ravnodušan.
U pitanju je dokumentarni film, politički angažovanog autora. Patrisio Guzman je jedan od ljudi koji su preživeli Pinočeovu diktaturu i koji su za vreme njegove dvadesetogodišnje vladavine bili ućutkani, te stoga je razumljivo da se Guzmanova poetika zasniva na preispitivanju strahota kroz koje je prošlo društvo kojem pripada, pod tiranijom tadašnjih vlasti. Međutim, problem je u tome što je u ovom filmu autor nabacio nekoliko tema, a nijednu od njih nije zaokružio. Guzman je želeo da se u 82 minuta pozabavi lepotama Patagonije, domorodačkim stanovništvom i njihovim istrebljenjem od strane kolonizatora, kao i brutalnošću Pinočeovog režima. Zatim je pokušao da sve to uveže i da malo filozofira ne temu kosmosa, prirode, ovoga-onoga, ali pokušaj je ispao jalov. Ruku na srce, lepote Patagonije su vizuelno savršene i sve je to lepo snimljeno kao za neki dokumentarac Nacionalne Geografije, ali ono što smeta je pretencioznost. Taj deo filma je sračunat i narcisoidan, i kada se obrati pažnja na muziku koja prati taj deo, stiče se utisak da se autor više divio sebi, nego Patagoniji. Osim toga ni pričama vezanim za domorodačko stanovništvo, a ni pričama o žrtvama Pinočeovog režima, autor ne uspeva da probudi ozbiljnu empatiju kod gledaoca. To je ono što mi je najviše zasmetalo u ovom filmu. Guzman je možda želeo da ovim filmom stane odmah kraj Vendersovog remek-dela So zemlje, ali gospodin Vim je svima sa sličnim pretenzijama zadao pretežak domaći zadatak.

 Ocena: (**) 2



GOLGOTA (Calvary) – režija: Džon Majkl MekDonah (Irska) 2014



Ocu Džejmsu, katoličkom svešteniku u maloj irskoj varoši, jednog nedeljnog jutra ispovedio se čovek koji se predstavio kao žrtva crkvene pedofilije. Kako je njegov silovatelj odavno mrtav, nepoznati čovek je preneo ocu Džejmsu da će pravda biti zadovoljena samo ako glavom plati neki dobar sveštenik. S obzirom da je otac Džejms dobar sveštenik, nepoznati čovek mu ostavlja još sedam dana života i poručuje mu da će sledeće nedelje doći po njega. Za tih preostalih sedam dana, otac Džejms sređuje stvari po svojoj parohoji, izglađuje odnos sa depresivnom ćerkom, razgovara sa uvrnutim, moralno i duhovno osakaćenim sugrađanima. 


Film Golgota je jedan ozbiljan film, inteligentnog scenarija, razrađenih likova, obojen notom crnog humora, koji za razliku od mnogih artističkih drama novije produkcije ima smisla.  Priča kroz koju se provlače suštinska pitanja opstanka hrišćanske civilizacije i njenog umora, moralnog pada čoveka, smisla žrtvovanja. Autor je svestan da je do takvog stanja stvari, jednim delom došlo zbog krivice same crkve, koja je merkantilizovala hrišćanstvo i unizila ga brojnim pedofilskim skandalima, a drugim delom zbog trenutne pobede ateističkog koncepta sveta. Zato je Golgota film u kojem podjednako mogu uživati, kako vernici, tako agnostici i ateisti. Baš kao i u remek-delu Robera Bresona Dnevnik seoskog sveštenika kojem se ovaj film na neki način klanja.
Film je autorsko delo Džona Majkla MekDonaha, rođenog brata scenariste Martina MekDonaha poznatog po sjajnom filmu In Bruges. Glavna uloga je poverena Brendanu Glisonu, koji je glumački toliko jak i uverljiv, da ga posle ove uloge bez ikakvog dvoumljenja stavljam u istu ravan sa  Oliverom Ridom, Ričardom Bartonom, Stivenom Frajom ili bilo kojim drugim velikanom glume anglosaksonske i keltske pozornice. Pored Glisona, sjajne uloge su odigrali Kris O'Daud, Keli Reili i Eidan Gilen.


Ocena: (*****) 5



22 коментара:

  1. Za "Golgotu" se slazem i mogu da ti potpisem tekst! Narocito za glavnu rolu. Filmcina.

    Guzmanu nije prvi put da pukne. Latinosi i inace cesto padaju na Ponoceu i diktaturama. Za razliku od svojih pisaca koji su to odradili za desetku.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Skaramuše, jesi li video kako je Glison pokido? :) Drago mi je da ti se dopao film. Nekoliko ljudi koje poznajem je pogledalo film i svi su dobro reagovali.

      Избриши
  2. Videla sam juče da je proglašen najboljim filmom festivala glasanjem publike. Gledala sam film i apsolutno se slažem sa tvojom kritikom. Znaš da je beogradska festivalska publika snobovska i da ta publika ne voli pravi bioskop. Doduše i pravog bioskopa je sve manje, ali znaš šta hoću da kažem. Meni se najviše dopao film Klub drugog Čileanca. Panahijev Taksi mi je ok ali ništa posebno. Rezidentse nisam gledala. Ovo je bila najslabija Slobodna zona. Čekamo FAF, a u međuvremenu skidamo i gledamo one filmove koje snobovska publika prezire.

    Liki Li

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Liki, razumemo se. Videh da je Dugme od sedefa pobednik po izboru publike. Ne znam šta će nam ponuditi FAF, ali pogledaću nešto, kao i svake godine.

      Избриши

  3. Vi bar imate, tu i tamo, posebna mjesta ili (cak) bioskope, pa se snalazite, a ja ovdje naletim na bioskop samo u najluđim situacijama i sa uzasnom sinfronizacijom i zvukom. Skupljamo se kao rani hriscani. Tako da mi ostaje samo mahersko surfanje po netu i tajnim linkovima ili bozanstvena arhiva. Kada ovdje kazes - festival, onda se misli na festival meda, poljskog cvijeća, nošnji itd.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hahahahhaha!
      Veruj mi, bolji je taj festival meda od raznih "avangardnoumetnickofilmskihjedenjagovana".

      Избриши
    2. Ovo što ti kaže Etotako je tačno, ali lako je nama da kakimo kad nam je tu pred nosom bioskop. Razumem i tebe Skaramuše.

      Избриши

  4. Nisam siguran da je tako. Pozeli covjek miris bioskopa. Pa makar gledao izvjestaje sa raznih sajmova. Prosto da udahnem taj adrenalinski pred/filmski opijum. Pristao bih cak i da odgledam pola sata Titanika ili BG na vodi samo da kasnije u nosnicama ostane taj miris poput kokaina. Dotle je doslo.

    ОдговориИзбриши
  5. slobodno skini navodnike sa ocaja. miris bioskopa je najuzbudljiviji dio moje mladosti (ne racunajuci miris zene). onda slijede kolaci, knjige, sportske dvorane...

    ОдговориИзбриши
  6. nego ja sam htela da kazem jos nesto...a to je da sam gledajuci Golgodu (Calvari) nasla neku vezu sa Dekalogom - ako nista drugo, a ono u vidu "otvorenih" pitanja koja tako lebde u sceni. Nenametljiva ali teska.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Možeš li malo pojasniti, nisam te baš najbolje razumela. Ni ja nisam gledala Dekalog.

      Liki Li

      Избриши
    2. Hm, ne znam da li cu ti uspesno docarati ono sto sam htela da kazem. Prvo, Dekalog je remek delo, svih deset "serija" odnosno, filmova, odn. zapovesti. Vezu sa Kalvarijem sam nasla u nekom osecaju, pitanju nad pitanjima, o Bogu i nama. O oprostu. U pogledu glumca.(u Dekalogu ima jedan lik koji se pojavljuje u dosta epizoda, i ne izgovara rec, ali samo te gleda, primetis ga ko onu babu iz Ko to tamo peva). I tako, jedan miks osecaja i misaonih procesa pokrenutih u meni - je veza izmedju ova dva filma :)

      Избриши
    3. I jos da dodam, u Dekalogu isto imas ta direktna pitanja "religijskog" odnosno moralnog u svakodnevlju iz raznih uglova i situacija.

      Избриши
    4. Ok :) Hvala na pojašnjenju.

      Liki Li

      Избриши
  7. Lijepo je razgovarati o filmu i umetnosti, pa makar i na preskoke! Sve je mizerniji broj onih koje to uopste zanima.

    Dekalog? uh, remek djelo. Od prve do 12. Ne mogu ga ni sa cim porediti. Neke od epizoda su boli glava.. A poslije Kratkog filma o ubijanju (Ne ubij!) nisam spavao danima. Ovaj film je dobar. Ali, Dekalog je kao zlatna zila u zemlji.

    ОдговориИзбриши
  8. Dekalog nisam još uvek pogledao. Nekako mi se nije dalo. Cela ta istočnoevropska filmska škola mi nije bila mnogo zanimljiva dok sam bio mlađi. Sada jeste, ali neke autore je pregazilo vreme i politički kontekst. Na primer A. Vajdu. Što se tiče Kišlovskog gledao sam Kratki film o ubijanju, Kratki film o ljubavi, Trilogiju belo plavo crveno.

    ОдговориИзбриши
  9. Za Vajdu se slazem mada je "Pepeo i dijamnati" odlican film. Ali, imas tzv. cesku skolu. Cega tu sve ima od Mencla pa nadalje. Cesi su veoma potentni u filmu, a pogovo imaju onaj fini cinizam i cisto slovenski smisao za humor (neformalno duhovni, ne znam kako bih ga drugacije naslovio).Uzmi Ruse od Ezenstajna pjesnika Tarkovskog, nevjerovatnog Paradzanova , o nizu tzv, malih bisera iz Gruzije da i ne govorim itd.. Istok je, kada je u pitanju umjetnost, pravi raj.Kjeslovski pravi metaforu od najobicnijih prica koje su , zapravo, najteze i najslozenije. Imas u Dekalogu epozodu/film u kome filatelija, ostala od oca, miri zavadjenu bracu! Tesko je napraviti umjetnost jednom, a kamo li 12 puta.

    ОдговориИзбриши
  10. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  11. A ja obrnuto. Prvo zalutala na istok - i to sve zahvaljujuci prof. estetike Uzelcu, i njegovom savrsenom poznavanju Paradzanova - kog smo na casovima estetike gledali sa trake na projektoru. Sve ostalo je istorija :) Doduse ja bi tu ubacila i savremenu tursku, kurdsku, iransku kinematografiju...i dusi ce ti toplo biti :)

    ОдговориИзбриши

  12. Turci i Iranci su lučonoše autorskog filma zadnju deceniju. Interesantno je koliko ljudi malo znaju za Paradzanova. Veliki filmadzija. I puni dusu ;)

    ОдговориИзбриши
  13. "Znaš da je beogradska festivalska publika snobovska i da ta publika ne voli pravi bioskop. Doduše i pravog bioskopa je sve manje, ali znaš šta hoću da kažem. '

    Meni je zbilja muka od ovakvih komentara koji se vuku vec..duze od decenije, i to vrlo cesto izjave isti ti ljudi koji idu na sve festivale. A u Beogradu makar pravog bioskopa je ponovo sve vise, tako da ne znam na sta autor cilja..

    ОдговориИзбриши