FIL(M)OVANJE 17

TEORIJA OPSKURNOSTI: FILM O GRUPI THE RESIDENTS -  režija: Don Hardi Jr. (SAD, Austrija,Nemačka, Holandija) 2015

Posle beogradskih koncerata The Residents iz 2003. i 2008. godine, uspeo sam da se bliže upoznam sa muzikom ove velike i značajne grupe. Izbor gledanja ovog filma na ovogodišnjem festivalu Slobodna zona nije se dovodio u pitanje, jer mi je ta avangardna skupina i posle njihovih koncerata ostala velika tajna. Zbog toga im se nisam ponovo vraćao. Jedan od učesnika u ovom sjajnom filmu je zaključio da: “The Residents ne možeš da slušaš dok pereš sudove ili voziš auto, oni zahtevaju pažnju.” I to je apsolutno tačno, jer oni nisu samo muzika, oni su koncept, performans, lo-fi dadaizam, pank pre panka, novi talas pre novog talasa, post-rok pre post-roka. Oni su nešto najavangardnije i najuvrnutije što je iznedrila pop kultura. Pored Pere Ubu i Red Krayola, najbolji učenici velikog Captain Beefhearta.

Režiser i autor ovog filma je Don Hardi Jr., inače jedan od osnivača producentske kuće KTF Films, sa sedištem u San Francisku, koji je u filmskom svetu već poznat kao jedan od značajnijih autora dokumentarnih filmova. Priča prati četrdesetogodišnju karijeru benda, od Šreveporta (Luizijana), preko San Franciska sedamdesetih, pa do današnjih dana. Kroz razgovore sa članovima The Cryptic Corporation, koji su bili njihovi glasnogovornici i menadžeri, preko muzičara iz grupa Primus, Devo, Ween, Talking Heads, do kustosa Muzeja moderne umetnosti u Njujorku (MoMA) saznaćete sve o fami njihovog skrivanja, autsajderskom oreolu, i teoriji opskurnosti po kojoj se najčistija umetnost stvara bez ikakvog predumišljaja ili povratne reakcije sa publikom.

Ovo je jedan od najzanimljivijih dokumentarnih filmova iz oblasti pop kulture snimljenih u poslednjih dvadesetak godina.

Ocena: (****) 4

***** remek delo

****  odličan

*** ok

** gledljivo

* katastrofa

DUGME OD SEDEFA– režija: Patrisio Guzman (Čile, Francuska, Španija) 2015

Pored brojnih pohvala upućenih na račun ovog filma, očekivao sam da ću videti neki zaista vanserijski film, ali izašao sam iz sale prilično ravnodušan.

U pitanju je dokumentarni film, politički angažovanog autora. Patrisio Guzman je jedan od ljudi koji su preživeli Pinočeovu diktaturu i koji su za vreme njegove dvadesetogodišnje vladavine bili ućutkani, te stoga je razumljivo da se Guzmanova poetika zasniva na preispitivanju strahota kroz koje je prošlo društvo kojem pripada, pod tiranijom tadašnjih vlasti. Međutim, problem je u tome što je u ovom filmu autor nabacio nekoliko tema, a nijednu od njih nije zaokružio. Guzman je želeo da se u 82 minuta pozabavi lepotama Patagonije, domorodačkim stanovništvom i njihovim istrebljenjem od strane kolonizatora, kao i brutalnošću Pinočeovog režima. Zatim je pokušao da sve to uveže i da malo filozofira ne temu kosmosa, prirode, ovoga-onoga, ali pokušaj je ispao jalov. Ruku na srce, lepote Patagonije su vizuelno savršene i sve je to lepo snimljeno kao za neki dokumentarac Nacionalne Geografije, ali ono što smeta je pretencioznost. Taj deo filma je sračunat i narcisoidan, i kada se obrati pažnja na muziku koja prati taj deo, stiče se utisak da se autor više divio sebi, nego Patagoniji. Osim toga ni pričama vezanim za domorodačko stanovništvo, a ni pričama o žrtvama Pinočeovog režima, autor ne uspeva da probudi ozbiljnu empatiju kod gledaoca. To je ono što mi je najviše zasmetalo u ovom filmu. Guzman je možda želeo da ovim filmom stane odmah kraj Vendersovog remek-dela So zemlje, ali gospodin Vim je svima sa sličnim pretenzijama zadao pretežak domaći zadatak.

 Ocena: (**) 2

GOLGOTA (Calvary) – režija: Džon Majkl MekDonah (Irska) 2014

Ocu Džejmsu, katoličkom svešteniku u maloj irskoj varoši, jednog nedeljnog jutra ispovedio se čovek koji se predstavio kao žrtva crkvene pedofilije. Kako je njegov silovatelj odavno mrtav, nepoznati čovek je preneo ocu Džejmsu da će pravda biti zadovoljena samo ako glavom plati neki dobar sveštenik. S obzirom da je otac Džejms dobar sveštenik, nepoznati čovek mu ostavlja još sedam dana života i poručuje mu da će sledeće nedelje doći po njega. Za tih preostalih sedam dana, otac Džejms sređuje stvari po svojoj parohoji, izglađuje odnos sa depresivnom ćerkom, razgovara sa uvrnutim, moralno i duhovno osakaćenim sugrađanima. 

Film Golgota je jedan ozbiljan film, inteligentnog scenarija, razrađenih likova, obojen notom crnog humora, koji za razliku od mnogih artističkih drama novije produkcije ima smisla.  Priča kroz koju se provlače suštinska pitanja opstanka hrišćanske civilizacije i njenog umora, moralnog pada čoveka, smisla žrtvovanja. Autor je svestan da je do takvog stanja stvari, jednim delom došlo zbog krivice same crkve, koja je merkantilizovala hrišćanstvo i unizila ga brojnim pedofilskim skandalima, a drugim delom zbog trenutne pobede ateističkog koncepta sveta. Zato je Golgota film u kojem podjednako mogu uživati, kako vernici, tako agnostici i ateisti. Baš kao i u remek-delu Robera Bresona Dnevnik seoskog sveštenika kojem se ovaj film na neki način klanja.

Film je autorsko delo Džona Majkla MekDonaha, rođenog brata scenariste Martina MekDonaha poznatog po sjajnom filmu In Bruges. Glavna uloga je poverena Brendanu Glisonu, koji je glumački toliko jak i uverljiv, da ga posle ove uloge bez ikakvog dvoumljenja stavljam u istu ravan sa  Oliverom Ridom, Ričardom Bartonom, Stivenom Frajom ili bilo kojim drugim velikanom glume anglosaksonske i keltske pozornice. Pored Glisona, sjajne uloge su odigrali Kris O'Daud, Keli Reili i Eidan Gilen.

Ocena: (*****) 5