TEORIJA OPSKURNOSTI: FILM O GRUPI THE RESIDENTS - režija: Don Hardi Jr. (SAD, Austrija,Nemačka,
Holandija) 2015
Posle beogradskih koncerata
The Residents iz 2003. i 2008. godine, uspeo sam da se bliže upoznam sa muzikom
ove velike i značajne grupe. Izbor gledanja ovog filma na ovogodišnjem festivalu
Slobodna zona nije se dovodio u pitanje, jer mi je ta avangardna skupina i posle njihovih
koncerata ostala velika tajna. Zbog toga im se nisam ponovo vraćao. Jedan od
učesnika u ovom sjajnom filmu je zaključio da: “The Residents ne možeš da
slušaš dok pereš sudove ili voziš auto, oni zahtevaju pažnju.” I to je
apsolutno tačno, jer oni nisu samo muzika, oni su koncept,
performans, lo-fi dadaizam, pank pre panka, novi talas pre novog talasa,
post-rok pre post-roka. Oni su nešto najavangardnije i najuvrnutije što je
iznedrila pop kultura. Pored Pere Ubu i Red Krayola, najbolji učenici velikog
Captain Beefhearta.
Režiser i autor ovog filma je Don Hardi Jr., inače jedan od osnivača
producentske kuće KTF Films, sa sedištem u San Francisku, koji je u filmskom
svetu već poznat kao jedan od značajnijih autora dokumentarnih filmova. Priča
prati četrdesetogodišnju karijeru benda, od Šreveporta (Luizijana), preko San
Franciska sedamdesetih, pa do današnjih dana. Kroz razgovore sa članovima The
Cryptic Corporation, koji su bili njihovi glasnogovornici i menadžeri, preko muzičara
iz grupa Primus, Devo, Ween, Talking Heads, do kustosa Muzeja moderne umetnosti
u Njujorku (MoMA) saznaćete sve o fami njihovog skrivanja, autsajderskom
oreolu, i teoriji opskurnosti po kojoj se najčistija umetnost stvara bez ikakvog
predumišljaja ili povratne reakcije sa publikom.
Ovo je jedan od najzanimljivijih dokumentarnih filmova iz oblasti pop
kulture snimljenih u poslednjih dvadesetak godina.
Ocena: (****) 4
***** remek delo
**** odličan
*** ok
** gledljivo
* katastrofa
DUGME OD SEDEFA– režija: Patrisio Guzman (Čile, Francuska, Španija)
2015
Pored brojnih pohvala upućenih na
račun ovog filma, očekivao sam da ću videti neki zaista vanserijski film, ali izašao
sam iz sale prilično ravnodušan.
U pitanju je dokumentarni film, politički
angažovanog autora. Patrisio Guzman je jedan od ljudi koji su preživeli
Pinočeovu diktaturu i koji su za vreme njegove dvadesetogodišnje vladavine bili
ućutkani, te stoga je razumljivo da se Guzmanova poetika zasniva na
preispitivanju strahota kroz koje je prošlo društvo kojem pripada, pod
tiranijom tadašnjih vlasti. Međutim, problem je u tome što je u ovom filmu autor
nabacio nekoliko tema, a nijednu od njih nije zaokružio. Guzman je želeo da se
u 82 minuta pozabavi lepotama Patagonije, domorodačkim stanovništvom i njihovim
istrebljenjem od strane kolonizatora, kao i brutalnošću Pinočeovog režima.
Zatim je pokušao da sve to uveže i da malo filozofira ne temu kosmosa, prirode,
ovoga-onoga, ali pokušaj je ispao jalov. Ruku na srce, lepote Patagonije su
vizuelno savršene i sve je to lepo snimljeno kao za neki dokumentarac
Nacionalne Geografije, ali ono što smeta je pretencioznost. Taj deo filma je
sračunat i narcisoidan, i kada se obrati pažnja na muziku koja prati taj deo, stiče
se utisak da se autor više divio sebi, nego Patagoniji. Osim toga ni pričama vezanim
za domorodačko stanovništvo, a ni pričama o žrtvama Pinočeovog režima, autor ne uspeva da
probudi ozbiljnu empatiju kod gledaoca. To je ono što mi je najviše zasmetalo u ovom
filmu. Guzman je možda želeo da ovim filmom stane odmah kraj Vendersovog remek-dela
So zemlje, ali gospodin Vim je svima sa sličnim pretenzijama zadao pretežak
domaći zadatak.
Ocena: (**) 2
GOLGOTA (Calvary) – režija: Džon Majkl MekDonah
(Irska) 2014
Ocu Džejmsu, katoličkom svešteniku
u maloj irskoj varoši, jednog nedeljnog jutra ispovedio se čovek koji se
predstavio kao žrtva crkvene pedofilije. Kako je njegov silovatelj odavno
mrtav, nepoznati čovek je preneo ocu Džejmsu da će pravda biti zadovoljena samo
ako glavom plati neki dobar sveštenik. S obzirom da je otac Džejms dobar
sveštenik, nepoznati čovek mu ostavlja još sedam dana života i poručuje mu da
će sledeće nedelje doći po njega. Za tih preostalih sedam dana, otac Džejms
sređuje stvari po svojoj parohoji, izglađuje odnos sa depresivnom ćerkom,
razgovara sa uvrnutim, moralno i duhovno osakaćenim sugrađanima.
Film Golgota je jedan ozbiljan
film, inteligentnog scenarija, razrađenih likova, obojen notom crnog humora,
koji za razliku od mnogih artističkih drama novije produkcije ima smisla. Priča kroz koju se provlače suštinska pitanja opstanka hrišćanske
civilizacije i njenog umora, moralnog pada čoveka, smisla žrtvovanja. Autor je
svestan da je do takvog stanja stvari, jednim delom došlo zbog krivice same
crkve, koja je merkantilizovala hrišćanstvo i unizila ga brojnim pedofilskim
skandalima, a drugim delom zbog trenutne pobede ateističkog koncepta sveta.
Zato je Golgota film u kojem podjednako mogu uživati, kako vernici, tako
agnostici i ateisti. Baš kao i u remek-delu Robera Bresona Dnevnik seoskog
sveštenika kojem se ovaj film na neki način klanja.
Film je autorsko delo Džona Majkla
MekDonaha, rođenog brata scenariste Martina MekDonaha poznatog po sjajnom filmu
In Bruges. Glavna uloga je poverena Brendanu Glisonu, koji je glumački toliko
jak i uverljiv, da ga posle ove uloge bez ikakvog dvoumljenja stavljam u istu
ravan sa Oliverom Ridom, Ričardom Bartonom, Stivenom Frajom ili bilo
kojim drugim velikanom glume anglosaksonske i keltske pozornice. Pored Glisona,
sjajne uloge su odigrali Kris O'Daud, Keli Reili i Eidan Gilen.
Ocena: (*****) 5
Za "Golgotu" se slazem i mogu da ti potpisem tekst! Narocito za glavnu rolu. Filmcina.
ОдговориИзбришиGuzmanu nije prvi put da pukne. Latinosi i inace cesto padaju na Ponoceu i diktaturama. Za razliku od svojih pisaca koji su to odradili za desetku.
Skaramuše, jesi li video kako je Glison pokido? :) Drago mi je da ti se dopao film. Nekoliko ljudi koje poznajem je pogledalo film i svi su dobro reagovali.
ИзбришиVidela sam juče da je proglašen najboljim filmom festivala glasanjem publike. Gledala sam film i apsolutno se slažem sa tvojom kritikom. Znaš da je beogradska festivalska publika snobovska i da ta publika ne voli pravi bioskop. Doduše i pravog bioskopa je sve manje, ali znaš šta hoću da kažem. Meni se najviše dopao film Klub drugog Čileanca. Panahijev Taksi mi je ok ali ništa posebno. Rezidentse nisam gledala. Ovo je bila najslabija Slobodna zona. Čekamo FAF, a u međuvremenu skidamo i gledamo one filmove koje snobovska publika prezire.
ОдговориИзбришиLiki Li
Liki, razumemo se. Videh da je Dugme od sedefa pobednik po izboru publike. Ne znam šta će nam ponuditi FAF, ali pogledaću nešto, kao i svake godine.
Избриши
ОдговориИзбришиVi bar imate, tu i tamo, posebna mjesta ili (cak) bioskope, pa se snalazite, a ja ovdje naletim na bioskop samo u najluđim situacijama i sa uzasnom sinfronizacijom i zvukom. Skupljamo se kao rani hriscani. Tako da mi ostaje samo mahersko surfanje po netu i tajnim linkovima ili bozanstvena arhiva. Kada ovdje kazes - festival, onda se misli na festival meda, poljskog cvijeća, nošnji itd.
Hahahahhaha!
ИзбришиVeruj mi, bolji je taj festival meda od raznih "avangardnoumetnickofilmskihjedenjagovana".
Ovo što ti kaže Etotako je tačno, ali lako je nama da kakimo kad nam je tu pred nosom bioskop. Razumem i tebe Skaramuše.
Избриши
ОдговориИзбришиNisam siguran da je tako. Pozeli covjek miris bioskopa. Pa makar gledao izvjestaje sa raznih sajmova. Prosto da udahnem taj adrenalinski pred/filmski opijum. Pristao bih cak i da odgledam pola sata Titanika ili BG na vodi samo da kasnije u nosnicama ostane taj miris poput kokaina. Dotle je doslo.
E ako je do mirisa, onda imam puno razumevanje za "ocaj".
Избришиslobodno skini navodnike sa ocaja. miris bioskopa je najuzbudljiviji dio moje mladosti (ne racunajuci miris zene). onda slijede kolaci, knjige, sportske dvorane...
ОдговориИзбришиnego ja sam htela da kazem jos nesto...a to je da sam gledajuci Golgodu (Calvari) nasla neku vezu sa Dekalogom - ako nista drugo, a ono u vidu "otvorenih" pitanja koja tako lebde u sceni. Nenametljiva ali teska.
ОдговориИзбришиMožeš li malo pojasniti, nisam te baš najbolje razumela. Ni ja nisam gledala Dekalog.
ИзбришиLiki Li
Hm, ne znam da li cu ti uspesno docarati ono sto sam htela da kazem. Prvo, Dekalog je remek delo, svih deset "serija" odnosno, filmova, odn. zapovesti. Vezu sa Kalvarijem sam nasla u nekom osecaju, pitanju nad pitanjima, o Bogu i nama. O oprostu. U pogledu glumca.(u Dekalogu ima jedan lik koji se pojavljuje u dosta epizoda, i ne izgovara rec, ali samo te gleda, primetis ga ko onu babu iz Ko to tamo peva). I tako, jedan miks osecaja i misaonih procesa pokrenutih u meni - je veza izmedju ova dva filma :)
ИзбришиI jos da dodam, u Dekalogu isto imas ta direktna pitanja "religijskog" odnosno moralnog u svakodnevlju iz raznih uglova i situacija.
ИзбришиOk :) Hvala na pojašnjenju.
ИзбришиLiki Li
Lijepo je razgovarati o filmu i umetnosti, pa makar i na preskoke! Sve je mizerniji broj onih koje to uopste zanima.
ОдговориИзбришиDekalog? uh, remek djelo. Od prve do 12. Ne mogu ga ni sa cim porediti. Neke od epizoda su boli glava.. A poslije Kratkog filma o ubijanju (Ne ubij!) nisam spavao danima. Ovaj film je dobar. Ali, Dekalog je kao zlatna zila u zemlji.
Dekalog nisam još uvek pogledao. Nekako mi se nije dalo. Cela ta istočnoevropska filmska škola mi nije bila mnogo zanimljiva dok sam bio mlađi. Sada jeste, ali neke autore je pregazilo vreme i politički kontekst. Na primer A. Vajdu. Što se tiče Kišlovskog gledao sam Kratki film o ubijanju, Kratki film o ljubavi, Trilogiju belo plavo crveno.
ОдговориИзбришиZa Vajdu se slazem mada je "Pepeo i dijamnati" odlican film. Ali, imas tzv. cesku skolu. Cega tu sve ima od Mencla pa nadalje. Cesi su veoma potentni u filmu, a pogovo imaju onaj fini cinizam i cisto slovenski smisao za humor (neformalno duhovni, ne znam kako bih ga drugacije naslovio).Uzmi Ruse od Ezenstajna pjesnika Tarkovskog, nevjerovatnog Paradzanova , o nizu tzv, malih bisera iz Gruzije da i ne govorim itd.. Istok je, kada je u pitanju umjetnost, pravi raj.Kjeslovski pravi metaforu od najobicnijih prica koje su , zapravo, najteze i najslozenije. Imas u Dekalogu epozodu/film u kome filatelija, ostala od oca, miri zavadjenu bracu! Tesko je napraviti umjetnost jednom, a kamo li 12 puta.
ОдговориИзбришиАутор је уклонио коментар.
ОдговориИзбришиA ja obrnuto. Prvo zalutala na istok - i to sve zahvaljujuci prof. estetike Uzelcu, i njegovom savrsenom poznavanju Paradzanova - kog smo na casovima estetike gledali sa trake na projektoru. Sve ostalo je istorija :) Doduse ja bi tu ubacila i savremenu tursku, kurdsku, iransku kinematografiju...i dusi ce ti toplo biti :)
ОдговориИзбриши
ОдговориИзбришиTurci i Iranci su lučonoše autorskog filma zadnju deceniju. Interesantno je koliko ljudi malo znaju za Paradzanova. Veliki filmadzija. I puni dusu ;)
"Znaš da je beogradska festivalska publika snobovska i da ta publika ne voli pravi bioskop. Doduše i pravog bioskopa je sve manje, ali znaš šta hoću da kažem. '
ОдговориИзбришиMeni je zbilja muka od ovakvih komentara koji se vuku vec..duze od decenije, i to vrlo cesto izjave isti ti ljudi koji idu na sve festivale. A u Beogradu makar pravog bioskopa je ponovo sve vise, tako da ne znam na sta autor cilja..