FIL(M)OVANJE 18

POSETA – režija: M. Night Shyamalan (SAD) 2015

Ne spadam u filmofile koji su oduševljeni dosadašnjim filmskim opusom Em Najta Šajamalana (M. Night Shyamalan), i bilo mi je teško da sednem i nateram sebe da pogledam ovaj film, ali moram priznati da se nisam pokajao, jer ovo je prvi njegov film koji je na mene ostavio skroz pozitivan utisak. U pitanju je jedan od onih “intelektualnih horora” za koje, tvrdokorni obožavatelji i poznavaoci ovog žanra, nemaju puno razumevanja.

Tajler i Beka su brat i sestra. Beka je malo zrelija tinejdžerka, dok je Tajler u ranom pubertetu. Oboje su simpatični klinci, sa interesovanjima, koja ih izdvajaju od većine druge dece. Beka se zanima za video radove, Tajler za rep muziku i poeziju. Njihova majka, sa novim  dečkom odlazi na krstarenje, i koristi priliku da decu uputi kod babe i dede u neko malo mesto, kako bi se konačno upoznali. Razlog njihovog okasnelog upoznavanja vezan je za prekid kontakta njihove majke sa svojim roditeljima, koji su se protivili vezi koju je nekada, u mladosti, imala sa Tajlerovim i Rebekinim ocem. Posle mnogo godina uspeli su da se povežu preko interneta i deca konačno odlaze u posetu. Već prve večeri počinju da se dešavaju čudne stvari u kući, i horor se lagano uvlači u priču. 

Šajamalan je primenio dokumentaristički pristup, tako što je priča ispričana kroz Bekinu kameru i njenu strast prema video radovima. Ona i Tajler snimaju amaterski dokumentarac o poseti koja se pretvara u noćnu moru. Moram priznati, da sam se u par navrata naježio od straha, u onih nekoliko iznenadnih scena, čiji je horor efekat prilično uspešan. U svakom slučaju Poseta je jedan od zanimljivijih filmova koji se mogu pogledati među ovogodišnjim ostvarenjima i Šajamalan je, što se mene tiče, dobio kredit za sledeće ostvarenje. 

Ocena: (***) 3

***** remek delo

****  odličan

*** ok

** gledljivo

* katastrofa

THE END OF THE TOUR – režija: James Ponsoldt (SAD) 2015

Nisam ništa znao, niti sam išta čuo o ovom filmu, sve do pre nekoliko večeri, kada sam slučajno naleteo na priču o piscu Dejvidu Fosteru Volasu. Video sam da su neki naši izdavači preveli par njegovih knjiga, a do čoveka sam slučajno došao, čitajući neke tekstove i intervjue sa genijalnim američkim piscem Džonatanom Frenzenom, kojem sam posle romana Korekcije stavio carsku krunu kada je u pitanju savremena proza. I tako sam, zahvaljujući Frenzenu, otkrio Dejvida Fostera Volasa o kojem je Dejvid Lipski, novinar magazina Rolling Stone, napisao knjigu po kojoj je Džejms Ponsold snimio ovaj film. 

U pitanju je jedan od onih Sundance filmova, u kojima se puno priča i koji nisu filmični kao pravi filmovi. Hoću da kažem da to nisu filmovi kakve su pravili Hičkok, Pekinpo ili Skorseze, već više podsećaju na TV drame i niskobudžetne video radove, koje voli pop publika sa intelektualnim ambicijama. Da se razumemo, nije to samo po sebi loše, nekada, kao u ovom slučaju, može biti i odlično. Zato što je ovo priča koja miriše na književnost, koja ima stvarne junake, koja razmatra ulogu savremenog pisca i zamku popularnosti. Dejvida Fostera Volasa je odlično odigrao Džejson Sigel (Jason Segel), dok je Džesi Ajzenberg (Jesse Eisenberg) standardno isti - za neke odličan, za neke nepodnošljiv. Režija je nevidljiva i nenametljiva, scenario pametno napisan, priča dirljiva, saundtrek odličan ( R.E.M, Tindersticks, The Magnetic Fields, Felt, Brian Eno, Pavement, Pulp, Alanis Morissette). Posle odgledanog filma, zadovoljno sam konstatovao da ću sigurno potražiti knjige ovog zanimljivog lika, koji po po mnogo čemu, podseća na onog nesrećnog Selindžerovog Simora. 

Ocena: (****) 4

CHARLEY VARRICK – režija: Don Siegel (SAD) 1973

Jedan od bisera žanrovskog tvrdokornog filma iz sedamdesetih, u režiji najamblematičnijeg holivudskog reditelja tog vremena, koji je sebe, sa punim pravom, smatrao poslednjim od nezavisnih ("The Last of the Independents"). Don Zigel je svojim prethodnim filmom Prljavi Hari iz 1971. godine, pokrenuo lavinu negativnih reakcija posthipijevskih holivudskih liberala, koji su ga proglasili fašistom i seksistom. Naravno da su ovakve etikete još tada, pored idiotizma, razotkrile i totalitarni impuls levice, nagovestivši vremena koja dolaze, a koja danas kao posledicu imaju diktaturu političke korektnosti. Zato je gomila novih filmova teško sranje. Zato su umrli i Holivud i evropski film.

Čarli Verik sa svojom bandom pljačka malu banku u nekoj američkoj zabiti. Pored regularnog novca koji se nalazio u sefu, pokupljen je i prljavi novac koji je mafija prala preko šefa banke i nekih krupnijih sistemskih igrača. Čarli je na meti policije i mafije, međutim njegova umešnost i nošenje sa problemom upadanja u klopku, zaista ga čini poslednjim od nezavisnih. Čarlija je odigrao Volter Matau (Walter Matthau) dok je negativca Molija odigrao sirovi Džo Don Bejker (Joe Don Baker). 

Ocena: (*****) 5