U svom drugom romanu Sejranović ukršta dve priče. Jednu koja se dešava u Bosni, u nekom selu, u napuštenoj dedinoj kući, u koju se glavni junak vraća posle tragičnog završetka ljubavne veze sa jednom Norvežankom, dok se druga odigrava u Oslu i tiče se baš te, nazovi ljubavne priče. Pitanje je ko je tu koga voleo i ko je koliko bio u stanju da voli. Sebe da, ili ne, drugog možda, ili ipak...Glavni junak je sjeban lik, ni drugi ne zaostaju, potraga za ljubavlju i potreba za bekstvom iz autodestruktivnog kaveza nešto je za čim čeznu protagonisti ovog romana. U tom životnom lavirintu nije lako naći izlaz ili doći do cilja, tako da glavni junak priče, nestalan i emotivno nesiguran tip, bauljajući u mraku veštačkih zadovoljstava narkotika i pornografije, često udara glavom o zid. U brvnari bosanske nedođije podvlači crtu. Kad utvrdi bilans stanja, igrom slučaja mu se nameće novi krug još jednog puta.
"Ljepši kraj" je solidan roman, mada ima nekih svojih problema. Tu je sve što već znamo od ranije, pripovedanje iz prvog lica, duhom ispovedne proze, inače prepoznatljiv stil Sejranovićevog rukopisa, prilično autobiografski ali obogaćen fikcijom koja u nekim momentima biva lako uočljiva kad se autor zanese i pretera. Dve trećine romana, tematikom i atmosferom, podsećaju na prvenac "Nigdje, niotkuda", jedna trećina podseća na čemer prohujalih ratnih vremena izmeštanjem glavnog lika iz Norveške (Brazila, Indije itd..) u postratnu Bosnu. Teskobna slika sveta i tamo i ovde. Pisac se u nekim delićima fabularne konstrukcije, kod nekih likova, navukao na hridi banalnosti koje, rekao bih, nalaže savremeni trend ex-yu poetike (I ne samo ex-yu), tako da taj deo nije baš ubedljiv u celosti, ali ako to zanemarimo i pripišemo svemu onome što pripisujemo trend manama, ovo je jedan roman koji bi trebalo pročitati. Ne smetaju čak ni bosanski klišei o “ono malo duše” u ambijentu kuduzastog foto tapeta, sa njegovim jednookim rođakom, ratnim invalidom, vehabijama iz napuštenog vlaškog sela i trudnom rođakom Almom koja hoće/mora da zapali u beli svet. Iz potencijalnog gliba sve izvlači humor i Sejranovićevo nemirno i pametno pero, pero melanholika i depresivca koji je čitav život bežao u avanturu poput Hemingveja ili u poroke poput brojnih prethodnika. Mentalitetsko skeniranje jednookog rođe je precizan foto-robot koji nam otkriva jednog od onih likova koji će da te grle, ljube, da ti tepaju “rođo” dok piju sa tobom, a onda će u jednom momentu pijani da prezube poput besnog psa i iz nekog njima poznatog razloga poželeti da te odvale pesnicom u glavu ili da te prikolju, onako rođački, bratski, prijateljski. Balkan bluz, stare podele, neobjašnjivi usudi.
Ipak "Ljepši kraj" se završava hepiendom jer tako je moralo da bude. Kako bi se drugačije zvao roman? Zašto bi svi ti likovi bili uskraćeni za Ljepši kraj ? Nema potrebe, dosta je čemera u životu, pustite nek ide odjavna špica, bez cinizma molim. Javljam se kad pročitam Haklberi Fina. Sejranović je bio talenat, šteta što je umro mlad. Mogao je taj čovek da ispriča još dobrih priča.
Нема коментара:
Постави коментар