Kamilo Hose Sela (1916-2002) je rodonačelnik pravca tremendizam, nastalog u španskoj književnosti početkom četrdesetih godina XX veka, odnosno odmah posle građanskog rata. Zapravo, mnogi kritičari i teoretičari književnosti smatraju Selin kratki roman „Porodica Paskvala Duartea“ (1942) prvim tremendo romanom koji je znatno uticao na razvoj savremenog španskog romana. Tremendo (šp.užasan, strašan) u književnom smislu predstavlja deskriptivnu tehniku i tematiku koja se bavi brutalnim aspektom realizma, marginalnim likovima, pesimizmom i psihološkim motivima antijunaka sa kojima nema identifikacije i koji su najčešće uzor za izbegavanje. Ako je verovati Polu Šrederu, veliki Sem Pekinpo je izjavio da je za razumevanje „Divlje horde“ poželjno pročitati ovaj roman.
Roman je, kao što sam nagovestio u vezi sa njegovim uticajem, imao izuzetno modernu konstrukciju za ono vreme, koju su nemilosrdno kasnije rabili brojni postmodernisti. Prvenstveno je predstavljen kao ostavljeni rukopis kakvim nam ga u uvodu predstavlja „Beleška daktilografa“, potom sledi propratno pismo uz izvorni rukopis sastavljeno od Paskvala Duartea iz zatvora u Badahosu, od 15.februara 1937.godine upućeno Hoakinu Barera Lopesu, zatim „Odredba iz oporuke Hoakina Barera Lopesa“ koji tekst sa svom svojom imovinom ostavlja časnim sestrama. Sam tekst se sastoji od XIX kazivanja iz prvog lica samog Paskvala Duartea, sa završnicom „Druge napomene daktilografa“ i dva pisma, zatvorskog kapetana i parohijskog sveštenika.
Paskval Duarte je kao lik jako kompleksan i slojevit. U njemu je posejana klica dobra i klica zla. I jedna i druga se razvijaju istovremeno, međutim klica dobra na tom putu polako odumire, vene i pretvara se u korov. Paskval postaje ubica, patološki slučaj, ravnodušan prema moralnim normama. S druge strane, sve vreme nam sugeriše da je taj njegov put posledica teškog i mučnog života, rođenja u okolnostima u kojima nije imao šansu. Okružen nasiljem od malih nogu, nije imao drugog izbora nego da isto prihvati kao svoju odbranu i svoje opravdanje. Lanci koji su mu nametnuti od strane same porodice, odnosno samim činom njihovog postojanja, i genetike koju nosi, ukazuju negde da je i naslov romana jako bitan za brižljiviju analizu psihološkog sklopa Paskvala Duartea i motivacije, kojom prilikom se ne smeju izostaviti njegovi najbliži i njihovi međusobni odnosi. Jedino što je meni ovde bilo čudno, je način na koji nam se Paskval obraća, kao čovek koji je savršeno pismen i koji nam lepo i smisleno govori, što je teško moglo da bude po socijalnom statusu i “pedigreu“, kao i miljeu iz kojeg je potekao. Takav pristup ovakvim likovima su kasnije ispravili Vilijam Fokner i Dragoslav Mihailović, kao i mnogi drugi koje nisam čitao.
Kamilo Hose Sela je dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1989.godine) kao i brojnih književnih nagrada Španije. Kao intelektualac pripadao je konzervativnom bloku, sa nečasnim epizodama iz frankističkog perioda, kada je bio cenzor i ispao hulja prema mnogim neistomišljenicima, što mu protivnici fašizma nikada nisu zaboravili. Međutim i sam je na kraju u režimu kojem je služio bio žrtva cenzorske politike, kada je katolička crkva tražila zabranu „Porodice Paskvala Duartea“ pa je prvenstveno objavljen u Argentini. Svakako, kao pisac je bio čista suprotnost u odnosu na to kakav je bio kao čovek. U postfrankističkom periodu je nastavio svoju konzervativno-desnu političku delatnost doguravši i do senatora. Njegova biografija je jedno, njegovo delo nešto drugo. Sela se ovim sjajnim romanom uzdigao do umetničke istine i nije ostao na opasnoj granici fotografskog naturalizma i pričama nalik onim iz crne hronike tabloidnog novinarstva. Treba naglasiti, da je u svom tom mraku ljudske egzistencije, ovo delo ipak humanističko i to je ono što nikako ne bi trebalo smetnuti sa uma.
Нема коментара:
Постави коментар