Kada se pomenu Japan i japanska kultura XX veka, prvo nam na pamet padnu imena Akire Kurosave i Jukia Mišime. Njih dvojica su sigurno najuticajniji i najpoznatiji na Zapadu, a kao autentični modernisti koji su spajali te dve kulture, upisali su se u duh jednog vremena, kada su se u celom svetu dešavale neverovatne stvari u umetnosti. Stvaralaštvo je tada mirisalo na hrabrost, rušili su se tabui, sjaj nije bio lažan, bunt nije bio poza, sloboda je bila ideal kojem su svi misleći ljudi težili. Vrednosni kriterijumi u samoj percepciji dela su takođe bili na visokom nivou. Jukio Mišima (1925-1970) spada u najznačajnije japanske pisce koji su stvarali posle Drugog svetskog rata. Svojim kontroverznim životom je ostavio dubok trag, kako u kulturi Istoka, tako i u kulturi Zapada. Nema tog stvaraoca koji se nije dotakao Mišime makar jednom u životu. Svojim odlaskom, odnosno činom sepukua ili harakirija, kako ga već zovu, uspeo je da napravi još jedno remek-delo kojim je posvedočio svoju misiju samuraja-umetnika.
Njegov roman Zlatni paviljon (1956) inspirisan je istinitim događajem koji se desio 1950.godine kada je mladi monah u Kjotu zapalio Zlatni paviljon, zen-budistički hram iz četrnaestog veka. Taj događaj je izazvao veliku pažnju u japanskoj javnosti, kao i zgražavanje što mladi monah Hajaši Šoken, tokom suđenja nije pokazao ni trunku kajanja zbog svog piromanskog čina. To je bilo dovoljno da Mišima maštovito rekonstruiše taj događaj na umetnički način, nadenuvši ime Mizoguči glavnom liku, emotivno ranjenom usled kompleksa niže vrednosti, zbog govorne mane i ružnjikavog izgleda, sa duševnim sklopom pogodnim za razvoj ozbiljne patologije. Zato je taj slučaj Mišima uzeo kao kostur, a u samoj priči više bacio svetlo na psihološko stanje glavnog junaka, njegovu opsesivnu prirodu, traganje za korenom zla, nemogućnost objašnjenja i nošenja sa lepotom, potrebom da se ista prilikom spoznaje odmah oskrnavi. Mizogučijevo prijateljstvo sa Kašivagijem, obogaljenim učenikom mefistofelovske pameti i karaktera, još vise rasplinjuje tu patologiju. Prijateljstvo sa Curukavom, oličenjem dobrote, za njega je predstavljalo vezu sa svetlom stranom života. Likovi su vešto nijansirani tako da ne možete ni na jednog da gledate crno-belo, ali svakako se prepoznaje taj demonski put koji će Mizogučija preko tamne strane odvesti do ponora. Ovde su se sreli Kami i Dostojevski, ali je Mišima možda vrsniji stilista, jer pripada kulturi, koja pored surovosti življenja i discipline, ima osećaj za nijanse i sofisticiranu “tanku liniju”.
Nije čudno što je američki reditelj Pol Šreder poželeo i uspeo 1985. godine da snimi film o Mišimi (Mishima: A Life in Four Chapters) koji ima veze sa Zlatnim paviljonom, ali tokom čitanja ovog romana mogu se prepoznati brojne dileme koje je Šreder imao kao mladi kalvinista, koji se čitav život razračunavao sa svojim traumama iz tog perioda života. Često radikalno i surovo. Verovatno ga je kod Mišime inspirisalo i nešto drugo, iz njegovog ličnog života, ali scene Mizogučijevih poseta bordelima su slično opisane u nekim drugim Šrederovim filmovima. Mizoguči je na neki način veoma sličan liku Trevisa iz Taksiste, a pojedine slike sam možda video i u filmu Hardcore, ali to bi mogla da bude jedna posebna priča. Svakako, Zlatni paviljon spada u književna remek-dela XX veka, a takvim delima je potrebno vraćati se iznova kako ne bi zaboravili šta je to prava proza.
Нема коментара:
Постави коментар