PAVLOVA PRIČA

Sedeo je za kafanskim stolom i pušio. Nije želeo nikog pored sebe u tom trenutku. Pomislio je kako bi mu sada svako smetao. Ispijao je vinjačiće i slušao lokalni orkestar koji je svirao „Ljiljanu“ od Tome Zdravkovića. Utonuo je u svoje misli i gasio oporu gorčinu Rubinovog vinjaka malom kiselom vodom.
Od kad je pre tri meseca ostao bez žene, svake večeri je odlazio u lokalnu kafanu. Valjda je tamo nalazio utehu. Radio je čitav život u jednoj fabrici koja je propala kao i većina fabrika u zemlji u kojoj je živeo. Bio je metalostrugar i voleo je svoj posao. Radio ga je pošteno. Onako kako je malo ljudi umelo da radi. Deca su posle školovanja otišla svojim putem u druge gradove, dok je Pavle ostao sa svojom Lekom u čaršiji koju je napuštao samo kada je morao. Jednom 1967.godine kada je služio vojsku u Sarajevu, tri puta (1976, 1979 i 1983) kada je vodio porodicu na letovanje u radničko odmaralište negde oko Makarske, jednom kada je išao sinu na zakletvu u Strumicu (1986) i jednom kada je bio u Beogradu povodom male hirurške intervencije vezane za benigni tumor na debelom crevu (1990). Pričao je tada svima kako mu se dopala Slavija, ali i kako je na Terazijama, pre no što je otišao u bolnicu popio najslađe pivo, jer je mislio da mu je poslednje. Takođe je pričao kako je kraj njega u bolnici ležao neki kaskader koji je igrao u svim partizanskim filmovima, kojeg je čak za vreme njegovog boravka u bolnici obišao Bata Živojinović. Tada se rukovao sa Batom. Bilo mu je baš milo.
Posle toga je krenuo rat i Pavlov svet u koji je verovao svim srcem, počeo je da se raspada. Prvo je zavoleo Slobodana, pa se posle par godina razočarao, onda je zavoleo Vuka, pa se posle par godina razočarao. Danas ne voli nikoga, osim svoje dece koja mu nedostaju i njegove verne pratilje Leke koju je odneo rak pre tri meseca. Palo mu je na pamet kako joj je jednom rekao da ne može da živi bez nje i da mu je ona najveća radost u životu. Leka je bila domaćica. Skromna i prostodušna žena koju su voleli svi ljudi u komšiluku. Pavle je to znao. Posebno je bio ponosan kada su joj neke školovane gospođe ukazivale duboko poštovanje na ulici. Za sebe je uvek tvrdio da je namćor koji ne zaslužuje takvu ženu kraj sebe. Prijatelji su mu obično govorili: „Pavle...mnogo ti je dobra Leka...svećom da si je tražio, ne bi je našao.“ Komšinica Cana je jednom prilikom rekla da joj je u kapeli, posle Lekine sahrane, sa tugom i suzama u očima šapnuo :„Ostala je tamo prekrivena cvećem.“
Orkestar je i dalje svirao kafanske pesme. Pavle je sedeo i pušio. Mislio je u sebi kako je Toma Zdravković umeo da napiše pesmu od nekoliko strofa i da u istu ugradi čitav jedan život sa patnjom koja plete paukovu mrežu u čovekovoj duši. Znao je da će jednog dana, možda veoma brzo, ostati i on tamo negde prekriven cvećem, s tim što će ga na tim vratima sigurno sačekati njegova dobra stara Leka. U to ime je popio još jedno vinjače. Naslonio se na stolicu i sklopio oči. Ljudi oko njega nastavili su da pričaju i da se smeju. Čuo ih je kao iz daljine. Nisu mu smetali. Bilo mu je svejedno.

Odisejevo poslednje putovanje - Bekim Fehmiu R.I.P

Nema više ni Bekima. Balkanski Belmondo je otišao onako kako je želeo. Lični izbor uvek treba poštovati. U njegovoj životnoj priči sažeta je sva tragedija ovog prostora koja se po pravilu uvek završavala pucnjem. Džaba što se sada svega prisećamo, i što će se danima po raznoraznim novinama razvlačiti nekrolozi o najvećem domaćem glumcu, (kojem je čak i besmrtni Džon Hjuston rekao "You are good son!") kada niko neće priznati da je Bekim Fehmiu zapravo "umro" 1987.godine kada se povukao iz javnosti protestujući tim činom zbog širenja mržnje među Srbima i Albancima. Od tada se desilo mnogo ružnih stvari koje su unesrećile brojne ljude sa ovih prostora. Pobednika nema. Žrtvi koliko hoćeš.

Svaki čovek u onoj Jugoslaviji, koji je dobar deo svog života proveo u bisokopu, znao je da je Bekim Fehmiu prava filmska zvezda. Igrao je sa Klaudijom Kardinale, Avom Gardner, Irenom Papas, Šarlom Aznavurom, Ernestom Borgninom, Kendis Bergen. Igrao je čak i Odiseja, i to baš onog kojeg je čekala Penelopa. Ipak, najveće uloge je napravio u balkanskom blatu kojem je pripadao srcem i dušom. Krv na rukama Belog Bore u Petrovićevim "Skupljačima perja" simbolizuju ludilo jednog podneblja o kojem danas "pevaju" Fatih Akin i Milčo Mančevski. 

 U mom sećanju će Bekim Fehmiu zauvek ostati onaj vaspitač Žarko iz "Specijalnog vaspitanja". Tu je bio sjajan. Bez preterivanja, veći od Belmonda. Takvu harizmu su po pravilu imale samo ljudine kojima je detinjstvo zabeleženo na crno belim fotografijama. Danas više nema takvih. Mi, deca kolora smo previše "nežni" da bi postojali onako kako je postojao Bekim Fehmiu. Srećan put Maestro!

Crossing the Bridge: The Sound of Istanbul - Fatih Akin (2005)

Fatih Akin je jedan od najzanimljivijih evropskih sineasta današnjice. Nemački državljanin turskog porekla, koji je pored ulične škole dekadentnog Hamburga, izučio i neke filmske škole, i snimio nekoliko sjajnih filmova koji već imaju kultni status među brojnim filmofilima. "Crossing the Bridge: The Sound of Istanbul" je Akinov "Buena Vista Social Club". Wim Wenders je "svoju" priču ispričao uz pomoć Ry Coodera, dok je Akinov alter ego u ovom slučaju bio basista Alex Hacke iz nemačke grupe "Einsturzende Neubauten". Akin se ovim filmom na najintimniji način pozabavio sopstvenim korenima kroz muziku svog naroda, ali je i na najdirektniji način stavio do znanja evropskom zapadnom čoveku da su predrasude koje gaji prema Orijentu u potpunosti neosnovane. Kroz strast, tugu, radost i lepotu muzike, osetićete svu draž Istanbula, i shvatićete da ga određene kontradiktornosti čine tako privlačnim i zanimljivim. Lično, nikada nisam bio u Istanbulu, ali se nadam da ću jednog dana videti ovaj grad, jer posle filma Crossing the Bridge: The Sound of Istanbul tumaranje kroz istanbulske četvrti neće imati dimenziju suvoparnog turističkog hodočašća. Biće to pravi hadžiluk koji će se verovatno završiti u nekom undergorund klubu u četvrti Beyoglu (samo da sakupim malo deviza).

Alex Hacke je radio nekoliko pesama za Akinovo remek delo "Gegen die Wand" i tada je prvi put posetio Istanbul. Grad ga je u potpunosti opčinio, kao i muzika, i multikulturalnost Orijenta, u kojoj se spajaju dve kulture i dva sveta; svet istoka i zapada. Hacke obilazi opskurne undergorund bendove koji se bave rokenrolom, elektronskom muzikom, hip-hopom, kao i tradicionalnom muzikom Turske i tradicionalnom muzikom Kurda, Roma i ostalih manjina. Približava nam kulturu jednog podneblja kroz muziku i običaje, kao i kroz rituale koji su sastavni deo scenskog nastupa, koji bi se pre mogao definisati kao oda spontanosti, nego kao uvežbana predstava.

Ovaj film je nezaobilazna lektira, za svakog koga zanima nešto tradicionalno a moderno, autentično, dobro, uzbudljivo. Takođe bi trebalo da ga odgledaju svi koji se kroz pop džunglu kreću poput nevernog Tome, misleći da sve ono što nije na engleskom jeziku, ne vredi ni pišljiva boba. Odbacite predrasude i oslobodite sebe. Umetnost je svuda oko nas.

Djeca Patrasa - Zoran Ferić

Sa Zoranom Ferićem sam se do sada susreo samo jednom, pre nekoliko godina, kada sam slučajno naleteo na zbirku priča "Anđeo u ofsajdu". Kada sam čuo da je Profil objavio njegov roman "Djeca Patrasa" znao sam sa kime imam posla i da se ta čitalačka avantura može debelo isplatiti. Ionako sam se poslednjih par meseci smorio nekim klasicima, tako da sam bio sasvim siguran da će mi neki "naš čovek" leći ko kec na deset. Pride što sam znao da je to tip koji pripada generacijama koje su u doba mog odrastanja bili heroji ulice i koji su intenzivno živeli subkulturnu scenu bivše Jugoslavije. To je bilo dovoljno.

Kod Ferića je rečenica majka pripovedanja. Prva rečenica u romanu glasi: "Čovek je izmislio kotač da bi što brže pobjegao od sebe, a onda mu se dogodila povijest." Dok poslednje tri rečenice kojim poentira glase: "Preostalo mi je još da ostarim i sa svojom ženom. U međuvremenu rodit će se dijete i učiniti nas još starijima. Kad se to dogodi, podignut ću ga na ruke, stat ćemo pred ogledalo i čekati tko će se prvi nasmijati." Razmatrajući ovo malo ali vredno delo opet sam došao do zaključka da Hrvatska trenutno ima bolje pisce od Srbije. Izgleda da je postmodernizam zaista upropastio mnoge talente sa ovih prostora. Imam utisak da je suština storytellinga koju su Hrvati sačuvali, kod nas zamenjena povlađivanju formi. A zna se da se iza forme skrivaju umetnici koji nemaju šta da isporuče. Forma je velika koska, dok je suština mali batak sa sočnim parčetom mesa. Ferić nam je to ovom knjigom isporučio. Njegovo pripovedanje ima stilsku lepotu Albaharijevog opisa, ali za razliku od Albaharijeve proze, Ferić uspeva da u samu priču unese više akcije, tako da čitalac nijednog momenta neće osetiti dosadu.

U pitanju je priča koja prati život sredovečnog muškarca od četrdeset i kusur godina, inače profesora književnosti u srednjoj školi, čiji brak polako zapada u monotoniju i na pragu je raspada, dok se on zaljubljuje u sedamnaestogodišnju učenicu koju počinju da sustižu prvi simptomi multipleks skleroze. Kada sam počeo da čitam knjigu i kada sam video u kojem pravcu ide, pomislio sam da je ovo jedan mali omaž "Loliti" Vladimira Nabokova, ali sam shvatio da mu to nije bilo na umu, iako u par navrata pominje Nabokova. Nije želao da bude toliko pretenciozan. Tematikom se više odužio savremenoj britanskoj prozi koja se poslednjih desetak godina bavi krizom srednjih godina. Osim toga, u pitanju je jedna ljubavna priča, koja bi svojom univerzalnošću mogla da komunicira sa bilo kojim stanovnikom globalnog sela. Definitivno, pojedini kinky momenti mogu zasmetati nekim puritancima, ali nadam se da među čitaocima Jorgoslovlja takvih nema.

Da ne dužim dalje za sam kraj bih citirao Jagnu Pogačnik koja je za ovu knjigu izjavila: "Djeca Patrasa jedan su od najlepših ljubavnih romana koje smo čitali u zadnje vreme. Iako se radi o "zabranjenoj ljubavi" profesora i bolesne učenice, komisije za moralna pitanja mogu ostati mirne jer je sve što se među njima dešava, a dešava se ljubav, više nego literarno utemeljeno."

Momčilo

Hteli to da priznamo ili ne, kao narod smo skloni da određene vrednosti proglasimo svetinjom i da ih se držimo kao pijani plota, a da pri tome druge vrednosti ignorišemo, jer je nekome ko forsira već proglašenu vrednost, palo na pamet da ništa više nije tako vredno i zbog toga što je takvo kakvo jeste ne zaslužuje nikakvu pažnju. U tom takvom svetu, određene vrednosti su ustoličene, i posle toliko godina su postale opšte mesto. Na primer, Novi Talas iz osamdesetih jeste nešto najbolje što se dogodilo u domaćem rokenrolu, bar što se mene tiče, ali rokenrol je postojao i pre i posle novog talasa. Niko ne može da ospori činjenicu, da su se onomad u bivšoj Jugoslaviji, istovremeno i zdravo razvijale kako underground scena, tako i mainstream scena, i obe su u jednom trenutku bile na veoma zavidnom nivou. Danas postoje samo underground bendovi, dok je mainstream scena pop rock bendova u Srbiji odavno mrtva.

Svaki ozbiljniji hroničar onoga što se eufemistički naziva "jedinstvenim kulturnim prostorom" bivše SFRJ u svoju enciklopediju-hroniku mora uvrstiti ime Momčila Bajagića-Bajage. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je Bajaga zapravo bio personifikacija, odnosno udarni reprezent glavnotokovske pop rock scene na celom prostoru bivše Jugoslavije (tada je zasenio slavu i Gorana Bregovića koji je već poprilično zagazio u narodnjake). Skoro sam pričao sa jednim drugarom, koji je inače veliki ljubitelj nove srpske scene (Goribor, Repetitor, Petrol,Nežni Dalibor,Žene Kese) i isti mi je rekao da ga je sramota da prizna pred nekim ljudima da mu se veoma često na gramofonu vrti neka Bajagina ploča. Moram priznati da sam bio skroz zbunjen. Bilo ga je sramota! Od koga? Zbog čega? Međutim, tada mi je postalo jasno da svi mi pomalo patimo od elitizma i intelektualnog snobizma i veoma često sečemo na panju jer "fazon" tako nalaže. Ne kažem da čovek ne treba da ima jasan stav po pitanju muzičkog ukusa, ali zbog raznoraznih snobova, mora naučiti i da ga brani. Gde ćeš jači argument od reči VOLIM. Mi ćemo posle toga da procenjujemo da li si mentol ili nisi mentol. Mada, ako si rođen u rasponu od 1972. do 1978. sigurno si zakačio brojne ekskurzije na kojima si se nevino ljubio sa nekom devojčicom uz Bajagine pesme ili pesme Plavog orkestra. Ne znam zašto onda da se pravimo blesavi na tu temu i zašto da se ponašamo kao da smo sa 10 godina provalili Husker Du ili Pixies.

Elem, u to ime ponosno ističem da imam prva četiri albuma Bajage & Instruktora. Posle toga je Bajaga skroz izašao iz sfere mojih interesovanja, i napisao je neke grozne pesme koje se čak pevaju i po svadbama, ali za prva četiri albuma ne mogu da kažem ništa loše, već naprotiv, to su ploče koje su mi veoma drage.

Bariton šansonjerskog senzibiliteta je na ovim pločama isporučio neke pesme koje će sigurno ostati u kolektivnom sećanju generacijama sa kojima sam delio užinu. 1985.godine sam bio kod tetke u Leskovcu i vodili su me na Bajagin koncert na kojem je promovisao album "Sa druge strane jastuka". Imao sam 9 godina i to mi je bio prvi veliki koncert u životu. Svi su palili upaljače dok je pevao pesmu "Zažmuri". Bio sam fasciniran. Prijatelji, to se ne zaboravlja. Osim toga, Jorgoslovlje se ne stidi svojih prvih ljubavi, a pogotovu kad za to nema nikakvih razloga.

Kad porastem biću Anthony Bourdain

Ne znam koji je naš pisac izjavio da retko gleda TV, jer mu se u tim trenucima čini da bulji u đavolovu zadnjicu. Da li je u pitanju Voja Despotov ili Vladimir Kopicl, nisam baš siguran, ali biće da je možda i neko skroz treći. Mada, suštinski nije ni bitno ko je rekao, već šta je rekao. A čovek je rekao istinu. Televizijski program zaista globalno izgleda kao štrokavi đavolov anus. Trijumf beznačajnosti i diletantizma. Malo dobrih stvari.

Međutim, postoji kanal Travel&Living koji je takođe pun smeća i svakakvih sranja, ali tu se emituje jedina emisija kojoj se radujem kao malo dete crtanom filmu. U pitanju je emisija Anthony Bourdaina NO RESERVATION, čoveka koji je za mene danas ono što su nekada bili Joe Strummer ili Mickey Rourke. Dakle HEROJ!

Anthony Bourdain je jedina zvezda-anti zvezda koja u sebi ima nečeg zdravog-punkerskog što je debilni šoubiznis ubio u skoro svim svojim departmanima. Underground više ne postoji. Mislim da je i on privid, opsena, deo sistema. Sve je igra kojom upravlja veliki brat. U takvoj raspodeli uloga, pre ćete među glavnotokovskim, da ne kažem mainstream predstavama, sresti ljude koji su duhom ljući underground od nekih mrsimuda iz art podzemlja. To je cena postmodernizma. Jbga, područje borbe je prošireno, a učesnici su pomešali oružje i taktiku.

Što se mene tiče, ja hoću kad porastem da budem Anthony Bourdain. Nepopravljivi sam epikurejac i hedonista. Poroci mi nisu strani, volim rock and roll više no išta, a volim i da kuvam. Hoću i ja da šetam Klivlendom sa Harvijem Pikarom, da večeram sa Marki Ramonom i da sa vikinzima bajkerima bacam sekiru na disk Abbe. Hoću da imam odjavnu špicu za koju mi je muziku radio Jon Spencer, a u pauzi da uživam u hrskavoj kožici svinjetine. Hoću da sanjam o svemu tome jer će mi biti lakše da zaspim sa idejom da imam još uvek vremena da postanem Anthony Bourdain, iako negde u dubini duše znam da me sutra čeka još jedan grozan poslovni dan u kojem šetaju ljudi koji su davno izdali sebe.

FREDE, LAKU NOĆ

Petak je dan za druženje sa prijateljima. Taj petak smo morali da zaobiđemo prijatelje, jer nas je zvala na večeru dalja rođaka moje majke. Suštinski, uvek se trudim da izbegnem susrete za koje unapred znam da će mi biti težak smor, ali ponekad su i oni neizbežni. Ne volim da se uvaljujem ljudima na gajbu. Više volim da se viđamo po kafanama ili restoranima. Tamo se osećam slobodnije. Mogu da pušim koliko hoću, i ne moram da razmišljam o tome da li će žar da progori tepih, stolnjak ili mebl na krevetu, i da li će nekome smetati što posle nekoliko piva odlazim na svakih petnaestak minuta da pišam. Znao sam jednog čoveka koji je posle svake posete koju je imao, WC šolju polivao kiselinom, a ljude koji su se usrali u njegovoj klonji smatrao divljacima i neandertalicma. Zbog takvih tipova ja zaobilazim kućne posete. Inače, volim kada meni dolaze gosti, a još više volim da im spremim neku hranu. To je poseban gušt.

Rođaka je generalno OK lik. Profesorka književnosti u srednjoj školi. Ima taj senzibilitet daveža, kao i svi prosvetni radnici, ali je podnošljiva. Takve osobe bude u meni zaboravljene frustracije mog putešestvija kroz kaljugu obrazovnog sistema otadžbine. Rođaka ima pedesetak i kusur godina. Muž joj je umro pre nekoliko godina. Bio je fini čovek. Pisao je filmske kritike. On mi baš nedostaje.

Rođaka je, pored mene i moje žene, na večeru zvala i decu svoje prijateljice, koji su po godinama bliski nama, jer je ona smislila da bi to baš bilo zgodno, da se tu kao nešto mi i ubuduće družimo. Bili su to brat i sestra. Brat ima oko trideset godina i radi kao novinar u nekom dnevnopolitičkom listu. Sestra je neka umetnica, par godina mlađa. Zgodnjikava, ali ružnjikava. Mislim da se cele večeri dosađivala. Imao sam utisak da je tako želela da priča o sebi, ali nije umela da započne priču. Uostalom, od brata daveža nije mogla ni da dođe na red. Brat je brže bolje krenuo da drvi o dnevnoj politici i o tome kako je umetnost u Srbiji zatajila u smislu društveno-političke angažovanosti. Baljezgao je nešto i o denacifikaciji, a ja sam samo želeo da popijem do kraja bocu dobro ohlađenog belog Krstača, i da se u potpunosti isključim iz cele priče. Razmišljao sam o tome kako ću sutra sa Serđom i Zekom da idem u Kinoteku; posle sam razmišljao o glupom keru dalmatincu koji živi na mom spratu; zatim o patikama koje sam kao klinac kupio na letovanju u Leptokariji i koje su mi ukrali u zgradama limenkama, kada sam bio na rođendanu kod drugarice iz razreda, zbog glupog orijentalnog običaja izuvanja pred vratima. I zbog toga ne volim provincijske i južnjačke kućne posete. Pričao mi Bata da je kao student bio na žurci, negde na Miljakovcu-Šiljakovcu i da su ladno svi bili u čarapama. Jebote, ljudi nisu normalni.

Tok mojih misli prekinula je priča brata denacifikatora koji je na ivici ejakulacije pričao o Ketrin Bigelou i njenom filmu The Hurt Locker. Mrzelo me da mu otkrijem, da mi je taj film dosadan i besmislen, jer sam se bojao da će mi celo veče držati predavanje. Sve vreme sam se suzdržavao. Uspeo sam. Rođaka je načela još jednu bocu Krstača. Brat je onda počeo da baca drvlje i kamenje na pisca Dragoslava Mihailovića. Pitao sam ga da li je čitao „Kad su cvetale tikve“, „Petrijin venac“, „Čizmaše“. Reče da je čitao „tikve“ u školi, a „Petrijin venac“ je gledao na filmu i reče da je to teško sranje poput proze Dobrice Ćosića. Onda sam definitivno zaključio da je tip potpuni retard. Htedoh da se pošibam sa njim, ali ne ide. U gostima sam. Gde ću se tući u tuđoj kući. Eto, to još jedan razlog za kafansko viđanje. Tamo uvek možeš da se potučeš a da ne razmišljaš o inventaru. Sve će to naplatiti onaj odozgo. Kako inventar naše ludosti tako i bratove gluposti. U svakom slučaju te večeri sam ispao pička i nisam fizički odbranio čast Dragoslava Mihailovića, ali zato jesam ovom pričom. Makar malo.