Targets (1968)

Da nije bilo drugog svetskog rata i Hitlerovog osvajanja Evrope, Petar Bogdanović, sin jednog srpskog slikara i pijaniste i majke umetnice, austrijske Jevrejke, rodio bi se u Beogradu. Da se to dogodilo, svet bi verovatno ostao bez velikog filmskog reditelja, koji je američkom (čitaj:svetskom) filmu, ostavio jedan zanimljiv opus žanrovskog filma, koji je tradicionalno slavio klasični Holivud.

Započevši svoju rediteljsku karijeru u studiju Rodžera Kormana, dobija prvu priliku da sa 125.000 dolara, Borisom Karlovim i nekim preostalim trakama Kormanovog treš horor filma osmisli i snimi svoj prvi film. Negde u to vreme, u Ostinu se dogodio masakr koji je počinio student Čarls Vitman, tako što je snajperom sa jednog tornja, ubio šesnaestoro i ranio trideset dvoje ljudi. Pretpostavljam da je Bogdanovič negde u tom događaju imao inspiraciju za ovaj film, ali je toj temi prišao bez sociološko-kritičkih ambicija. Više se bavio samim filmom i svojim filmofilskim iskustvom, kao i ličnim impresijama i opsednutošću svojim uzorima. Bogdanovič je radnju smestio u drive-in bioskop (ono što većina nas iz Srbije nije imala priliku da iskusi) gde dolazi do "kraljevske završnice" sukobom filma i stvarnosti. "Targets" je dakle priča o mladiću iz tipične američke porodice sa reklamnog panoa "American way of life", koji je opsednut oružjem i kojeg jednog jutra ta opsesija pretvara u psihopatu. S druge strane, teče priča o mladom reditelju (Piter Bogdanovič) koji pokušava ostarelu zvezdu horor filmova (Boris Karlov) da nagovori da igra u njegovom filmu koji će po mišljenju mladog reditelja biti pravo remek delo. U jednom momentu dolazi do susreta te dve priče i to baš u drive-in bisokopu, u kojem se, sudeći po referencama, autor obrazovao klasicima Hoksa, Vejla i Fulera kao i svi veliki autori Novog Holivuda.

Zato ovaj film nije samo običan B triler, i filmografski statistički podatak u opusu Pitera Bogdanoviča, već jedan pravi filmofilski biser kojim je autor nagovestio dalje kretanje jedne osobene autorske poetike i politike koja svoju inspiraciju traži u tradiciji američkog žanrovskog filma. Dakle, obavezno štivo!

KOSTINA PRIČA

Zovem se Kosta. Mogao sam se zvati Igor, Marko, Dobrosav, Bora, Siros ali se stvari suštinski ne bi promenile. Bio bih isti. Prijatelji me zovu Kokan. Taj nadimak mi baš prija. Nekako sam se saživio sa njim. Rođen sam 1980. Te godine je Volter Hil snimio “The Long Ryders” i umro je J.B. Tito. Dakle, nije se desilo ništa značajno. Mnogo je značajnija godina rođenja mog starijeg brata Miloša. On je rođen sedamdeset šeste. Te godine je Karpenter snimio Napad na policijsku stanicu broj 13, Sex Pistolsi su zapalili Britaniju, a Bob Dilan je i dalje pravio velike pesme. Jednom prilikom mi je rekao da sam došao suviše kasno na ovaj prastari svet. Kasnije sam shvatio da kenja. Obojica smo došli suviše kasno na ovaj svet. Miloš je oženjen Jovanom i ne živi više sa nama. Preselili su se u drugi kraj grada gde su kupili stan na kredit. Planiraju porodicu. Ja sam ostao da živim sa Branislavom i Cvejom. To su moji roditelji. Dobri su. Nisu loši. Ni ja nisam loš. Biću još bolji kad nešto krene da se dešava. U mojoj zemlji je opasno živeti bez roditelja jer možete umreti od gladi. Dobio sam ime po dedi, a nadimak po ćaletovom prijatelju iz studentskih dana. Bio je to neki filmski reditelj koji je umro od infarkta jako mlad. Deda je takođe umro od infarkta, par godina pošto sam se rodio. Nisam ga upoznao. Taj infarkt je pokosio mnoge ljude iz mog okruženja. Mamin brat, ujka Bole, umro je od infarkta, pre dve godine.

Tamarin otac, čika Ljuba, umro je na patosu pozorišnog bifea. Srušio se kao klada. Doktori su prvo mislili da je moždani udar, međutim ispostavilo se da je bio srčani udar. Bio je to jedan od najvećih džez pijanista ove zemlje. Svirao je šezdesetih po Nemačkoj i Švedskoj i uvek je tvrdio kako niko nije veći od Djuka Elingtona i Telonijusa Monka. Sedamdesetih je svirao u Big Bendu Radio televizije Beograd. Umro je od srčanog udara za vreme bombardovanja Srbije od strane NATO pakta, kada je posle flaše viskija priznao sebi da ga bombarduju zemljaci Djuka Elingtona i Telonijusa Monka. Sedeo je tada sa prijateljima iz kvarteta u bifeu pozorišta u kojem su tezgarili, i kada je pošao da piša, srušio se na patos i umro. Simptomi: jak bol ispod grudne kosti koji guši i traje duže od 20 minuta; bol se često širi ka levoj ruci; otežano disanje; plave usne, bledilo lica; hladni dlanovi i stopala; hladan znoj i veliki strah od smrti, koji se objašnjava opštim nedostatkom kiseonika. Grozna stvar. Meni je posle njegove smrti bilo žao što mu bar jednom u životu nisam rekao da mi džez zapravo i nije toliko dosadan, koliko sam koristio svaku priliku da mu to predočim. Ipak sam se tu ponašao kao krelac koji otima nečiju ćerku i bori se za njenu naklonost. Kad je umro, pročitao sam knjigu o Djuku Elingtonu koju mi je poklonio. Bilo je to iz poštovanja. U međuvremenu, Tamara je prestala da bude moja devojka, I zbog toga često razmišljam o njenoj bambi njuškici koju sada ljubi neki jebeni bankar. Ostavila me je zato što sam neodgovoran i neambiciozan. Rekla mi je da ne želi da prolazi kroz iste muke kroz koje je prolazila njena keva. Šta god joj to značilo. Nismo se više čuli. Pošto je prošlo skoro godinu dana otkad sam diplomirao, a posao još uvek nisam našao, iako se redovno javljam na biro, uredno šaljem CV na oglase sa Infostuda i niko me ne zove, rešio sam da neko vreme zapalim u kevinu porodičnu kuću u Brus i započnem pisanje planiranog romana o Miodragu Miki Đorđeviću, pioniru srpskog i jugoslovenskog filma, koji je bio kafanski prijatelj mog dede i jedna veoma zanimljiva ličnost. O njemu sam puno slušao od pokojne nane i od Radeta Švabe (hodajuće filmske enciklopedije i najvernijeg hroničara bruske čaršije iz perioda okupacije). Posle mnogo godina, dok sam visio u Kinoteci, naleteo sam na tekst Saše Erdeljanovića koji na najbolji način opisuje Miodraga Miku Đorđevića, a koji ovde u celosti prenosim:

Mika Đorđević – Jedan neočekivani heroj

Miodrag Mika Đorđević, rođen je 14. jula 1896. godine u Brusu, ovaj pionir našeg filma se nije pripremao za filmsku profesiju. Kao i njegov kolega i prijatelj Mihajlo Al. Popović, završio je trgovačku akademiju, a od 1920. kad se stalno naselio u Beogradu pa do kraja decenije uglavnom se izdržavao kao bankarski činovnik.
Hobi mu je bio film, pa je već 1924. godine kupio prvu filmsku kameru i počeo sa amaterskim snimanjima. Međutim, ubrzo ga je filmska umetnost toliko zaintrigirala da je doneo odluku da se potpuno posvetu filmu.
Još od prvog naručenog filma "Belje" iz 1929. godine (snimljenog u saradnji sa Mihajlom Al. Popovićem), o poznatom gazdinstvu sa najkvalitetnijim stočnim fondom, gde se proizvodio najbolji maslac u Kraljevini, on je zavoleo čergarski život snimatelja. Do početka Drugog svetskog rata, snimio je više desetina filmskih reportaža u svim krajevima Jugoslavije, najintenzivnije sarađujući još od 1930. godine sa najpovlašćenijom filmskom kućom u državi, "Jugoslovenskim prosvetnim filmom". Među mnogobrojnim naslovima ističu se: "Brod kraljice Marije", "Kraljevići na Bledu", "Sušak", "Sarajevo", "Dubrovnik biser Jadrana", "Split"... Bio je i jedan od snimatelja velikih dokumentarnih filmova "Sveslovenski slet sokola u Beogradu" 1930. godine i "Sahrana kralja Aleksandra I Karađorđevića" iz 1934. Ipak, njegov vizuelni dar je najviše došao do izražaja u turističkim filmovima, kao što su "Lepa naša domovina" iz 1932. godine i, naročito, "Pod jugoslovenskim nebom" iz 1934. godine. Ovaj poslednji, satkan od niza vinjeta koje dočaravaju freskopis nekih od najlepših delova i mesta prirodom bogate Jugoslavije, sa velikim uslehom je prikazivan u inostranstvu (na primer u Čehoslovačkoj i Francuskoj), čineći značajnu potporu širenju turističke propagande naše zemlje.
Krajem tridesetih, on osniva sopstveno filmsko preduzeće, "Jugoslavija film", sa sedištima u Zagrebu i Beogradu. U tim godinama, on beleži važne političke događaje u zemlji filmovima "Proslava godišnjice sporazuma Cvetković-Maček" i "Veličanstvena proslava rođendana i imendana vođe hrvatskog naroda dr Vlatka Mačeka" (iz 1940. godine), pripremajući se za snimanje prvog zvučnog dugometražnog filma jugoslovenske kinematografije.
Kao predigru dugometražnom filmu, Đorđević je u Zagrebu započeo ekranizaciju operete "Pobjednik", u korežiji sa Markom Fotezom, koju nije dovršio, da bi se potom bacio na svoje životno delo, režiju filma "Ljubica i Janja". Ovo dugometražno zvučno ostvarenje sa snažnom socijalnom tematikom, u kome su od poznatijih glumaca nastupali Fran Novaković i Ljubiša Jovanović, bilo je u završnoj fazi kada je započeo aprilski rat 1941. Pošto su ustaše ubrzo preuzele Hrvatsku, filmu se gubi svaki trag.
Nakon okupacije Srbije od nemačkih nacista, i Miki Đorđeviću se naizgled izgubio svaki trag, i tu je zapravo i koren njegove kontraverznosti. U privatnom životu bonvivan, ljubitelj lepih žena i luksuza, među prijateljima i kolegama je bio poznat kao "dvorski snimatelj". Dokaz tome su bila njegova česta prisustva na dvoru i snimanja važnih događaja iz života kraljevske porodice, po čemu je bio sličan svom prijatelju Kosti Novakoviću. Kada je rat započeo, a Đorđević nestao, poznanici su verovali da se zbog konformizma sklonio na neko mirnije i bolje mesto, a na kraju rata se pak sumnjalo da je postao kolaboracionist i možda čak pobegao zajedno sa Nemcima.
Istina je bila dijametralno drugačija - Miodrag Mika Đorđević se na početku rata sklonio u Brus, ubrzo dobivši specijalni zadatak da bude kurir-veza sa pokrajinskim komitetom Komunističke partije u Beogradu. Niko nije znao da je on predratni komunista i da je verovatno na svojim čestim putovanjima po zemlji i inostranstvu obavljao važne zadatke za partiju. Početkom leta 1943. godine, došlo je do provale partijske organizacije u Kruševcu, a Mika Đorđević je dopao zatvora i mučenja od strane Specijalne policije u Beogradu. Šarmantni i veseli dvorski snimatelj, koje se pre rata prijateljima kao hipohondar žalio na brojne potencijalne bolesti, vraćen je polumrtav u kruševački zatvor. Pošto ni pod najstrašnijim mukama nije odao ni jedno ime, streljan je 8. juna 1943. godine. Za njegovo hrabro držanje i mučeničku smrt, niko od njegovih predratnih prijatelja i kolega nije saznao sve do kraja rata.
Čudan je i neuobičajen put Miodraga Mike Đorđevića, pre rata sjajnog snimatelja i čoveka cenjenog i rado viđenog u visokim krugovima, u ratu iznenadnog i neočekivanog heroja - dva lica jedne iste snažne i neobične osobenosti. Možda će nam tek njegovi sačuvani filmovi, koje baštini Jugoslovenska kinoteka, ukazati na deo ljudske i profesionalne tajne ovog prerano zaboravljenog velikana srpske i jugoslovenske kinematografije.

Aleksandar Saša Erdeljanović, Jugoslovenska kinoteka

Te večeri sam shvatio da mi je Mika Đorđević domaći zadatak, pogotovu što sam u to vreme, kod jedne ribe na Medaku, došao do nekih spisa reditelja Mihajla Al. Popovića, koji je pred kraj života živeo sa nekom babom, koja je ostavila tu gajbu u nasledstvo neobaveštenim rođacima jedne šarmantne studentkinje iz Valjeva. Prošlo je od tada nekoliko godina i ideja je sazrela. Moram otići na lice mesta, na izvorište, ne zvao se ja Kokan. Dakle, pravac Brus. Možda ću posle napisane knjige malo bolje shvatiti sebe. Možda mi se vrati Tamara? Možda ne? Možda je sve ovo jedan vid samosažaljenja i pokušaj odbrane ličnog dostojanstva, ali ipak nemam kud, jer to sam ja, a od sebe ne mogu pobeći. Zovem se Kosta. Mogao sam se zvati Igor, Marko, Dobrosav, Bora, Siros ali se stvari suštinski ne bi promenile. Bio bih isti.

ČAVKA - Miloš Radivojević (1988)

"Čavka" je dirljiva melodrama Miše Radivojevića o prijateljstvu dvojice beogradskih dečaka koja potiču iz različitog socijalnog miljea, a koje spajaju razorene porodice, neuzvraćena ljubav i usamljenost. Ovo je jedan od onih domaćih filmova, o kojima se nikada nije pričalo onoliko koliko zaslužuju. Uvek su bili skrajnuti i svesno gurani negde ka margini, a suštinski su mnogo kvalitetniji i dublji od većine izvikanih dela praške škole. Mišu Radivojevića sam uvek doživljavao kao autentičnog autora beogradske filmske škole, koji je svojim individualističkim stavom i takvom poetikom, razarao maligno tkivo titoističko-građanske malograđanštine. Ko je gledao "Kvar" i "Dečka koji obećava" zna na kakve udarce mislim. To je ono što jednog autora svojom posebnošću izdvaja od ostalih savremenika.

Čavka (Marko Ratić) je dečak koji živi sam u napuštenom tramvaju smeštenom u neki od beogradskih parkova. Majka mu je umrla kada je bio mali, a otac je na izdržavanju zatvorske kazne. Očeva želja je da Čavka završi školu i dečak ubrzo počinje da pohađa nastavu u jednoj od gradskih osnovnih škola. Tu upoznaje Profu (Slobodan Negić - legendarni Maksić iz školskog programa)sa kojim ubrzo postaje jako blizak, ali stvari se odvijaju tako da svet odraslih uvek pobeđuje otkrivajući svoju sebičnost i gadost nežnim dečijim dušama.

Pored Ratića i Negića, odlične uloge su odigrali Aleksandar Berček, Milena Dravić, Bogdan Diklić, Dragan Nikolić i Sonja Savić. Ako mi ne verujete, vi proverite.

NUŽNO UBISTVO – Jerzy Skolimowski (2010)

Da se izjasnim na samom početku. Taman sam pomislio da me trenutno nijedan film savremene produkcije neće inspirisati da napišem neki kraći prikaz, koji će opet, s druge strane, inspirisati nekog filmofila koji je izgubio veru u kinematografiju, da ga iste večeri potraži u obliženjm DVD klubu ili da ga nabavi nekim alternativnim putem, kada mi po preporuci stiže “Nužno ubistvo” Jerzya Skolimowkog. Rekoh sebi, konačno jedan pravi art film bez umetničarenja. Savremeni evropski autori su skloni umetničarenju, i to ponekad ume da smori gledaoca. Jerzy Skolimowski u ovom slučaju ne spada u takve autore (mada, nisam gledao njegove prethodne filmove, tako da se unapred ograđujem). 

U pitanju je priča o bezimenom Talibanu, kojeg igra fenomenalni Vincent Gallo, a kojeg američki vojnici hvataju u pećinama Avganistana, pošto im je digao u vazduh trojicu drugara. Talibana prvo smeštaju u zatvor u kojem ga zverski muče, a potom ga deportuju u tajne zatvore CIA-e, koji su smešteni u nekim zemljama EU. U ovom slučaju radi se o Poljskoj. Prilikom deportacije, dolazi do sabraćajne nezgode u hladnim snežnim planinama u unutrašnjosti Poljske, i bezimeni se neočekivano nalazi u mogućnosti “osvajanja slobode”. Iskoristivši takvu situaciju pristaje da bude bude plen i kreće u bekstvo kroz surove snežne predele. Sam Skolimowski celu priču definiše kao “ekstremno autsajdersko putovanje kroz egzinstencijalno nigde” što je sigurno prava i precizna definicija ovog zanimljivog i provokativnog ostvarenja. Osim toga, u filmu ima veoma malo scenarija. Gotovo film bez reči, kao Bresonov “Osuđeni na smrt je pobegao”, a uzbudljiv poput akcionih filmova potere koji su snimani osamdesetih, posle prvog dela klasika Rambo.

Čini mi se da autor, prvenstveno nije imao ideju da političkom porukom eksplicitno gurne prst u oko evropskoj javnosti, već se više bavio ljudskom prirodom u borbi za preživljavanje i nužnim ubistvom koje bezimenom ostavlja vrata da krene dalje u “egzistencijalno nigde”. Scena sa sisanjem mleka dojilje i krik koji ispušta posle toga je zapravo ljutnja na tvorca zbog besmisla ljudske egzistencije. Sam taj bizarni čin, ukazuje i na besmisao globalne igre, gde Amerikanci love Talibana usred poljske nedođije. U svakom slučaju ovo je jedan od onih filmova koje nećete voleti, ali ćete ga sigurno pamtiti.

Žvaka za ludaka - Radovan Hiršl

Radovan Hiršl je bitna figura beogradske underground mitologije. Jedan od najznačajnijih predstavnika psihodelične umetničke scene Beograda, Srbije i bivše Jugoslavije. Njegova knjiga "Žvaka za ludaka" zapravo je biografska knjiga ispričana kroz epizode iz života "najvećeg gradskog Manijaka", bivšeg džankija, čoveka koji je težio apsolutnoj slobodi, igrajući se jednim ozbiljnim porokom i hodajući tankom linijom sa koje je mogao lako skliznuti u potpunu autodestruktivnu propast. To je odlika inteligentnih, osećajnih i genijalnih ljudi. Među njima nema mediokriteta, ali ako se i koji nađe, brzo završava u ludnici ili na groblju. Odabrani se izvlače iz kandži takvog poroka prosvetljenjem i izgradnjom novog identiteta. To se dogodilo i Hiršlu, koji danas živi u Cirihu sa troje dece. I dalje se bavi slikanjem, pisanjem, ali i uobičajenim šljakerskim poslovima, kao i svaki pravi umetnik koji po samoj prirodi svoje duše nije predodređen za intelektualno kreativnu prostituciju.

"Žvaka za ludaka" opisuje jedan Beograd, koji smo delom mogli videti u filmu "Pejzaži u magli" Joce Jovanovića, a o kojem se nikada nije tako puno pričalo, jer je u socijalizmu narkomanija bila tabu tema. Kako je moguće da titoistički ambijent "idealnog sveta" neguje i rađa takav otpad koji je svojstven samo trulom kapitalističkom zapadnom svetu? "Žvaka za ludaka" je priča o likovima koji defiluju kroz džanki Beograd od kraja šezdesetih do osamdesetih sa zanimljivim i uvrnutim nadimcima i tužnim opsesijama. Priča o depresivnim epizodama margine i lutanjima po istoj. Naravno, sve vreme se kroz te priče oseća nežnost autora i širina duha koja ga ga krasi, kao i ljubav prožeta čežnjom za univerzalnom slobodom koja je u ovom slučaju bila jača od poroka sa kojim se Manijak družio. Đavolu nije preostalo ništa drugo, do da  pokupi svoje pinkle i odvuče svoju crvenu guzicu u vulvu lepu materinu. Radovan Hiršl mu je pokazao da je zaista jedan sjajan tip.

Barney's Version (2010)

Barnijeva verzija je film reditelja Richarda J. Lewisa, snimljen po romanu kanadskog pisca Mordecai Richlera koji trenutno spada među najzanimljivije jevrejske pisce. U pitanju je još jedna priča koja svojim neodoljivim Jew šarmom podseća na najbolje momente proze Filipa Rota i Sola Beloua, ili nekog sličnog, tako zanimljivog jevrejskog pisca, koji na zavodljiv i inteligentan način ume da pripoveda. Priča je obojena humorom sa kojim ste se susretali u filmovima Woodya Allena i prožeta ironijom koja je proslavila Braću Koen. Glavni lik Barni Panofski je TV producent koji negde pri zalasku karijere podvlači crtu i pokušava da rezimira svoj život. Imao je tri braka, ali samo jednu ženu koju je zaista voleo; optužili su ga za ubistvo najboljeg prijatelja; peglao je svakodnevne nesuglasice sa najbližim okruženjem; vodio producentsku kuću “Potpuno nepotrebna produkcija” koja je proizvodila idiotske serije za široke mase. Svođenje računa sa samim sobom ume da bude veoma bolno, pogotovu kada na vrata zakuca Alchajmer. Barnija tumači Paul Giamatti kojem je posle filmova American Splendor, Sideways i Cold Souls, ovo zasigurno jedna od najboljih uloga. Ubedljivu epizodu je posle dužeg vremenskog perioda, odigrao Dustin Hoffman, koji tumači Barnijevog oca, ženskaroša i pandura u penziji kojem fali nekoliko dasaka u glavi. Lepo je bilo videti ga ponovo kako briljira. Uhvatio sam sebe kako se nostalgično prisećam svih njegovih velikih uloga i kako mu ponovo skidam kapu sa poštovanjem. Dame (Rosamund Pike i Minnie Driver) su takođe odlične, ali ipak nisu mogle da uđu u prvi plan jer je priča podređena muškim likovima. I naravno, radnja je smeštena u magični Montreal, grad hokeja, dimljenog mesa i Leonarda Koena.

Pored svega navedenog, Barnijeva verzija je jedan od onih filmova koji se na skali od jedan do pet, kod mene nagrađuje jakom četvorkom. Jedina zamerka je to što mu fali taj čarobni momenat koji remek delo razdvaja od odličnog filma, a čarobni momenat je, da ne bude zabune, isključivo vezan za subjektivni doživljaj gledaoca. Za mene je ovo odličan film, koji je mogao da bude remek delo, ali nije. Šteta što autor nije uspeo da prenese strast filmske ideje koja ga je vodila prilikom snimanja, na atmosferu u pojedinim delovima filma. Možda bi film izgledao celovitije, a ne kao niz epizoda o Barniju. Kao da se autor pred sam kraj probudio i uspeo da napravi i izazove emocionalni krešendo, koji je, priznajem, u stanju da zakuca svakog ljubitelja pravih starinskih melodrama. 

Ni za šta na svetu (jedna Sioranova ljubav) - Fridgard Toma

Mnogima koji su čitali Siorana bilo je teško da ga zamisle kao čoveka koji je bio u stanju da pokaže svoju nežnu stranu. Mislim da je to njihova velika zabluda. Sioran je u većem delu svojih fragmentarnih promišljanja zapravo nežan čovek. Čak i kada govori o samoubistvu, on pokazuje da u sebi krije čoveka koji je lomljiv i koji, prosto rečeno, ima dušu. To je kod njega, početkom 1981. godine, prepoznala mlada nastavnica filozofije iz Kelna, po imenu Fridgard Toma, koja je pročitala njegove aforizme i napisala mu u pismu šta misli o njima. Posle toga je krenula njihova dirljiva prepiska ,koja se pretvorila u jednu nesvakidašnju i neuobičajenu ljubavnu vezu i prijateljstvo koje je trajalo sve do Sioranove smrti. Ljubav starca i mlade devojke; ona koja voli duh starog filozofa i on koji voli njenu vitalnost i lepotu. Sva ta pisma sa nekoliko osvrta na zajedničke susrete Fridgard Toma je spakovala u knjizi sjajnog naslova “Ni za šta na svetu”, a koju je kod nas 2003. godine objavio nedavno preminuli Petru Krdu, urednik izdavačke kuće KOV. Knjiga za sve one koji vole epistolarnu književnost i za one koji vole Emila Siorana.

“Ni za šta na svetu ne bi se odrekla prava da lirski i skitnički uživa u svojoj ekstremnoj jeseni.”
(koleta o osamdesetogodišnjoj Margareti Moreno – kako je Sioran napisao na jednoj servijeti 19.juna 1981.)