Dezorijentisani - Amin Maluf (Laguna)

Amin Maluf je rođen 1949.godine u Libanu, a od 1976. živi i radi u Francuskoj. Bavio se novinarstvom do 1985.godine izveštavajući iz šezdesetak zemalja sveta. Dobitnik je Gonkurove nagrade, kao i brojnih drugih nagrada za književnost, a od 2011.godine stalni je član Francuske akademije. Rođen je u hrišćanskoj porodici, govori arapski i francuski, piše na francuskom, a celokupno svoje delo je posvetio približavanju ove dve civilizacije.

Novi roman Amina Malufa predstavlja priču o prijateljima koje je spajala duhovnost i generacijski senzibilitet, a razdvajao prostor opterećen istorijom sa kojeg su potekli. Nemirni Levant, po mnogo čemu podseća na nemirni Balkan, ali ipak za razliku od Balkana, nemir je kod njih dijagnostikovan kao hronično stanje. Ujedno to je i priča o krizi i bespuću savremene civilizacije, koja bespovratno srlja ka jednoj novoj klanici.

Glavni junak Adam, pišćev alter-ego, posle mnogo godina provedenih u Evropi vraća se u rodni Bejrut. Povod za posetu je poziv Murada, prijatelja iz mladosti, koji je na samrtničkoj postelji, a sa kojim se svojevremeno razišao. Murad je ostao u zemlji i prihvatio pravila takozvanih “zanimljivih vremena“ iz one drevne kletve, dok je Adam otišao u Pariz, gde je izgradio karijeru univerzitetskog profesora i uglednog istoričara, živeći prema vrednosnom sistemu izgrađenom u mladalačkim danima. Sudbina je dalje htela da stvari krenu nekim drugim tokom, ali to je bio povod da se jedna stara družina iz studentskih dana okupi posle toliko godina, izvrši rekonstrukciju svih događaja i proba da podvuče crtu i sagleda životni bilans svakog ponaosob. Ta družina je nekada, u doba mira i prosperiteta Libana, odrastala na kulturnim vrednostima Zapadne civilizacije iz šezdesetih godina, francuskom egzistencijalizmu, čegevarijanskom levičarenju, a onda je došao rat i nastupile su podele. Susret koji je Adam rešio da organizuje, posle toliko godina, trebalo je da spoji hrišćanina – skeptika, izgnanog Jevrejina, bogatog sekularnog Muslimana, liberalnog homoseksualca, radikalnog islamistu, katoličkog monaha, kao i nekoliko njih koji se nisu mnogo promenili.

Roman je napisan rukom veštog savremenog romansijera orijentalne estetske provenijencije, koji iza sebe ima zavidan književni opus (lično izdvajam „Samarkand“ kao jedan od najboljih romana novije književnosti). Delovi koji su prožeti esejističkim promišljanjima, besprekorni su, u filozofskom pogledu duboki i veoma zanimljivi. Takva promišljanja ovom delu daju notu ozbiljnosti. Međutim, postoje određeni delovi koji predstavljaju slabost ovog romana, a to je prenaglašenost uobičajenih, ili prostije rečeno, jednostavnih dijaloga. Očigledno je Maluf pisac koji se ne snalazi najbolje sa dijalozima u kojima bi trebalo da dočara prazan hod jednog razgovora. Stranice u kojima Adam i Lepa Semi, razmenjuju nežnosti ili razgovaraju uz jutarnju kafu, ravne su nekim scenama iz naivnih filmova ili TV sapunica. Ipak, takvim manjkavostima, ako hoćete, možete progledati kroz prste, jer ćete sa druge strane, dobiti jednu priču koja će vam pomoći da bolje razumete taj daleki svet, koji se devedesetih događao i u našim dvorištima (mislim na bivšu Jugoslaviju).

Dodao bih za kraj da sam sve što nedostaje ovoj knjizi, pre toga pronašao kod Amosa Oza u romanu „Priča o ljubavi i tami“. Nezgodno je kada se posle jednog genijalnog dela uhvatite za roman koji ne može da dobaci do istih visina. Da sam ga pročitao ranije, verovatno bi gledište bilo drugačije.

Zgarišta (Incendies) - Denis Vilnev (2010)

Retko kada će, u današnja vremena, bilo koji strastveni filmofil pomisliti da gleda film koji se može nazvati remek-delom. Koliko god filmova da je odgledao, oduševljavao se, vodio bližnje sa sobom u bioskop ili organizovao kućne projekcije, zaista mu se samo nekoliko puta dogodilo da odgleda baš takav film. Kada je autorski film u pitanju, šanse za bolesna iživljavanja autora nad gledaocima su velike, međutim, najčešće se dešava da se baš na tom terenu kriju remek-dela koja bi trebalo otkrivati, i koja nimalo ne zaostaju za osvedočenim klasicima kinematografije. Takvi filmovi svojom vrednošću zasigurno ulaze u sve buduće filmske enciklopedije. Na primer “Iza brda” i “4 meseca, 3 nedelja i 2 dana” rumunskog reditelja Kristijana Munđiua, “Glavom kroz zid” tursko-nemačkog reditelja Fatiha Akina, “Ljubav” austrijskog reditelja Mihaela Hanekea, “Velika lepota” italijanskog reditelja Paolo Sorentina…I ima li još takvih filmova? Ima ih, naravno, ali o njima ćemo neki drugi put.

“Zgarišta” (Incendies) kanadskog reditelja Denisa Vilneva, je takav film, i ovom prilikom ga preporučujem svim prijateljima i čitaocima.

Dosadašnji opus Denisa Vilneva (Denis Villeneuve) je obogatio modernu kinematografiju sa još nekoliko sjajnih naslova: Polytechnique (2009), Prisoners (2013) i Enemy (2013). Nijedan od navedenih vas neće ostaviti ravnodušnim, i siguran sam da ćete prepoznati neobičnu autorsku zrelost i individualnost ovog reditelja.  Po sopstvenom izboru izdvajam “Zgarišta” (2010) kao nešto posebno u odnosu na pomenute filmove. Naime, u pitanju je jedna moderna tragedija, koja se delom oslanja na poznati antički mit, kao i na suštinsku dramsku poetiku antičkog modela. Prvo što pada u oči u ovom filmu, to je neefemernost njegovog sadržaja, jedna vanvremenska priča koja je ispričana jednim delom u Kanadi, a većinskim delom na Levantu, dok je isto tako mogla biti ispričana i na Balkanu, baš na ovim našim prostorima. Međutim, od naših autora niko nije umeo da napravi nešto slično.

Brat i sestra, blizanci, Simon i Žan Marvan, posećuju notara koji otvara testament njihove preminule majke Naval Marvan. Majka je tražila da je sahrane golu, leđima okrenutu prema suncu i svetu, bez ikakvog natpisa na nadgrobnoj ploči, “kako priliči onoj koja nije bila u stanju da ispuni svoje obećanje”. Tom prilikom blizanci dobijaju dve koverte. Jedna mora biti predata njihovom ocu, koji je za blizance odavno bio predstavljen kao pokojni, dok druga koverta mora biti predata njihovom bratu, za kojeg nisu znali da postoji. Kada ispune zaveštanje moći će da je sahrane na uobičajen način i da se na nadgrobnoj ploči napiše njeno ime. Blizanci shvataju da je njihova majka imala prethodni život i prošlost koja krije velike tajne. 

Film je besprekorno režiran i to je ono što se nesumnjivo primećuje od prvog do poslednjeg kadra, dok je u glumačkom delu superioran u svakom smislu. Belgijska glumica Lubna Azabel, koja je odigrala ulogu Naval Marvan je apsolutno briljantna. Ona nosi ceo film na svojim plećima i to radi na način koji je poznat samo najvećim glumicama na svetu. Takođe, u ulogama blizanaca sjajni su Melisa Dezermo Pulin i Maksim Godet, kao i Remi Žirard u ulozi notara. Da biste otkrili kakve tajne nose pisma Naval Marvan, odgledajte ovaj snažan film, koji će vas razbucati kao dobra knjiga, i posle nemira i emotivnog naboja naći ćete onaj olimpijski spokoj koji, kako je rekao Danilo Kiš, čini vrednim ono što je vredno.

Sedmi pečat - režija: Ingmar Bergman (1957)

Na samom početku mi se učinilo da je Sedmi pečat previše zastareo. Međutim, kako je vreme odmicalo i kako se radnja dalje odvijala, samim poentiranjem na kraju imao sam osećaj da sam učestvovao u nečemu u čemu je vredelo učestvovati. Uostalom, ne volim kada kritičari neko umetničko delo proglase zastarelim. Tu mi odmah nešto zasmrdi na pomodni kritičarski elitizam. Možda nije u duhu vremena, ali sigurno nije zastareo, jer se na filozofski način bavi večnim temama i metafizičkim pitanjima života i smrti, Boga i vremena, dobra i zla. Sa tog aspekta bi mogli Ilijadu i Odiseju, Anu Karenjinu, Majstora i Margaritu da proglasimo zastarelim u odnosu na romane Harukija Murakamija, ali to ne znači da su Murakamijeva dela vrednija od pomenutih “zastarelih“ dela. Bergmana su mnogi kritičari i teoretičari prozivali kao mistifikatora, precenjenog megalomanskog samoreklamera, autora koji eklektično plovi podražavajući Renoarovu poetiku, Strindberga i frojdovsku psihoanalizu, međutim isti je ostao i opstao kao jedan od bogova evropskog (i nordijskog) filma. Danas sa njim mogu polemisati živi autori na isti ili sličan način na koji to rade Vudi Alen, Lars Fon Trir, ČenVuk Park. 

Što se tiče same forme film je alegoričan, antikomercijalno opredeljen, sugeriše tradicionalizam neme epohe i naglašenu likovnost kadrova koji podsećaju na slike Hijeronimusa Boša i Goje. Inače, Bergman je za ovaj film inspiraciju dobio kada je video sliku čoveka u igri šaha protiv smrti u jednoj srednjovekovnoj crkvi nedaleko od Stokholma.

Priča prati viteza Antoniusa Bloka koji se sa svojim slugom-štitonošom vraća iz krstaških ratova u kugom opustošenu Švedsku. Na tom putu preispituje vlastitu veru, postojanje Boga i pokušava spoznati smisao života. Kroz njegov lik govori Bergmanova fasciniranost Serenom Kjerkegorom, tako da nimalo ne čudi što su mnogi u Blokovim kolebanjima i premišljanjima, prepoznali osnove filozofije egzistencijalizma čija je preteča bio Kjerkegor. Religiozna strana priče vezana je za Bibliju-Otkrovenje, po kojoj sedmi pečat označava početak apokalipse. Antonius je umoran od rata, vraća se kući bez ikakvih iluzija, ali usput saznaje da je smrt došla i po njega. Ispred njih je šahovska tabla i čeka ih nekoliko partija.

VRANE – Gordan Mihić & Ljubiša Kozomara (1969)

Film Vrane su jedan od relevantnijih klasika Crnog talasa, koji i posle toliko godina ostavlja utisak autentičnog remek-dela kinematografije koja više ne postoji. Koliko god su se brojni filmski autori na ovim prostorima, poslednjih dvadeset-trideset godina, trudili da naprave novi bum domaće kinematografije, i iznedre nešto što bi ih posebno izdvojilo, nisu uspeli da se primaknu revolucionarnom ekskluzivitetu koji predstavljaju klasici Crnog talasa. 

Vrane su skriveni biser, koji je zbog distributerske nemarnosti ili neznanja, zbog subverzivnog potencijala i autsajderskog stava, i dalje daleko od mogućnosti da se sa njim upozna šira publika. Poznajem puno filmofila i ljubitelja domaćeg filma koji još uvek nisu pogledali ovaj film, a upoznati su sa njegovim kultnim statusom među umetničkim svetom. To govori o nemarnosti jedne države prema delima koja pripadaju nacionalnoj kulturi. Vrane su zapravo Almodovar pre Almodovara, i ako ni zbog čega drugog, zbog toga zaslužuju posebno mesto u jugoslovenskom filmu. 

Priča o bivšem bokseru Đuki (Slobodan Cica Perović) koji se sa sumnjivim tipovima i promašenim marginalcima smuca po gradskim i prigradskim rupama i bircuzima, pokušavajući da opstane u svetu koji ga odbacuje. Prati ga trio amatera iz provincijske lutajuće pozorišne trupe (Milan Jelić, Seka Sablić, Ana Matić) i bolesna majka koju igra čuveni naturščik Jovanka Kotlajić (Sine Bane, šta sada studiraš?). Oni tumaraju kroz kanalizaciju društvenog sistema, kroz kaljugu velegrada, u kojoj žive sve same protuve i nedovršeni građani. Poput vrana koje kljucaju šta stignu i gde stignu, pokušavaju da odbrane i osmisle sopstvenu egzistenciju, bez ikakvih moralnih skrupula, bez ikakvog sistema vrednosti. Za njih je svet koji ih odbacuje veliko đubrište i deponija istrošenih snova. Tamo ne nalaze ništa, osim užeglih zalogaja ništavila. Cela priča je obojena beketovsko-bunjuelovskim apsurdom i to je ono što joj daje jednu vrstu živosti koja kod gledaoca budi intelektualna čula i vodi ga do zaključka da upravo gleda jedan genijalan film.

Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara su autori koji su napisali scenario za filmove Kad budem mrtav i beo Živojina Pavlovića i Bubašinter Milana Jelića, koji se uz Vrane mogu smatrati njihovom (svetom) trilogijom.

KAO U LOŠEM FILMU

Pre neko veče je Dimitrije Vojnov u emisiji 24 minuta sa Zoranom Kesićem, na pitanje voditelja šta misli kojeg bi žanra bio film o srpskoj političkoj sceni, zaključio da bi to bila komedija o odrastanju u kojoj jedno malo ružno radikalsko pače izrasta u prelepog naprednjačkog labuda. Dimitrije je u pravu, ali to bi bilo gledište samo iz jednog, komično-ironičnog ugla. Mogao bi se ovaj cirkus prošetati kroz još neki žanr, ima tu dosta materijala, ali u svakom slučaju nikako me ne napušta utisak, da sve ovo što sada živimo, zaista jeste film. Da stvar bude još gora, jedan veoma loš film. Loša režija, loša gluma, očajan kasting, traljava dramaturgija, bedan mizanscen, nema poente, nema katarze, nema ni pravog seksa. Jebeš ti takav film!

Kao svaki udavljeni gledalac ustaćeš i izaći iz bioskopa. To je normalna reakcija. Međutim, vrata su zaključana. Moraš ostati unutra. Vođa želi interakciju. Želi da se uključiš i učestvuješ, ali samo pasivno.

“Gospodine razvodniče, gospodine, ja bih da izađem, moram da pišam!”

Niko te ne čuje, niko ne otključava. Devojka iz prvog reda dobacuje:

“Ugradili su pisoare sa strane, imaš i za veliku nuždu. Samo se opusti, sedi i gledaj. Evo ide scena sa velikim mudima u teškoj reči.”

“Šta sam propustio?”  - budi se lik iz trećeg reda

“Mošnju, nošnju, pokušaj ubistva Jorgovanke, s-kidanje Olje i Sarape, protest advokata, kao i serijal Upoznajte Andreja Vučića.”

“Znam unapred šta će biti”  - kaže dečak sa plavim kačketom svojoj mladoj mami.

“Šta će biti?” - pita ga džangrizavi dekica iz šetog reda

“Naći će ubicu.”

“Ja znam ko je ubica” - reče džangrizavi dekica.

“Ko je ubica?”- upita dečak.

“Ubica je batler.”

Niče je imao onu misao o večnom vraćanju istog. On je izgleda otkrio tajnu srpskom čoveku. Ovde se uvek vraća isto i mi samo kružimo u jednom začaranom krugu C produkcije. Poražavajuće je to što ćemo neko vreme cupkati u mestu i gledati budale. Trenutno nemamo alternativu. Ključ će biti u bravi bioskopskog izlaza još neko vreme, i to će trajati dok nas nužda ne natera da razvalimo vrata. Glavni reditelji i pomoćnici režije nisu svesni da je fitilj mnogo kraći. Izgoreo je vremenom. Demokratija se ovde ugurala džiberski. Niko nije razumeo da je to mukotrpan proces evolucije koji podrazumeva podvižništvo. Ne može se uzimati zdravo za gotovo. To nije samo kalup, to je hodanje po trnju, buđenje kulture, nauke, umetnosti, jačanje građanskog društva, svesti i odgovornosti. Sve više počinjem da verujem da je izvorni i pravoverni oblik ostao na svom izvoru. Briselska birokratija je ubica suštinske demokratije, baza neoliberalnog kapitalizma i utočište postmoderne tiranije. Današnja vlast u Srbiji ima podršku Zapada zbog vođenja spoljne politike, i to im je jedino bitno, dok će se zbog svih kršenja ljudskih prava i sloboda na unutrašnjem planu praviti ludi. To je poražavajuća činjenica, ali i dobar primer kako funkcionišu stvari.

Film još uvek traje i ne znam dokle će trajati. Probaću malo da odspavam. Rekao sam onoj devojci iz prvog reda da me probudi ukoliko joj bude bio potreban pajser za ona vrata. Ne mogu sam, za osvajanje slobode je potrebno minimum dvoje.