Šta se gledalo 2014.godine u gnezdu Jorgoslovlja ?

Kao i svake godine, vreme je da se podvuče crta i napravi jedna intimna lista filmova i serija koje su nam život učinile zanimljivijim nego što je zaista to bio u ova šugava vremena, kada je sve što se kreće i događa postalo zlo i naopako. Svet se iskvario, ljudi postali sebični, čaršije se poseljačile, a mečka nam opet zakucala na vrata. I tako u tom globalnom i lokalnom cirkusu, dok pametni ćute, budale trtljaju, a gluperde kormilo drže, mi gledamo filmove i serije umesto da govnjivom motkom jurimo bagru. Pitaće nas jednog dana potomci šta smo radili dok je svet odlazio dođavola. Ne znam kako ćemo se opravdati, ali ajde, da ne seruckam više jer celuloid ne sme da trpi zbog stvarnosti. Film je ipak veći od života. I kada je takav on je dobar. Kada podražava život on je sranje. Ko to bude shvatio na vreme, za njega ima nade.

Listu otvaraju dva filma koja su na mene ostavila veoma snažan utisak. U pitanju su dve potpuno različite poetike. La Grande Bellezza kao jedan Art film u režiji Paolo Sorentina (kojeg ranije nisam cenio) i The Judge Dejvida Dobkina kao jedna odlična holivudska melodrama koja neodoljivo podseća na melodrame iz vremena Novog Holivuda. Osim toga, kako su TV serije pobedile filmove, na listi su i tri serije koje su me 2014. godine raspametile, kao i dva sjajna dokumentarca. S obzirom da je ostalo puno filmova i serija koje još uvek nisam odgledao, ova lista je isključivo lična, filmofilska i ne treba je uzimati za ozbiljno. Ipak, nije ni skroz neozbiljna. Kada budete proverili sva ova dela, kladim se da ćete složiti sa mnom da se avantura isplatila.

Velika lepota – Paolo Sorentino (ITA)

Sudija – Dejvid Dobkin (SAD)

Nebraska – Aleksandar Pejn (SAD)

Boyhood – Ričard Linklejter (SAD)

Samo ljubavnici opstaju – Džim Džarmuš (VB/NEM/SAD/FRA)

Otmica Mišela Uelbeka – Gijom Niklo (Fra/Belg)

Iščezla – Dejvid Finčer (SAD)

Neprijatelj – Denis Vilenev (KAN)

Veliki zli vukovi – Aharon Kešales & Navot Papushado (Izrael)

Nightcrawler – Den Gilroj (SAD)

DVA DOKUMENTARCA

So zemlje – Vim Venders (FRA)

Muscle Shoals – Greg Fredi Kamalijer (SAD)

TRI VRHUNSKE SERIJE

Pravi detektiv – TV SERIJA (SAD)

Fargo – TV SERIJA (SAD)

Oliv Kitridž – TV SERIJA (SAD)

Go!Zilla - Magic Weird Jack (2014)

Ima jedna scena u zabavnom i šarmantnom filmu CBGB, u kojoj Hili Kristal, vlasnik tog kultnog njujorškog kluba, svom pajtosu i svojoj lepoj kćerci usput objašnjava kako je u njegovoj priči najbitnija vizija. To su bila vremena kada su ljudi imali snove i pokušavali da ih ostvare. Danas je malo takvih ljudi. Svima je u prvom planu materijalni interes i sve se svelo isključivo na biznis. Bolno je saznanje (makar meni) kada shvatite da su vaši nekadašnji rokenrol idoli postali milioneri koji su izgubili vezu sa realnošću, ili tamo neki mrzitelji pljeskavica, kobasica i čvaraka. Sve je postalo industrija, ali za utehu, tipovi kakav je bio Hili Kristal i dalje postoje. To su oni tipovi koji ne pristaju na igru i ne gutaju sve što im servira ekipa koja je odavno izdala svoje ideale i koja narcisoidno uživa u svom konformističkom gnezdu. Ja poznajem bar dvojicu takvih maverika. Jedan od njih mi je otkrio bend o kojem ću ovde nešto reći. 

Kada sam šetao ulicama Firence, okružen neverovatnom lepotom renesansne arhitekture i umetnosti, nisam ni sanjao da u nekom njihovom podzemnom kanalu obitava bend po imenu Go!Zilla. Nekako mi se ta underground priča nije uklapala u ambijent Firence. Biće da takvo gledište govori o mojoj zatvorenosti, predrasudama i ostalim bolestima od kojih se lečim. Shvatio sam da ipak svaki grad na svetu ima garaže u kojima su neki klinci prangijali distorzirane gitare i pravili dobru muziku. U jednoj takvoj garaži svirali su Luca Landi (gitara/vokal), Fabio Ricciolo (bubnjevi/vokal) i Mattia Biagiotti (gitara/vokal) članovi benda Go!Zilla čiji EP „Magic Weird Jack“ u najboljoj tradiciji psihodeličnog garažnog panka predstavlja komad dobre svirke koja je na potpisnika ovih redova ostavila poprilično jak utisak. U pitanju je opaki, punokrvni i beskompromisni rokenrol. Album započinje numerom „Hate“ koja zvuči kao neka izgubljena pesma 13th Floor Elevators ili The Stooges. Slično je i sa pesmama „Magic Weird Jack“, „Pollution“ i „Grabbing a Crocodile“. Numera „Dazed Dreams“ sa debelim i masnim rifom, koji se razvlači u opasnom ritmu, budi asocijacije na onaj magični acid-bus u kojem je Keruakov drugar Nil Kesidi sa svojom ekipom pod uticajem lizergične kiseline ispisivao još jednu stranicu ludačkih šezdesetih. Poslednja stvar na ovom malom albumu „Roswell NM“ ne zaostaje puno za pomenutim pesmama. I ona zvuči uzbudljivo i iskreno, kako se zapravo može okarakterisati i ceo EP.

Iako je u pitanju bend iz Italije, u njihovoj fantastičnoj svirci ima više rokenrola nego u svim onim indie bendovima kojima nas bombarduje savremena industrija. Zato se nadam da će ih neko dovesti u naš grad. Bio bi to praznik za mnoge od nas.

SO ZEMLJE - Vim Venders & Džulijano Ribeiro Salgado (2014)

Vim Venders je kao jedan od najreprezentativnijih pripadnika modernog autorskog filma snimio nekoliko sjajnih dokumentarnih filmova. Osamdesetih je bio ko-režiser na filmu Lighting Over Water (1980) Nikolasa Reja, a od vrednijih ostvarenja među Vendersovim dokumentarcima mogu se još izdvojiti filmovi Room 666 (1982), Tokyo-Ga (1985), Buena Vista Social Club (1999) i Soul Of Man (2003).

O dokumentarnom filmu „So zemlje“ Vima Vendersa i Džulijano Ribeiro Salgada (sin S. Salgada), teško je naći prikladne reči, kojima bi mogli da opišemo njegovo savršenstvo. U pitanju je film koji istoriju kinematografije čini bogatijom za još jedno nezaobilazno remek-delo pomenutog žanra. 

Sebastiao Salgado je pre svega jedan divan i veliki čovek, a posle toga veliki umetnik. Njegove fotografije su fascinantne i na posmatrača ostavljaju neverovatan utisak. Rođen je u Brazilu, u seoskoj porodici. Kao mladić odlazi u Sao Paolo, gde je završio ekonomski fakultet. Kao student upoznaje svoju suprugu i životnu saputnicu Leliu Salgado, sa kojom sedamdesetih odlazi u Evropu. Salgado je prvo radio posao ekonomiste i smešila mu se uspešna bankarska karijera, ali su srce i duh ovog čoveka krenuli jednim humanijim i kreativnijim putem. Od tada, pa do danas, Salgado je putovao kontinentima i svojim fotografijama svedočio lepotu, bedu i strahotu različitih civilizacija. Ratovi na afričkom kontinentu, egzodusi, glad u Etiopiji, rat u bivšoj Jugoslaviji, kao i mnogi drugi stravični prizori, kojih se običan čovek zapadne civilizacije najčešće kloni, zbog neugodnosti narušavanja (malo)građanskog komformizma, majstorski su uslikani objektivom ovog velikog umetnika. Poslednjih godina Salgado fotografiše isključivo lepotu i čuda prirode. 

Isus je svojim učenicima rekao: „Vi ste so zemlje. Ali ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona više ni za šta nije, osim da se baci, i da je ljudi zgaze.“

Sebastiao Salgado je svojim životom i delom poručio čovečanstvu i ljudima, da su kao so zemlje deo prirode i da je na svima nama velika odgovornost. Moramo se boriti protiv destrukcije i ne smemo obljutaviti. Ovo je jedna divna ljudska priča, koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

Dovlatov i okolina - Aleksandar Genis (Geopoetika) 2000

"Ko je zapravo taj Sergej Dovlatov?", pitao sam se jednom ispred kafea Centrala, dok mi je jedan vrsni poznavalac ruske književnosti objašnjavao koliko mu znači. Iste te večeri sam na internetu potražio nešto o njemu. Golem neki čovek. Ljudina! Brkat, markantan, crnpurast kao da je rođeni brat Omara Šarifa. Kada sam ugledao njegovu fotografiju, izgledao mi je kao jedan od kafanskih prijatelja mog oca. Onda sam pročitao dve njegove knjige i definitivno sam bio ubeđen da je to jedan od onih ljudi koji su me čašćavali koka-kolom i nekim dinarom, u bašti kafane „Krčmar Marine vode“, kako bih se nečim zanimao, dok su oni tamo bistrili njihove priče. 

Kako verujem u teoriju da svaka knjiga traži svog čitaoca, mene je pre nedelju dana pronašla knjiga Aleksandra Genisa „Dovlatov i okolina“. Odmah smo se našli. Dovlatov i ja ponovo, Genis i ja prvi put. S obzirom da nije pozamašna, i da broji samo oko dvesta stranica, naše druženje se brzo završilo. Taj kraj je za sobom ostavio osmeh i puno srce. Između tih korica nalazi se jedno putovanje koje je Genis definisao kao filološki-roman, a u kojem se govori o liku i delu Sergeja Dovlatova. Roman je napisan perom, srcem i dušom njegovog saradnika i prijatelja. Iz drugog ugla, ovo je na neki način i knjiga o Aleksandru Genisu, jer je sam Genis rekao: "Knjige o drugima se pišu kada nemaš šta da kažeš o sebi. U ovom slučaju to nije tako. Pišem je upravo stoga što nameravam da popričam o sebi. Ali da bih dosegao dalje, treba mi povisoko drvo."

Sergej Donatovič Dovlatov (3.09.1941. – 24.08.1990.) rođen je Ufi, prilikom evakuacije, od oca (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke (Jermenke) glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu gde je odrastao i upisao fakultet žurnalistike. Međutim, zbog svoje naravi i životne filozofije, često je upadao u neprilike čiji se epilog u jednom momentu završio i popravnim logorom gde je morao da radi kao čuvar. Fakultet nikada nije završio, ali ga to nije sprečilo da počne da se bavi novinarstvom. Prve Dovlatovljeve priče su se šezdesetih godina širile u samizdatu, a tek ponekad bi objavio neku recenziju za lenjingradske časopise. Sedamdesetih su ga proganjali zbog nekih priča koje nisu bile u skladu sa političkim pogledima kagebeovskih kultur-tregera. 1978. godine emigrira u Beč, a potom u Njujork, u kojem je zapravo stekao svoju književnu slavu, i u kojem je živeo do iznenadne smrti 1990.godine.

Genis i Dovlatov su se upoznali u Americi u redakcijama ruskih emigrantskih novina i na Radiju Sloboda. I jedan i drugi su voleli da piju, onako ruski, s nogu, dok se ne padne na patos. Povezivalo ih je mnogo toga, a ponajviše ljubav prema pisanoj reči. Iako je Genis suštinski sastavio književnu monografiju pisca, ova knjiga zaista jeste filološki-roman, jer je uzbudljiva i zanimljiva kao i vrhunska fikcija. Takvo delo može napisati samo odličan pisac, što Aleksandar Genis definitivno jeste.

“Sergej mnogo šta nije voleo – ni operu, ni balet, u pozorištu – samo restorane. Čak mu je i priroda išla na živce. Jednom smo ga za vreme pauze za ručak izvukli na ulicu – da pojedemo po sendvič na prolećnoj travi. Sergej je prvo zažmurio, onda se namrštio i najzad izjavio da nije sposoban da funkcioniše kada oko njega nije zadimljeno.”

“Dovlatova su zanimali samo ljudi, njihovo složeno duhovno tkanje, tanana kozmetika ljudskih veza. Ponekad mi se činilo da su ljudi zaokupljali Sergeja više od svega na svetu, čak više i od književnosti. Doduše, Dovlatov i nije povlačio strogu granicu između ličnosti i lika. Ljudi su bili azbuka njegove poetike. Upravo tako: čovek kao jedinica teksta. Sergej se sa zahvalnošću prisećao lekcija Borisa Vahtina, koji je svojim mlađim kolegama savetovao da ne pišu idejama nego slovima. Ali je Dovlatov pri tom pisao ljudima.”