INGLOURIOUS BASTERDS - Quentin Tarantino (2009)

S obzirom da je Holivud već duže vreme klinički mrtav, incidenti poput filmova, koje s vremena na vreme, snime autori poput Tarantina, Rodrigeza, Linča ili Braće Koen, predstavljaju nadu da je izlazak iz kome, odnosno kliničke smrti, moguć. To nam potvrđuje i novi film Kventina Tarantina "Prokletnici" koji na pravi način slavi kinematografsku zaostavštinu. Posle odgledanog filma, jedan prijatelj me je podsetio na izjavu nemačkog reditelja Vernera Hercoga - "Gledam stare filmove da ne bih zaboravio kako izgleda film". Kventin Tarantino, kao pripadnik postmoderne, od svog prvog filma se poigrava sa klišeima, pritom praveći autentične filmofilske filmove sa brojnim omažima autorima koji su uticali na njegov autorski svet.



Film "Inglourious Basterds" je "špageti western upakovan u ratni film iz II svetskog rata", metaprostor na kojem su se susreli duhovi Serđo Leonea (kompletan shpageti western opus), Roberta Oldriča (12 žigosanih) i Sema Pekinpoa (Divlja horda, Psi od slame, Gvozdeni krst), sa stripovskom trash estetikom. Klanjanje istoriji kinematografije, francuskom novom talasu, namačkim sineastima i nitratnom filmu. Rekao bih zapravo da su "Prokletnici" film o filmu, koji se krije iza filma osvete.

Činjenica je da je Tarantino neprevaziđeni ego manijak i narcis. Iz svakog kadra, treptaja, dijaloga među likovima, sve vreme govori brbljivi Tarantino (dobro nam je poznata logoreičnost dotičnog). To može da smeta njegovim protivnicima i mrziteljima, ali nama koji od početka uživamo u njegovim delima, taj izraženi ego trip prija. Čak mu i aplaudiramo. Čovek ima stav koji uporno gura od 1991.godine, kada je bio miljenik kritike, do danas, kada se kritičari utrkuju ko će ga pre popljuvati. Danas je moderno obrušiti se na čoveka koji je u stanju da ljude koji odavno ne idu u bioskope u iste vrati, a da se hvalospevi pišu o nekim vic filmovima tipa "The Hangover" ili nekim festivalskim hipertrešinama nekog pretencioznog Evropljanina. Biće da je kritika izgubila kompas.

Elem, u filmu ima krvi, ali ne baš toliko, skidaju se skalpovi i razbijaju glave bejzbolkama. Više se puca, al ni to nije preterano. Glumačka postavka je briljantna. Bred Pit kao poručnik Aldo Rejn, predstavlja tarantinisanog Li Marvina iz Oldričevih 12 žigosanih. Mada su svi ostali u senci Kristofa Valca, koji je potpuno briljantan u ulozi SS oficira - Lovca na Jevreje, koji bi za ovu ulogu trebalo, najmanje, da dobije Oskara.

Poigravanje sa istorijom takođe ulazi u domen postmoderne i autorske slobode (šta bi bilo da je tako okončan II svetski rat?). Odnos Hitlera i Gebelsa, nije mogao, a da me ne asocira, na odnos Miloševića i Vučelića. Nekakav latentni homoseksualizam, potreba za autoritetom, pohvala Firera. Verujem da su i Vučeliću kretale suze radosnice, pošto bi dobijao pohvale od svog Firera. Dakle, Tarantino je usput potkačio i jedan poseban subžanr čiji je začetnik Gebels, a koji se odnosio na filmove snimane zarad podizanja morala nacije u ratnim vremenima. Doduše, sve to izgleda kao dobra parodija, da ćete se sve vreme pitati je l övaj ludi Tarantino bio ozbiljan ili se opet zajebavao. Traženje pravog smisla ponekad izmiče kontroli jer se nameću tri ili četri varijante. Najbolje je odustati, ili izabrati onu koja vam najviše odgovara. Ali jedno je sigurno, Tarantino se uvek trudio da napravi zabavan bioskopski film koji se može čitati na više nivoa, i to mu je uvek uspevalo. Dosta je bilo izležavanja u kućnom ambijentu, dižite dupeta i svi u bisokop!!!


Sadržaj: Francuska je pod nemačkom okupacijom. Nacistički pukovnik Hans Landa ubija čitavu porodicu Šosane Drajfus, dok ona nemo posmatra. Nakon te tragedije, ona uspeva da stigne do Pariza, gde preuzima novi identitet kao vlasnica i operater bioskopa. Negde u Evropi, poručnik Aldo Rejn organizuje grupu jevrejskih vojnika koji će biti angažovani za ciljane akcije i odmazdu. Rejnovom odredu, neprijatelju poznatom kao „Prokletnici“, pridružuje se i nemačka glumica i tajni agent, Bridžet Fon Hamersmark, u misiji obaranja lidera Trećeg Rajha. Sudbine se prepliću pod bioskopskom nadstrešnicom, gde Šosana strpljivo sprema sopstveni plan osvete...

10 razloga zbog kojih volim Džona Kasavetesa

1. Zbog zajedničkog grčkog porekla
2. Zbog filma "Shadows" kao prvog underground filma bitničke provenijencije
3. Zbog toga što je ćapio Džinu Roulends
4. Zbog toga što je igrao kod Zigela, Oldriča, Polanskog...
5. Zbog toga što je bio intelektualac i frajer
6. Zbog toga što je snimio Gloriju koja se prepričavala na velikim odmorima
7. Zbog toga što se družio sa Ben Gazarom
8. Zbog toga što su mu se divili i Skorseze i Džarmuš
9. Zbog toga što nikada nije izneverio principe svoje boemske poetike
10.Zbog toga što je uz viski branio bi-bap

WOODSTOCK - 40 godina kasnije

Ova priča je u mom slučaju počela kada sam bio peti-šesti razred osnovne škole. Odrastao sam u jednom malom srbijanskom gradiću (Brus - mitski naziv Broostock) koji je u to vreme imao nekoliko solidnih rokenrol bendova čiji su protagonisti živeli u mom užem i širem komšiluku, i čiju sam nesebičnu blagonaklonost uživao. Bilo je to krajem osamdesetih kada je sve mirisalo na magični optimizam i kada niko od nas nije slutio da su to "poslednji dani čovečanstva" i normalnog života u Srbiji.

Elem, to je bilo vreme eklektičnog pristupa slušanju muzike, jer su se sve dobre stvari u rokenrolu već dogodile, tako da su ratne sekire zakopali i pankeri i hipici pa su se podjednako voleli i The Doors i The Clash, a uz sve to uveliko se uživalo u albumima grupa U2, The Cult, Nick Cavea i bendovima mančesterske scene.

U to vreme sam od ex bubnjara grupe "Auspuh" dobio VHS snimak najvećeg rokenrol koncerta u istoriji čovečanstva, koji je održan 1969.godine na jednoj farmi u selu Woodstock, država New York. Bilo je to dešavanje koje je okupilo čitavu jednu generaciju pod sloganom "3 dana mira i muzike". Posle prvog gledanja morao sam da napravim svoju kopiju. Bio sam potpuno sluđen. To je bilo to. Svet sam posle toga počeo da posmatram drugim očima. Taj koncert je uticao na moj unutrašnji život više nego celokupno obrazovanje koje sam pokupio kroz prosvetne državne institucije.

U ono doba krize 93.godine, nismo imali kintu za izlaske, a i kada smo je imali, izlazak se svodio na ispijanje piva ispred prodavnica-dragstora. Kada bi nam dojadili dragstori, skupljali smo se po gajbama i cirkali rakiju koju su naši matorci štekovali za crne dane. Kako su bili crni dani, druge nismo imali. Elem, obavezan audio-vizuelni soundtrack naših života, u tom trenutku je bio Woodstock. Hvala Bogu, svaka kuća je imala video rekorder (kupljeni preko sindikata početkom devedesetih). Ako bi se nekome, kojim slučajem, dok je Hendža masturbirao američku himnu, omakla ruka na daljincu, sačekao bi nas sa nekog od domaćih programa Dr Igi, Ivan itd... Bizarno, ali beše tako.

Ovih dana je obeležena četrdesetogodišnjica Woodstocka, muzičkog festival koji će ostati kao večni simbol mira i otpora režimu, neponovljivi događaj koji je prevazišao očekivanja čak i samih organizatora. Woodstock je postao kosmički događaj, najveći festival svih vremena koji je umnogome prerastao svoju muzičku manifestaciju. Zašto najveći, zapitaćete se, kad je na njemu bilo tek 400 000 ljudi, brojka koja je više puta nadmašena kasnije. Tačno je da je na Woodstocku bilo prisutno 400 000, ali koliko je krenulo na Woodstock nikada se neće konačno saznati mada procene kažu da je na putevima ostalo oko 2 miliona ljudi. Jednostavno nije bilo dovoljno mesta pa je policija blokirala sve puteve koji vode do tamo. Mada, i da nije bilo tako, brojke u ovom slučaju ništa ne govore jer poenta je nešto drugo, poenta je poruka Woodstocka, ideja koja je celu jednu generaciju spojila vezama ljubavi i tolerancije, nešto što nikada pre (a ni kasnije) nije viđeno, ponašanje tako nekarakteristično za ljudsko društvo. 3 dana mira i muzike, pod ćudljivim nebom, kiša je drugog dana zalila publiku ali se nije stalo. Išlo se do kraja.

Znam da će cinici prokomentarisati, da su hipici bili gomila napušenih lezilebovića, komunjara, narkofila i budala, koji su kasnije izdali celu ideju, ušemili se sa sistemom i celu priču dobro unovčili. To je delimično tačno. Ideja jeste bila utopijska, i tačno je da su se mnogi prodali, ali isto tako stoji nepobitna činjenica da su mnogi ljudi ostali dosledni toj ideji do kraja i nikada se nisu prodali. O jednoj takvoj dami je onomad pisao i Peca Popović. Mnogi su uspeli da sačuvaju utopijske snove kojima su želeli da stvore bolji i lepši svet, i prenesu ih na potomstvo. Verovali su da muzika može promeniti svet. Ne znam da li je moguće takve snove ostvariti, ali sam siguran da se za njih vredi boriti.

Ovo su po mom mišljenju najbolji muzički momenti koncerta.

Atikus Finč

Samo glup i zao čovek ne bi poželeo da bude kao Atikus Finč, književni lik iz romana "Ubiti pticu rugalicu" američke spisateljice Harper Li.



Ko nije čitao knjigu, pravac u knjižaru ili biblioteku. Vas koje mrzi da čitate, onda na torrent pa daunloudujte film Roberta Mulligana "To Kill a Mockingbird". Ovaj film bi trebalo da odgledaju svi naši advokati kako bi shvatili da biti advokat ne znači da moraš da budeš jajara i mufljuz.



Osim toga Atikus Finč je OTAC u pravom smislu te reči...Uzor...Čovek za divljenje...

METASTAZE (2009)

Film "METASTAZE" reditelja Branka Schmidta je hrvatski film, koji je bez ikakvih smetnji mogao biti srpski ili bosansko-hercegovački. Milje u kojem se odigrava radnja je identičan u skoro svim glavnim gradovima navedenih država iz bivše SFRJ. Posleratna depresija, tranzicija i osećaj moralne izgubljenosti. Snimljen je po hit-romanu Ive Balenovića, koji je pretočen u scenario i adaptiran za film od strane jednog od najtalentovanijih hrvatskih dramaturga i scenarista novije generacije, Ognjena Sviličića (Da mi je biti morski pas, Raj na zemlji).

Priča je sklopljena kroz mozaičku strukturu i ispričana je kroz likove četvorice drugara iz jednog novozagrebačkog kvarta. Krpa (Rene Bitorajac) je nasilni navijač (bed blu boj) i besposličar koji je najnegativniji lik u celoj priči. Skinhead ustaške ideologije koji je spreman da se potuče u svakom tranutku i sa bilo kojim povodom, bilo da se radi o ugledu njegovog ratnog puta ili Srbima čiji ga spomen uvek iznova inspiriše na provalu nasilja. U nedostatku takvih povoda mlati svoju nesrećnu životnu suputnicu (Jadranka Đokić) ili baca banane tamnoputim fudbalerima na stadionu sa ostatkom navijača Dinamo-Zagreba. Njegov ortak je Kiza (Robert Ugrina), lokalni alkos, ne baš preterano inteligentan, koji živi sa kevom, ima preko 30 godina i ne radi ništa. Tu je i lokalni narkoman Dejo (Rakan Rushaidat), kojem Krpa nikako ne može oprostiti srpsko poreklo iako su odrasli zajedno u istom kvartu. Radnju pokreće povratak Filipa (Franjo Dijak) iz španske komune za odvikavanje od droge, da bi ga Dejo upleo u šverc heroina koji završi loše za sve. Neki umiru, neki beže od policije, a neki beže od svega kao Renton iz Trejnspotinga.

"Metastaze" su priča o raspadanju jednog društva koje nije spremno da odgovori izazovima vremena, i koje vuče brojne frustracije zbog nespremnosti suočavanja sa realnošću koja je poprilično drugačija od medijske i nametnute slike stvarnosti iz predizbornih kampanja. Sve je isto kao u Srbiji. Sjebani tridesetogodišnjaci, sjebane žene i majke, očevi bez autoriteta, puni kafići u sred radnog vremena,sportske kladionice, silikonske sponzoruše, nacionalizam, hejtovanje, laži i izdaja. Takva atmosfera je propraćena soundtrackom na kojem dominira gitarski zvuk sastava "Majke" koji celoj priči daje poseban štimung.

Pored svega navedenog, Metastaze nisu odličan film. Dobar jesu, ali su daleko od nekih drugih ostvarenja novije hrvatske kinematografije (npr. Fine mrtve djevojke-Dalibora Matanića ili Što je muškarac bez brkova - Hrvoja Hribara). Osnovna zamerka filmu je nedovoljna razrađenost likova, površnost dijaloga koja se ogleda u skrivanju iza psovki, odsustvo katarze. Sama tema filma je takva da završetak ne sme biti mlak i nedorečen, već eksplicitno jebitačan. Čudi me da reditelj Branko Schmidt nije ništa o navedenom naučio/zaključio gledajući film "This is England" Šejna Medousa koji suštinski obrađuje sličniu tematiku.

JIM DICKINSON R.I.P (1941-2009)

Danas sam saznao da je pre dva dana (16.avgust 2009) umro legendarni producent iz Memfisa, čovek u čijem studiju su snimali The Rolling Stones, The Replacements, Bob Dylan, Ry Cooder, Alex Chilton, Willy DeVille, Green on Red, Mojo Nixon, Aretha Franklin...Čovek koji je napravio dvojicu sjajnih momaka (Luther i Cody Dickinson) koji su odrastali u očevom studiju i uz sve te velike face rokenrola stasali u odlične muzičare-bend North Mississippi Allstars.

Pre desetak godina, zahvaljujući poznanstvu sa čovekom koji se muvao po muzičkom svetu SAD, došao sam u posed albuma " A thousend Footprints in the Sand" na kojem dominira topla prijateljska atmosfera koja je u ovom slučaju pružena od Chuck Propheta, čoveka kojeg smo imali prilike da vidimo i čujemo pre nekoliko meseci u Beogradu. Na tom albumu su obrade nekih blues standarda poput "Down in Mississipi", "K.C Jones" i obrade nekih pesama Ry Coodera i Bruce Springsteena. Kao što rekoh tu ćete čuti nekoliko najrokerskijih falševa od strane pokojnog Dickinsiona, koji su btw prouzrokovani prevelikom količinom burbona, ali sam sasvim siguran da bi mu na tom falširanju pozavideo i Kris Kristofferson.

Heaven's Gate (1980) - Michael Cimino

Pre nekoliko dana ponovo sam odgledao filmsku epsku sagu "Vrata raja" reditelja Majkla Ćimina i još jednom potvrdio sebi tezu da su svi dobri filmovi već snimljeni, i da ovo što nam se danas nudi je, ili industrija ili pretenciozni festivalski hipertreš. "Vrata raja" predstavljaju esenciju filmske umetnosti. Čistu filmsku poeziju.

Majkl Ćimino je američki reditelj i scenarista italijanskog porekla. Odrastao u New Yorku. Diplomirao slikarstvo i arhitekturu na Univerzitetu Jejl. Radio u njujorškim pozorištima, snimao reklame, a 1971. godine otišao u Holivud i počeo da radi kao scenarista u produkcijskoj kompaniji Klint Istvuda. Napisao je scenario za čuveni "Magnum force" Ted Posta iz serijala o Prljavom Hariju.

Nije režirao mnogo filmova ali ima izgrađen rediteljski prosede, tematsku dovršenost, čist zanat. Specijalista za teme "zatvorenih zajednica" (slovenske etničke zajednice, kineska mafija itd). Vrata raja, Lovac na jelene i Godina zmaja predstavljaju trilogiju etničke i demokratske slike, u kojoj Ćimino napada dva osnovna mita američke nacije: mit o imigraciji i mit o kolonizaciji.

Majkl Ćimino je čovek za sva vremena i nezaobilazna filmska lektira.



Heaven's Gate je jedan od najboljih filmova ikad snimljenih, a definitivno najbolji film o Americi i temeljima na kojima je izrasla u ovo što danas predstavlja. Nije čudno to što je finansijski propao u domovini, a među evropskom publikom stekao kultni status. Čini se da je bio suviše oštar da bi naterao Ameriku da pogleda sebe u ogledalu. Zajebano je čačkati savest nacije.

Film govori o imigrantima-kolonistima koji su u SAD za vreme mandata predsednika Bendžamena Harisona (1889-1893) bili na udaru Udruženja uzgajivača stoke (preteče današnjih tajkuna) koji su uz blagoslov predsednika i Vlade SAD pravili liste za odstrel na kojima su se nalazili siromašni kolonisti koji su pokušavali da se asimiluju i započnu novi život u obećanoj zemlji. Ćimino je zabio prst u oku sopstvenoj naciji pokazujući im da su i njima ruke krvave i da nemaju prava da se bahato odnose prema ostatku sveta prodajući im American dream ideologiju. Pored toga je prikazao, kako se takvom ludilo suprotstavljao mali broj Amerikanca visokih moralnih načela i istančanog osećaja za pravdu(Kris Kristoferson kroz lik Averila - načelnika okruga u Vajomingu i Kristofer Voken kao bludni sin koji je prvo radio za loše momke, a potom kroz ljubav prema jednoj ženi doživeo katarzu i moralno duhovni preokret).

Kris Kristoferson i Kristofer Voken su napravili sjajne uloge a Izabel Iper naprosto blista. Lepa je kao anđeo!!! U filmu igraju još i Džef Bridžis, Miki Rurk, Džefri Lujs, Džon Hart.

Jako bitan segment Ćiminove filmske poetike su pejzaži koje je provlačio kroz sve svoje filmove. Njegov opus, definitivno sadrži reprezentativne kadrove, u kojima je na najlepši mogući način uslikana unutrašnjost Amerike, sva ta prirodna lepota od Montane do Vajominga.

Ćiminovi pozitivci su gotovo uvek osobe hipertrofiranog individualizma, koji u sukobu sa sistemom uvek plaćaju debelu cenu zbog svojih principa, ali nijednog trenutka nas Ćimino kao gledaoca ne obeshrabruje, naprotiv, iako je cena individualizma preskupa, žig gubitništva predstavlja moralnu pobedu i zato nam ne preostaje ništa drugo nego da se životu učimo gledajući te ljudine i moralne gromade u suštinskom smislu kako se bore za pravu stvar i podnose ono što se zove život.