JORGOSLOVLJE

недеља, 8. новембар 2009.

Moj brat je jedini sin - Daniele Luchetti (2007)

Ovo nije priča o Kainu i Avelju. Ovo je priča o bratskoj ljubavi i Italiji iz turbulentnih šezdesetih, kao i kompleksu suočavanja sa musolinijevskom prošlošću. Topla melodrama koja u sebi sadrži sve ono zbog čega volimo italijansku kinematografiju. Pored tradicije koju su stvarali veliki autori poput De Sike, Viskontija, Felinija, polako se otvara put i nekim mlađim autorima koji itekako imaju šta da kažu. Daniele Luchetti je jedan od njih. Uspeo je da napravi film koji će sigurno zauzeti značajno mesto u savremenom italijanskom filmu.

"Moj brat je jedini sin" je, kao što rekoh, priča o bratskoj ljubavi i odrastanju. Po mnogo čemu, glavni junaci podsećaju na likove kakve su u domaćem filmu stvarali Srđan Karanović u "Grlom u jagode" i Paskaljević u "Varljivom letu 68". Naravno, poetika filma nema veze sa praškom školom, ali to samo ukazuje da je evropski film postao toliko kompleksan i eklektičan da ga je danas teško definisati preciznom odrednicom.

Glavni junak priče je mlađi brat Accio koji je u adolescentnom dobu potpao pod uticaj komšije i postao zaljubljenik u lik i delo Musolinija. Za njega je politika ozbiljna stvar. Počinje da posećuje fašističke skupove i da svoj vrednosni sistem izgrađuje na takvoj ideologiji. Međutim, negde u mimohodu dolazi u sukob sa samim sobom i svojom dobrodušnošću koja se nikako ne uklapa u krute fašističke obrasce. S druge strane, Accio je sve vreme u "sukobu" sa starijim bratom, koji pored toga što je ženskaroš, mangup i avanturista, svoje srce u ideološkom smislu transparentno poklanja komunistima. Ipak, kasnije svi shvataju da je ljubav iznad Dučea i Lenjina, i da je život nešto sasvim drugo.

Autor je ideološke sukobe tretirao sa dozom naivnosti, bez namere da se obračunava sa istim, što ovom filmu daje poseban šmek, jer nijednog trenutka ne narušava melodramsku nit i time ne dovodi sebe u opasnost da sklizne u moralizatorsku pretencioznost. Accio svoju političku nevinost gubi kada ga komšija uvlači u fašističke organizacije, dok svoju nevinost u seksualnom smislu gubi sa izuzetno seksipilnom i zgodnom MILF, koje je žena komšije fašiste, tako da Accio tom prilikom doživljava katarzu i polako počinje da se izvlači iz ružne političke priče.

Ovaj film bi trebalo uvesti kao obaveznu video-literaturu svim srednjoškolcima u Srbiji. Čisto radi prevencije. Izrasli bi svi u normalne ljude i životu bi prilazili sa vedrije strane. Apsolutno sam siguran.

субота, 7. новембар 2009.

Godine ZMAJA koje su pojeli skakavci

"To su sve mistifikacije. Heroji nestaju kao i obični ljudi. Umiru i lagano blede u sećanju." (BRUCE LEE)

Mislim da je pre nekoliko godina, plodni kolumnista Zoran Panović, u jednom od svojih tekstova konstatovao da je glavni rodonačelnik šabanizma osamdesetih u SFRJ, bio niko drugo do čuveni kung fu heroj Brus Li (naravno šabanizma u pozitivnom smislu). Pritom je imao u vidu sve one likove koji su u crnim zepama i čuvenim teget i crvenim, oldskul trenerkama, visili po školskim dvorištima Šuvarovih usmerenih srednjih škola, fliperanama, bioskopima i pijacama sa šatrama gde se roštiljao stoni fudbal. Bio sam klinac i znao sam sve te likove. Živeli su tu negde na ulici. Bili su OK. Sroz OK. Više nego OK. Kasnije su se promenili, kao što se sve promenilo, ali ja ih pamtim onakve kakvi su bili. Sada su već ljudi. Mislim, odrasli ljudi.

Elem, svi ti šabanajzeri su voleli Li Đun Fana (Brus Lija). On im je bio vrhovni Bog. Mislim, voleo sam ga i ja. Počupao je dlake sa grudi Čaka Norisa, fajtao je Karima Abdul Džabara, učio kung fu Stiva Mekvina i Džejmsa Koburna. Voleo ga je svaki klinac od Vradara do Triglava. Imao je svoje fanove kako u Strumici, Brčkom i Vlasotincu, tako u Sarajevu, Zagrebu, Beogradu, Prištini i Ljubljani. Posle svake projekcije, ispred bruskog bioskopa, krenuo bi drugarski kung fu fajt. Najjača je bila Gipsy ekipa iz Kikinog sokačeta. Svaki drugi među njima bio je ko Brus Li. S njima nije bilo zajebancije. Nun čakama direkt u vugla. Inače, svi smo bili dobri drugari.

Legenda kaže da je Brus Li rođen 27.novembra 1940.godine u San Francisku. Bila je godina Zmaja. Njegov otac, zvezda pekinške opere, bio je na turneji po Americi, tako da se slučajno desilo da se tu rodi "Mali Zmaj". Odrastao je u Hong Kongu gde je pohađao škole borilačkih veština, a kao tinejdžer je premlatio sina nekog velikog mafijaškog bosa tako da ga je otac radi bezbednosti poslao kod strica u Ameriku.Živeo je u Sijetlu, gde je radio kao konobar, završio tehničku školu i na kraju završio na studijama filozofije. 1965.godine dobija svoju prvu ulogu u seriji "Zeleni stršljen" koja u Americi doživljava veliki fijasko, ali zato postaje jedna od najgledanijih u Hong Kongu. Posle toga je snimio filmove poput "Velikog gazde" i Na zmajevom putu" koji su danas sastavni deo filmofilskog obrazovanja. 1973.godine snimio je "U zmajevom gnezdu" koji je u Jugoslaviji bio najgledaniji film svih vremena. To je bilo pravo remek delo ali nažalost i njegov poslednji film. Umro je 20.juna 1973.godine od pucanja krvnog suda u mozgu koje je izazvala alergijska reakcija na pilule za glavobolju. Sahranjen je u Sijetlu, na istom groblju gde počiva i Jimi Hendrix. Najtragičnije u celoj priči je što je 1993.godine pod nerazjašnjenim okolnostima tokom snimanja filma "Vrana" stradao i njegov sin Brendon Li. Imao je svega 28 godina i krenuo je putem očeve slave. Kao da ih prati neko prokletstvo.

Kako god, život je nastavio da ide dalje. Bioskopi po unutrašnjosti Srbije su umrli. SFRJ se raspala. Brus Li je dobio spomenik u Mostaru. Dosta od brdovitog Balkana. Kapa dole za Mostar i duboki naklon Brus Liju. Hvala mu za najlepše detinjstvo na svetu, u tada najlepšoj zemlji na svetu.

понедељак, 2. новембар 2009.

DŽEZIRANI BEOGRAD

Photo: Nesha Joe Pass Shovin

Bilo je to jedno od onih večeri kada se obično osećam kao lik koji je upao u neku priču Dž.D.Selindžera ili Normana Majlera. Razum mi sve vreme govori da sam u Beogradu, i da ću ujutru morati da ustanem i odem na posao, boreći se sa hladnom košavom koja nemilosrdno šiba niz padine Višnjičke Banje i crnim mislima zbog najavljenog otkaza, dok mi srce i iracionalno nadahnuće ukazuju da je ispred mene neverovatan prizor. Na bini je Terens Blančard, trenutno najbolji jazz trubač na svetu. Čovek koji je pisao muziku za većinu filmova Spajka Lija. Ne... ja nisam u Srbiji...ja sam negde na Grinič Vilidžu ili nekom otmenom Jazz Festivalu na Menhetnu.Kada izađem odavde, zaustaviću žuti taxi i otići na ugao VIII avenije. Možda naletim na Rozanu Arket.

Posle Blančardovog kvinteta, na binu je sa svojom vrhunskom bi-bap swing pratnjom izašao Kurt Eling, trenutno najveći živi jazz pevač na svetu. Pevao je „My foolish heart”.

The night is like a lovely tune, beware my foolish heart!
How white the ever constant moon, take care, my foolish heart!
There's a line between love and fascination,
That's hard to see on an evening such as this,
For they give the very same sensation.

Ostatak koncerta je za pamćenje. Kurt Eling je fantastičan pevač i prvorazredni zabavljač. Čovek vlada scenom. Neko mi je nekada pomenuo da ga podseća na Majkla Bublea, ali mislim da je Buble previše podesan i glavnotokovski da bi mogao da se meri sa Elingom. Kurt Eling je više jazzy od Bublea. I muzički i vizuelno. To vam je kao kada bi ste stavili Kita Ričardsa i Pola Makartnija jednog naspram drugog. Eling je zapravo Kit Ričards novije jazz scene. Sjajan koncert! Sjajan trip kroz prašumu amerikanofilskog hedonizma, pogotovu kada im se na kraju pridružio Blančard i kada je sve zadobilo obličje spontane džemsešn završnice. RESPECT!

субота, 31. октобар 2009.

NAJDRAŽI EPIZODISTI

Roditelji su me vaspitavali da poštujem svakog čoveka, ma čime se on bavio. Bilo da je majstor, bilo da je doktor, bilo da je profesor, bilo da je pekar, bilo da je glavni glumac ili epizodista. Ljudi se dele na dobre i loše. Nije bitna vera, niti nacija, tek nije bitan status, a pogotovu zanimanje. Ništa mi nije bilo jasno. Isto tako mi je otac pričao, da mi se u životu lako može dogoditi da u društveno-socijalnom smislu neću uvek igrati glavnu ulogu. Usput je pominjao lupanje glavom o zid, insistirajući na notornoj činjenici da smo svi mi u našim životima samo epizodisti. Bolje je i to nego biti statista. Glavna uloga je dodeljena samo Bogu ili kosmičkim silama. Doduše, moguće je da prividno budeš Bog ako se zoveš Robert Mičam, Stiv Mekvin, Alen Delon ili Lino Ventura. Mada, to je samo privid. Obična zajebancija. To je samo uvertira za sve zabave sutrašnjice. Dobar film ne bi bio dobar da nema epizodista. Naši životi bi takođe bili besmisleni da u njima nema epizodista. Što bi rekao poslednji veliki mislilac-provokator Aleksandar Kurčić iz 28.bloka: "Te likovi koje odnekud znamo, a koji nas startuju u gradskom prevozu, po prodavnicama, ulazima, biskopima, kafićima, Tojče Dolsić i ja zovemo KORISNE FACE."

Preža Milinković, Ljubomir Ćipranić i Petar Lupa

Navedena trojka predstavlja prvu trojku koja mi uvek padne na pamet kada neko pomene epizodiste. Preža Milinković je odigrao "milion" epizoda i zbog toga u mom intimnom Pantenonu ima titulu vrhovnog božanstva. Lupa i Ćipranić su nivo ispod Preže. Tu su još i Stole Aranđelović, Milan Srdoč, Dušan Janićijević, Dragomir Felba, Drago Čuma, Ratko Tankosić. Zatim slede glumci koji bi ponekad odigrali i neku glavnu rolu, ali im je Bog dao takav habitus, da su se bolje snalazili kao prvi sporedni epizodisti, nego kao glavni glumci. Milim na Miodraga Andrića a.k.a Ljubu Moljca,Dragana Maksimovića, Pepija Lakovića, Dragana Zarića i recimo J.J. Burduša. To su bile face. Izledali su kao ljudi. Nije mi jasno na osnovu kojih kriterijuma današnji FDU profesori prave nove glumce, kada više na domaćem filmu nema tako karakternih likova kao što ih je bilo nekada. Kada bih snimao filmove, verovatno bih radio samo sa naturščicima. Ne dopadaju mi se domaći glumci mlađe generacije. Osim toga, većina njih glumata kao u pozorištu. Veoma mali broj se snalazi pred kamerama. Neke kamera uopšte neće, ali to je već druga priča.

Imajući u vidu ostatak sveta prvo mi na pamet pada legendarni Jack Elam, u ExJugoslaviji od milošte nazvan Ćora, koji je igrao u 70% snimljenih westerna, i u svakom su ga na početku filma, ili negde na polovini ubijali. Ono što je Preža za domaći teren, to je Ćora za američki teren. Doduše, umirao je i u špageti westernima, tako da je overio i evropski kontinent.Vestern film bez Elama bi bio kao pljeskavica bez luka.

JACK ELAM

Posle Elama bih izdvojio sjajnog Ernesta Borgnina koji je za sobom ostavio mnogo sjajnih epizoda bez kojih bi mnogi filmovi bili nezamislivi. Zamislite samo Pekinpoov "Wild Bunch" bez njega, ili Oldričev "Voz za dve bitange". To ne bi bili isti filmovi.

ERNEST BORGNINE

Met Klark je igrao odmetnike i bitange u filmovima koje su snimali najveći reditelji Novog Holivuda, ali ja ću ga zauvek pamtiti kao ćaleta Džejmsa Spajdera u velikom B hitu iz osamdesetih "Buntovnik iz moje škole".

Matt Clark

Harry Dean Stanton je zapravo glavni. Uvek sam ga doživljavao kao čoveka koji je deo familije Kalijadis. Mi definitivno imamo istu krv. Zvuči suludo, ali želim da verujem u to. Jedinu glavnu ulogu odigrao kod Vendersa u filmu "Pariz Teksas".

HARRY DEAN STANTON

Od "mlađe" generacije kao najupečatljiviji epizodisti istakli su se Stiv Bušemi i pokojni Kristofer Pen (rođeni brat Šona Pena). Među tim generacijama, deset godina gore-dole, ima takođe sjajnih glumaca koji nisu klasični epizodisti, ali koji su hodali po tankoj ivici. To su Tim Rot,Robert Dauni Junior, Alan Rikmen, Luj Diamond Filips, Bil Pulman, Vinsent Galo i drugi...

STEVE BUSCEMI

CHRIS PENN

уторак, 27. октобар 2009.

TAPKE

TAPKE- Dečija igra koja se igra u dvoje tako što svako da po jednu sličicu, prevrnu se licem prema podu, pa se poluotvorenim dlanom lupi po sličicama. Pobednik je onaj koji ih prevrne na lice i odnosi obe sličice.

Imao je svega šest godina kada je ispred zgrade, na tapkama, izgubio sve sličice koje je imao i na kraju založio prvi album ne bi li uspeo da povrati sličice. Dobio ga je na poklon od keve, koja je živela u drugom gradu, u drugoj državi, pošto se razvela od njegovog oca i otišla sa nekim drugim čovekom. Pažljivo je skupljao sve sličice za ovaj album i verovao da ako ga bude popunio u roku od mesec dana, desiće se čudo i keva će se vratiti da živi ponovo sa njima. Vraški se potrudio da nabavi sve sličice, ali ga je pred sam kraj popunjavnja sustigao Nole Grbavac, najveća prevara ulice Josifa Pančića, i onako naivnog navukao da odigraju tapke i u album. Mislio je da će da ga dobije, ali je ubrzo shvatio da je na pomolu zajeb decenije.Već je bilo kasno. Sve je otišlo dođavola. Najviše mu je bilo žao što je tada shvatio da se keva nikada neće vratiti. Osećao se bedno, jer je verovao da je doprineo tome. Nije mogao da veruje da je ispao toliki glupan. Posle mnogo godina, na buvljaku je pronašao isti taj album i kupio ga za smešne pare. Želeo je da veruje da je to baš onaj koji je izgubio na tapkama, ali mu razum nije dozvoljavao. Zauvek će na savesti imati tu ranu i svako podsećanje na tu priču budiće u njemu osećaj čudne tuge. U takvim trenucima izlazio je na terasu i palio cigaretu za cigaretom. Gledao je klince kako se igraju ispred zgrade. Tada bi se setio one sjajne pesme od Rolling Stonesa koja ima nekoliko savršenih stihova:

"Sedim u smiraj dana.
Sedim i posmatram decu kako se igraju.
Oni misle da čine nešto novo,
ali je to, u stvari, već viđeno.
To sam i ja činio."

недеља, 25. октобар 2009.

BUFFALO '66 - Vincent Gallo (1998)

Buffalo '66 je jedan od onih filmova koji su nastali na temeljima "independent" poetike koju su onomad, pred seksualnu revoluciju, zvanično započeli Nikolas Rej i Džon Kasavetes, a koja se jednom godišnje slavi u američkom gradu Park City (Utah) na čuvenom Sundance festivalu.

Film je režirao glumac i muzičar Vinsent Galo, koji je kod potpisnika ovih redova, pozicioniran veoma visoko, kao jedan od najdražih glumaca i umetnika koji pažljivo biraju šta će snimiti i sa kime će raditi. Film Buffalo '66 je njegov rediteljski prvenac, a ujedno i jedan od onih filmova koji pokušavaju da odbrane američku kinematografiju od producentskih prohteva inspirisanih profitom, zalažući se za potpunu autorsku slobodu čiji je cilj sama umetnost, a ne novac. Vinsent Galo je na jednom mestu okupio ekipu zaboravljenih asova, potpomognutu mladom Kristinom Riči koja je sa svojih nekoliko uloga pokazala šta znači biti dobra glumica, a u isto vreme anti-zvezda, i Anđelikom Hjuston poslednjom velikom heroinom "onog" Holivuda. Pored njih dve, tu su još i Ben Gazara, Jan Majkl Vinsent, Miki Rurk i Rozana Arket.

Glavni lik je Billy Brown (Vinsent Galo) koji po izlasku iz zatvora, sa slučajnom prolaznicom Laylom (Kristina Riči), odlazi da poseti svoje roditelje koji ne znaju da je Billy bio u zatvoru, već žive u ubeđenju da njihov sin radi za vladu SAD po belom svetu, zbog čega je tako dugo bio odsutan. Billy se po izlasku iz zatvora i vraćanjem u stvarni život suočava sa svim frustracijama iz prošlosti i sa sartrovskom egzistencijalnom teskobom. Prepuna bešika je simbol tog neizdrža, i nemogućnost čoveka da se olakaša kada mu je to najpotrebnije. Billy Brown ima ispred sebe dva puta, ali samo jedan je pravi.

Buffalo '66 neodoljivo podseća na neke od najboljih domaćih filmova Miše Radivojevića iz rane faze. Sukob individue sa svetom i njegovo nesnalaženje u istom. Savremeni svet je prepun likova poput Mersoa iz Kamijevog "Stranca". Billy Brown je na putu da postane jedan od njih. Da li će spasiti dušu i pronaći smisao ili će prosuti sebi mozak, proverite sami.

субота, 17. октобар 2009.

NAJBOLJI FILMOVI DEVEDESETIH (Lični izbor)

S obzirom da je ova decenija bila mnogo tanja i neinventivnija od prethodne decenije po pitanju revolucionarnih filmova i pomeranja granica u kinematografiji, rešio sam da se nostalgično vratim u devedesete i izvučem dvadeset filmova koji su me raspametili i koje bi mirne duše mogao da potpišem kao lični Top 20 devedesetih.

1.DOBRI MOMCI-Martin Skorseze