FIL(M)OVANJE 15

Deni Kolins – režija: Dan Fogelman (SAD) 2015

Deni Kolins (Al Paćino) je ostarela pop zvezda koja nikada nije ostvarila svoje umetničke ambicije. Želeo je da postane Lenon, a pretvorio se u parodiju Toma Džonsa i Bilija Džoela, izvodeći retardirane hitiće sredovečnim tetkama i pomahnitalim gospođama iz šezdesetih. Svestan svog umetničkog poraza, Deni utehu nalazi u kokainu, alkoholu i mlađim devojkama. Kada mu menadžer Frenk (Kristofer Plamer) za rođendan pokloni zagubljeno pismo staro 40 godina koje mu je lično poslao Džon Lenon, Deni pakuje kofer i odlazi u hotel u blizini Nju Džersija. Navedenu destinaciju izabrao je zato što tamo živi njegov sin (Bobi Kanavel) sa suprugom (Dženifer Garner) i ćerkicom. Svestan činjenice da je bio loš otac, Deni želi iskupljenje i priliku da postane makar dobar deda. Usput upoznaje Meri Sinkler (Anet Bening), šeficu hotela, prema kojoj počinje da oseća izvesnu blagonaklonost.

Sve ovo kao kratki prikaz zvuči zanimljivo, ali na samom “terenu“ dobili smo nešto što ne odgovara očekivanom. Kada pogledate bilo koju novu holivudsku melodramu-dramu, lako dođete do zaključka da su prošla vremena kada su se snimali filmovi kakav je recimo film Tender Mercies (1983) Brusa Beresforda. Pitate se, možda, zašto mi je na pamet pao baš ovaj film, ali poređenje se nekako spontano nametnulo. To je takođe film o iskupljenju u kojem je glavni lik muzičar i sadrži sve ono što film Deni Kolins ne sadrži. Glavni lik je površan, bez temelja i čvrste dramaturgije, izgleda kao maketa koja nikada nije postala građevina. Nedostaje mu šarma, uverljivosti, inteligencije i dobre muzike. Još jedan mediokritetski komad koji će zaseniti samo ocvale obožavateljke davno klonulog Paćina. Zaista šteta, jer ovo je mogao da bude dobar film.

Ocena: (**/***) 2/3
***** remek delo
**** odličan
*** ok
** gledljivo
* katastrofa



Mrtvi –  režija: Džon Hjuston (SAD) 1987

Džon Hjuston je 1987. godine snimio svoje testamentarno remek-delo prema priči Džemsa Džojsa. Simbolično je to što se ovim filmom vratio irskim korenima gde se živopisni Džon Hjuston susreće sa predosećanjem smrti, i to kroz jednu od najdirljivijih priča svetske književnosti. Inače, Hjuston je uz Orsona Velsa i Nikolasa Reja, čitav život tragao za nekim drugim Holivudom, često van Holivuda, i s vremena na vreme je uspevao da ga pronađe. Vels i Rej nisu imali toliko sreće.

Ovaj kamerni film ozbiljno je filozofsko umetničko delo u kojem je “stajalište autora jednako stajalištu junaka, a stajalište junaka jednako identično sa stajalištem gledaoca i zato se kamera uopšte ne pomera, dok se izmena planova vrši škrto.“ (Bogdan Tirnanić) Sve se dešava 1904. godine, u toku jedne hladne dablinske večeri, na godišnjoj zabavi kod starijih gospođica Morkan. Muž Gabrijel (Donald Meken) i žena Greta (Anđelika Hjuston) posle uobičajene godišnje zabave na kojoj su stalni gosti, dolaze do nekih bolnih životnih spoznaja.

Poput Danila Kiša u Enciklopediji mrtvih, Hjuston predoseća kraj i ispisuje ga gospodski, na jedan veličanstven i magičan način – baš onako kako se završava i Džojsova priča : „….sneg pada u čitavoj Irskoj. Pada na svaki delić tmurne centralne ravnice, na ogolela brda, lagano pada i na močvaru Alen, i još dalje, na zapadu, zavejava mračne buntovne talase Šenona. Veje i po svakom deliću pustog crkvenog roblja na brežuljku gde je Majkl Fjuri pokopan. Debeli nanosi leže po nagnutim krstačama i nadgrobnim spomenicima, po šiljcima na maloj kapiji, po ogolelom trnju. I dok je slušao kako tiho kroz vaseljenu pada sneg, čitavo njegovo biće se rasplinjavalo, i tiho je padao sneg, kao što tiho dođe poslednji čas, na sve što živi i na mrtve.“

Ocena: (*****) 5






Invazija kradljivaca tela – režija: Filip Kaufman (SAD) 1978

 Invasion of Body Snatchers spada u one filmove zbog kojih čovek zavoli bioskop i sedmu umetnost uopšte. SF-horor snimljen prema literarnom predlošku Džeka Finija doživeo je četiri ekranizacije do sada: Zigelov original iz pedesetih, Kaufmanov iz sedamdesetih, Ferarin iz devedesetih i Hiršbigelov iz dvehiljaditih. Lično mi je najdraži Kaufmanov rimejk i zato ga ovom prilikom posebno izdvajam.

U pitanju je priča o semenu koje stiže iz svemira i na Zemlji buja u čaure unutar kojih rastu savršeni, bezosećajni dvojnici ljudi koji će zameniti “originale“ i na taj način porobiti svet. Radnja se odvija u San Francisku, nekadašnjem epicentru hipi revolucije, što je polazna osnova za ažuriranje hladnoratovskog podteksta iz originala. Naime, u Zigelovom filmu  kradljivci tela bili su metafora za komuniste, dok je Kaufman lamentirao nad propašču šezdesetih i ideala koje je ta generacija izdala. Kradljivci tela su sam sistem koji je uspavao bejbi-bum generaciju. Glavne uloge igraju Donald Saterlend, Bruk Adams, Džef Goldblum, a u filmu se, pored drugih glumačkih vedeta žanrovskog filma sedamdesetih, pojavljuju i reditelj Don Zigel i glumac Kevin Mekarti, čime je Kaufman izrazio svoje poštovanje prema originalnoj verziji.

Ocena: (*****) 5

FIL(M)OVANJE 14

RUN ALL NIGHT – režija: Jaume Collet-Sera (SAD) 2015

S obzirom da Mel Gibson i Brus Vilis slabije igraju u akcionim filmovima poslednjih godina, jedini koji je ostao kao nada za spas žanra je Lajam Nison. U ovom uzbudljivom akcionom trileru u režiji španskog gastarbajtera u Holivudu, Lajam Nison igra Džimija Konlona, plaćenog ubicu u penziji, koji igrom sudbine upada u vrtlog sopstvene prošlosti. Hrišćani veruju da će deci trnuti zubi, ukoliko roditelji budu jeli kiselo grožđe. Džimi Konlon je sa svojim pajtosom Šonom Megvajerom (Ed Haris) u mladosti pojeo mnogo kiselog grožđa, i na onaj svet ispratio popriličan broj ljudi koji su se zamerili glavnom gazdi Šonu. U tom groznom i surovom svetu kriminala, Džimi je postao poznat po nadimku The Gravedigger.  Usledilo je povlačenje, griža savesti, alkoholizam. Njegov sin Majkl (Džoel Kineman) upada u nevolju koju je izazvao Šonov sin Deni (Bojd Holbruk). Džimi je svestan činjenice da je došao pravi trenutak za iskupljenje. Njegov povratak u igru sa radošču je dočekao i detektiv Harding (Vinsent D`Onofrio) koji je godinama pokušavao da dokaže Konlonovu krivicu iz prošlosti. Kreće paklena jurnjava sa mirisom baruta, prostrelnim ranama, slomljenim pisoarima, i epizodnom ulogom matorog Nika Noltija. Run All Night nas uvereva da je u Holivudu još uvek moguće snimiti pristojan akcioni film.

Ocena: (****) 4

***** remek delo

****  odličan

*** ok

** gledljivo

* katastrofa

NAJMANJE OSTRVO (La Isla Minima) – režija: Alberto Rodrigez (ŠPA) 2014

Najmanje ostrvo (La Isla Minima) režisera Alberta Rodrigeza je detektivski krimi-noir na evropski način. Ukoliko ste voleli prvu sezonu američke serije Pravi detektiv (True Detective) ili korejski film Sećanja na ubistvo (Memories of murder) onda će vam se sigurno i ovaj film, manje ili više, dopasti.

Radnja se dešava 1980.godine u malom mestu na jugu Španije, u pokrajini Andaluzija. Ožiljci Frankove vladavine još uvek su vidljivi. Glavni likovi su dvojica detektiva, Huan (Havier Gutierez) i Pedro (Raul Arevalo), koje šalju iz Madrida kako bi sproveli istragu zbog slučaja nestanka i brutalnog ubistva dve lokalne devojke. Pored klasičnog zapleta u potrazi za ubicom i filmskom radnjom koja se odvija u očaravajućem ritmu, autor je posebnu pažnju usmerio ka glavnim likovima priče. U njihovim karakterima i njihovom odnosu, naznačena je podeljenost španskog društva, koja je svojstvena svakom društvu tek izašlom iz diktature. Jedan detektiv je voleo Franka i služio mu, dok je drugi bio pripadnik struje koja je rušila diktatora. Međutim, manihejski pogled na problematiku suviše je jednostavan da bi se stvari realno sagledale. Ništa nije crno-belo. U potrazi za ubicom i otkrivanju zločina, protagonisti se bore i sa demonima sopstvene prošlosti, kako bi sami sebe shvatili i međusobno se razumeli. Dobar film, zaista dobar.

Ocena: (****) 4

GREŠNA ZAJEDNICA (La Comunidad) – režija: Aleks De La Iglesija (ŠPA) 2000

Španski autor Aleks De La Iglesija režiser je čije filmove možete ili ne možete da svarite. Spadam u grupu filmofila koja obožava veći deo njegovog opusa. La Comunidad ili Grešna zajednica jedan je od onih filmova koji su mi promakli u periodu kada su bili aktuelni, ali sam ga sa velikom radošću dočekao petnaest godina kasnije. Metažanrovska crna komedija sa elementima krimi-horora, koja žestokom satiričnom podlogom napada ljudsku pohlepu kao dominantu savremenog sveta. Osim toga, kroz kadrove je primetna i filmofilska erudicija samog autora, koja je diskretnija od Tarantinove, ali ukazuje na činjenicu da nema “pismenosti“ bez tradicije, bez obzira da li je tretiramo postmodernistički ili kao arhetipski obrazac. Ovde prvenstveno mislim na hičkokovske scene sa krova zgrade Banco de Bilbao.

Karmen Maura igra Huliju, agenticu za nekretnine iz Madrida, kojoj je palo na pamet da tajno iskoristi jedan od stanova koje prodaje, kako bi razbila bračnu monotoniju. Nije želela ništa više osim romantične večere i seksa sa mužem. Stvari počinju da se komplikuju kada otkrije da se u stanu iznad njihovog nalazi leš starca koji je dobio na sportskoj prognozi. Kako se novac našao u Hulijinim rukama, svi stanari zgrade urotili su se protiv nje. Hulija nije ni sanjala da je upala u neočekivani razvoj zavere, koju je dugo planirala grešna zajednica iz madridske zgrade. Otkačen humor, bizarni likovi, ekscentrična priča, genijalni autorski pečat. Aleks De La Iglesija bez sumnje je jedan od najznačajnijih autora modernog filma.

 Ocena: (****) 4

FIL(M)OVANJE 13

OTMICA MIŠELA UELBEKA – režija: Gijom Niklo (FRA/BELG) 2014

Bizarno, duhovito i ludački skrojeno, baš poput razbarušenog frika neprijatne spoljašnjosti, ali vrcavog intelekta i briljantnog duha. Jedan od najboljih pisaca savremene književnosti, koji je posle Šarli Ebdo tragedije, postao planetarna književna zvezda. Počeli su da ga hvale i kude, kako kusi tako i repati. Bojim se samo da ga toliki publicitet ne ubije kao pisca. Još je Bukovski onomad primetio, da je sve dobro dok ne počnu da te hvale. Onda umireš, mrtav si. To se dogodilo Hemingveju. Morao je sebi prosvirati glavu. 

Otmica Mišela Uelbeka je dokumentarno-igrani film koji se temelji na incidentu iz 2011.godine kada je pisac nestao na nekoliko dana, a zatim se pojavio i tvrdio da je bio žrtva otmice. Da li se to zaista dogodilo ili je u pitanju marketing-performans, gotovo da nije ni bitno, jer nam je Mišel Uelbek celu tu njegovu priču, zajedno sa piscem, glumcem i filmskim autorom Gijomom Nikloom upakovao u jedan neviđeno zanimljiv film. Uelbek kao lik iz filmova Vudija Alena trtlja, dosađuje se, razglaba sa otmičarima o rasizmu, imigrantima, raspadu EU, seksu, cigaretama, vinu... Postepeno, po pravilima stokholmskog sindroma, postaje prijatelj sa trojicom braće koja su ga otela, zatim sa njihovim roditeljima, a u međuvremenu se zaljubljuje i u mladu lokalnu kurvu.

  

Ocena: (****) 4

***** remek delo

****  odličan

*** ok

** gledljivo

* katastrofa

END OF THE CENTURY: THE STORY OF THE RAMONES – režija: Jim Fields & Michael Gramaglia (SAD) 2003

End of the century je priča o najvećem pank-rok bendu na svetu. Naslovljen je po njihovom albumu iz 1980. godine koji je producirao čuveni Fil Spektor. Film je snimljen posle smrti Džoi Ramona, kada je mogla da se podvuče crta i uz učešće, tada još živih članova, sagleda jedna grandiozna supkulturna priča, koja je u to vreme spasila rokenrol i vratila ga na ulicu i srednjoškolska dvorišta, odnosno tamo gde mu je prirodno stanište. Posle propasti hipi revolucije rokenrol je počeo da se gubi u post-psihodeličnim opsesijama ranih sedamdesetih, pesmama sa predugim gitarskim solažama koje su trajale čitavu večnost, simfo-roku, disko-soulu i ostalim mutacijama izazavnim posle LSD chill-outa i uplivom intelektualiziranja u celu priču. Kao reakcija na taj vid pogubljenosti javljaju se bendovi koji su svoj buntovnički stav prema svetu želeli ponovo da spakuju u trominutne pesme odsvirane u tri distorzirana rifa. Garažni manir u novom ruhu. Pojavili su se The Stooges, New York Dolls, MC5 i otvorili vrata bendovima koji su rokenrolu dali novo lice. Jedan od prvih takvih bendova bili su The Ramones iz Queensa. Ovo je film o njima i u njemu ćete videti sve što vam je potrebno da znate o ovom bendu. Od socijalnog bekgraunda i psihološkog profila Džonija, Džoija, DiDi-ja, Tomija, kao i kasnije pridruženih članova, preko mitskih nastupa u klubu CBGB, međusobnih svađa koje su ih pratile tokom čitave karijere, do njihovog uticaja na rađanje britanskog pank talasa i kompletnu alternativnu scenu koja i danas egzistira.

Ocena: (****) 4

VETAR I LAV – režija: John Millius (SAD) 1975

Minimum jednom mesečno moram da odgledam neki stariji holivudski film, kako ne bih zaboravio šta je to pravi film. Ovog puta sam slobodno vreme (ponovo) posvetio jedom od mojih omiljenih reditelja. Film Vetar i lav Džona Milijusa je avanturistička melodrama koja u sebi sadrži sve ono što bi trebalo da ima dobar film. Dobro napisane likove, jaku glumačku podelu, uzbudljivu priču, akciju, melodramski patos i ikonografiju tradicionalnog holivudskog filma. Jedan od onih filmova koje su mnogi od vas sa radošću čekali i gledali osamdesetih godina, nedeljom u pet popodne. Ukoliko ste malo mlađa publika koja se ozbiljnije zanima za film, onda je ovo nešto što morate da pogledate, ako ni zbog čega drugog, ono zbog Džona Milijusa koji je nezaobilazan za razumevanje novoholivudskog revizionizma.

Radnja je smeštena u Maroko početkom XX veka. Šeik Raisuli (Šon Koneri) je vođa odmetnutog berberskog plemena, koji otima Amerikanku Eden Perdikaris (Kendis Bergen) i njeno dvoje dece, čime je želeo pokazati drugim marokanskim plemenima kako je marokanski sultan zapravo sluga zapadnih gospodara, i pridobiti ih u pohodu na Evropljane. Američki predsednik Teodor Ruzvelt (Brajan Kejt) kao principijelan i odvažan državnik odlučuje da pošalje vojsku kako bi oslobodio otete američke građane. Vremenom i Raisuli i Ruzvelt počinju da shvataju da su sličnog kova i da je udario junak na junaka, ali i oteta Eden Perdikaris počinje da shvata da je Raisuli zapravo opasan dasa. Jedna od onih priča koja slavi viteštvo, hrabrost, principijelnost i sve ono čega danas gotovo nema.

Ocena: (*****) 5

FIL(M)OVANJE 12

PEPE MUHIKA : LEKCIJE IZ CVETNE LEJE – režija: Heidi Specogna (Germany) 2014

Dokumentarni film Pepe Muhika-lekcije iz cvetne leje predstavlja nam jednog od najvoljenijih i najsimpatičnijih političara savremenog sveta. (Donedavni) urugvajski predsednik Hoze “Pepe” Muhika poznat je kao farmer, filozof, u mladosti levičarski gerilac, i bez sumnje (materijalno) najsiromašniji predsednik na svetu. U pitanju je čovek koji je u ideološkom smislu oličenje pravog levičara. Čovek koji je ceo svoj život posvetio borbi protiv siromaštva, nejednakosti i totalitarizma, verujući da svet jednog dana može postati pristojno mesto za život. Levica Pepea Muhike isključuje staljinstički pojam levice, ali isto tako i lažno pentagonsko (neoliberalno) levičarenje. U Urugvaju je to jedna poštena levičarska opcija koja je, bar za sada, karakteristična samo u latinoameričkom delu sveta.

Muhika je kao mladić proveo 14 godina u zatvoru tokom diktature u Urugvaju. On je netipičan lider po svim standardima. Gaji cveće sa ženom, poklanja 90 odsto svoje plate, nema bankarski račun, vozi bubu staru 40 godina i nikada ne nosi kravatu.

Prosto mi je žao što moja zemlja nikada neće imati predsednika kakav je Pepe Muhika. 

 Ocena: (****) 4

***** remek delo

****  odličan

*** ok

** gledljivo

* katastrofa

TANKA LINIJA NADE – režija: Alexandre Papanicolaou, Emilie Yannoukou (Greece/France) 2014

Na ovogodišnjem Beldocsu je prikazan još jedan politički film, veoma aktuelan za dati trenutak. Međutim, u pitanju je znatno slabije ostvarenje u odnosu na film o urugvajskom predsedniku. Film Tanka linija nade Aleksandre Papanikolau i Emilie Janouku prati izbornu kampanju Sirize i kandidata Aleksisa Ciprasa na parlamentarnim izborima održanim 2012. godine u Grčkoj. To su bili izbori kada je Siriza napravila veliki politički skok i najavila mogućnost dolaska na vlast koji se obistinio na prošlogodišnjim izborima. Cela ujdurma koja se trenutno odvija na evropskoj politčkoj sceni verovatno će biti ispričana u nekom sledećem filmu. Prvo moramo videti da li su Cipras i Varufakis dosledni u sprovođenju politike koju zastupaju, odnosno, da li su pravi igrači, diletanti ili trojanski konj krupnog kapitala.

Zbog toga je ovaj film preuranjen. On jeste na neki način koristan, jer se kao gledaoci sa strane možemo površno upoznati sa Aleksisom Ciprasom, ali ono što je još važnije, sa nezadovoljstvom građana siromašnijeg dela Evrope, koji su ni krivi ni dužni, gurnuti u mašinu koju je instalirala velika trojka.

U umetničkom i estetskom smislu ovaj film nema neku vrednost. 

Ocena: (**) 2

 SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI – režija: Alan J. Pakula (SAD) 1976

Kako je slučajno ispalo da ovaj serijal fil(m)ovanja bude posvećen političkim filmovima, red je da pored dva dokumentarca zabeležimo nešto i o jednom igranom klasiku i predložimo njegovu reprizu.

Svi predsednikovi ljudi je film Alana J. Pakule iz 1976. godine i zasigurno je jedan od najboljih filmova na temu Votergejt afere. Rađen je prema knjizi novinara “Vašington Posta“, Boba Vudvorda i Karla Bernstajna, koji su u to vreme izveštavali o ovom slučaju. Boba Vudvorda tumači fernomenalni Robert Redford, a Bernstajna još bolji Dastin Hofman. Pored njih dvojice, izdvojio bih i Oskarom nagrađenog glumca Džejsona Robardsa, koji je zasluženo ovenčan nagradom za odigranu ulogu Bena Bredlija, čuvenog urednika “Vašington posta“, kao i Hala Holbruka u ulozi doušnika (Deep Throat).

Većina vas je već gledala ovaj film, ali nije zgoreg podsetiti se vremena kada su se u Holivudu pravili dobri, pametni i edukativni filmovi. Pogotovu što se ovde može otkriti šta je to zapravo pravo istraživačko novinarstvo i kakva su (bila) pravila igre sedamdesetih u najmoćnijoj modernoj imperiji. Sama filmska priča sadržajno je obojena elementima špijunskog trilera, ali joj nedostaje dramatičnost, određena doza dinamike, akcije i atmosfere koju imaju slični filmovi iz tog vremena, poput Francuske veze Džona Frankenhajmera ili Tri dana kondora Sidnija Polaka. U svakom slučaju, ako zanemarimo taj aspekt, vredan je kao istorijsko svedočanstvo jedne velike afere posle koje se Ričard Nikson povukao sa položaja predsednika.

 Ocena: (****) 4

FIL(M)OVANJE 11

DILLINGER – režija: John Milius (SAD) 1973

Danas je nesporno da se Milijusov prepoznatljiv rukopis iz 1973. godine sa debelim razlogom našao među remek-delima autentičnih gangsterskih filmova. Priča koja je fokusirana na sukob dve harizmatične ličnosti, Džona Dilindžera (Voren Outs), državnog neprijatelja broj 1 i Melvina Purvisa (Ben Džonson) FBI agenta. Ono što ovaj film uzdiže na pijedestal najvećih američkih kriminalističkih filmova je, pre svega, njegova vernost tradicionalnom žanrovskom kodeksu holivudskih krimića. Njegova ukorenjenost u poetike Velmana, Volša, Fulera i Oldriča, kao i ikonografija karakteristična za američke “tvrde” filmove iz sedamdesetih. Činjenica da su glumci preuzeti od Sema Pekinpoa, ukazuje da je Milijus pravoverni sledbenik vizuelne estetike zbog koje pravi filmofili vole američki žanrovski film. Voren Outs je napravio jednu od najboljih uloga u svojoj karijeri, Ben Džonson takođe. Pored njih dvojice u filmu još igraju Hari Din Stenton, Džefri Lujs, Mišel Filips, Ričard Drajfus. 

Ocena: (*****) 5

***** remek delo

****  odličan

*** ok

** gledljivo

* katastrofa

 STATE OF GRACE – režija: Phil Joanou (SAD) 1990

Gangsterska krimi-drama iz vremena kada nam je Holivud nedvosmisleno najavljivao da će se ovakvi filmovi sve manje snimati. Vremena su se menjala, to je bio problem, a Njujork u kojem se odigrava radnja ovog filma, sve manje je ličio na grad o kojem je pevao Lu Rid. Početak te promene je nagovešten i u filmu „State of Grace“ Phila Joanoua. Krupni kapital je početkom devedesetih razorio duh komšiluka istočno, zapadno, severno i južno od Tajm Skvera. Izvršena je japi-kolonizacija svih onih četvrti koje su naseljavali živopisni likovi kakve smo mogli da vidimo u američkim filmovima do kraja osamdesetih. Menjanjem sveta, menjao se i Njujork. Danas su to neke druge priče.

Šon Pen igra tipa po imenu Teri Nunan, koji se posle pucnjave u nekakvoj sumnjivoj razmeni kokaina i keša, posle desetak godina vraća u rodnu četvrt Njujorka, naseljenu zejebanim Ircima i Žabarima. U jednom zadimljenom keltskom pabu, u kojem se slušaju The Pogues, sreće svog starog prijatelja Džekija kojeg tumači ultra-talentovani Geri Oldman. Džeki je alkos-krimos koji za razliku od svog brata Frenkija ima razvijeniji duševno-moralni sklop. Tačnije, Džeki karakterno nije pizda. On jeste psihotični ludak, ali ima srce za razliku od Frenkija, kojeg je sjajno odigrao Ed Haris. Geri Oldman je lik Džekija uspeo da uobliči neverovatno dobro, i ta uloga mu je bila odskočna daska za njegovu dalju karijeru, jer je u devedesetim izgradio još nekoliko antologijskih likova. Džeki i Frenki imaju mlađu sestru Ketlin (Robin Rajt) čija je prva ljubav bio Teri Nunan. Njih dvoje obnavljaju svoju romansu iz školskih dana, a u međuvremenu dolazi do obrta koji će učiniti da ovaj film postane zanimljiviji i uzbudljiviji. U pitanju je jedno od onih dela na čijim temeljima su kasnije, neki drugi autori, gradili neke druge priče, koje dele sličnu atmosferu i slično geografsko područje (npr. Mistic River Klinta Istvuda).

Ocena: (****) 4

NIČIJE DETE – režija: Vuk Ršumović (SRB) 2014

Hvaljeni i nagrađivani film-prvenac Vuka Ršumovića može se još uvek pogledati u beogradskim bioskopima. U pitanju je drama, rađena po istinitoj priči, o dečaku kojeg su pronašli lovci u nekoj bosanskoj šumi, negde polovinom osamdesetih. Dečak je odrastao sa vukovima i bio je potpuno divalj. Nije umeo da priča, nije umeo da hoda, kretao se četvoronoške i ponašao kao životinja.

Dečaka-vuka, privremeno smeštaju u lokalni socijalni centar gde ga upisuju u matične knjige, daju mu ime Haris, a potom ga šalju u specijalizovanu ustanovu u Beograd u kojoj bi trebalo da ga socijalizuju i uključe u civilizaciju.

Ničije dete jeste jedan od boljih domaćih filmova snimljenih u poslednjih par decenija. Nisam ljubitelj filmske estetike iz koje progovara atmosfera domaćih filmova iz osamdesetih, a koji se bave temom maloletničke delinkvencije i tugaljivim socijalnim osvrtima na zapuštenu decu. Ume to da bude patetično štivo šlihtarskog impulsa. Ovde toga nema, jer je autor znao šta hoće, i uspeo je da dočara duh vremena u kojem se odvijala drama o odrastanju ovog dečaka. Sa druge strane, u dramaturškom smislu, sve je urađeno sa merom i izbegnuta je svaka mogućnost skliznuća u površnu patetiku i društveno–politička palamuđenja. Ničije dete je ostvarenje skladnog saglasja i takoreći združene energije Ršumovića pripovedača i Ršumovića psihologa, što ga na neki način čini i svojevrsnim delom. Denis Murić je briljantno odigrao ulogu divljeg deteta kojom se upisao na listu najboljih glumaca među decom naturščicima. Svojom genijalnom ulogom može bez problema parirati devojčici koja je kod Hjustona tumačila lik Eni, ili Džejmiju Belu koji je igrao Bilija Eliota, ili Slavku Štimcu iz bilo koje njegove uloge, koju je onomad odigrao u SFRJ. Pored Murića (Harisa – Pućka) odlične uloge su odigrali i mladi Pavle Čemerikić (Žika) kao i Isidora Janković (Alisa).  Što se tiče starije ekipe glumaca, moram priznati da me nisu fascinirali. Neki su nevidljivi, neki uvek isti. Srećom pa nisu toliko bitni. Glavna zasluga za uspeh ovog dela pripada Denisu Muriću, kao i reditelju Ršumoviću koji je uspeo da od glavnog nosioca priče izvuče ono najbolje.

Ocena: (****) 4