Eileen (2023)
Za ovaj, uslovno rečeno krimić, sa jačim elementima drame, može se reći da je jedan od zanimljivijih noir-hičkokijana snimljenih u poslednje vreme. Zapravo, nema puno ovakvih filmova koji su zadržali staromodni štimung, ali "dišu" i za modernu publiku (pogotovo arthaus), bez želje da se dopadnu svakom i po svaku cenu. Odlične ženske uloge, psihologizacija likova jako dobro izvedena, zaplet i rasplet efektni. Muzički izbor koji prati radnju je veoma zanimljiv i uspešno boji atmosferu tog vremena. Pored strašne i tenzične originalne muzike Richarda Reed Parrya, provlače se jazz i country šlageri iz pedesetih kao i stvari Allena Toussainta, Brooka Bentona, Bobbya Blanda. Dobar je ovo film.
EMILY THE CRIMINAL (2022)
Debitantski celovečernji film režisera po imenu Džon Paton Ford podsetio me je na zlatna vremena pravih bioskopskih filmova. To su oni „mali“ filmovi napravljeni za običan svet koji ume da razume, da oseti nešto što nije laž i pronađe utehu ili nekakav smisao u sopstvenom životu, mereći ga sa životom filmskih protagonista čije probleme, uspone i padove gleda na velikom bioskopskom platnu ili na televizijskom/kompjuterskom ekranu u kutku svog stana, dok svi ostali spavaju.
Za neke filmove se odmah na početku vidi da li imaju dobru krvnu sliku i u kojem smeru to može da ode. Kod „Emily the Criminal“ se video potencijal čim je u kadar ušetala Obri Plaza, glavna glumica, koja je svojom harizmom i ubedljivom minimalističkom glumom, superiorno stavila do znanja da će gledalac ostati zakucan narednih sat i po vremena i odgledati ceo film sa velikim zadovoljstvom. Ova adrenalinska krimi drama, zaista jeste impresivno delo. Prošao mi je ispod radara kada se pojavio, kao i mnogi noviji filmovi, ali srećom našao je put do mene ili sam ja našao put do njega, nebitno je. Razumeli smo se Džon Paton Ford (nomen est omen) i moja malenkost.
Emili je mlada umetnica, slikarka, kojoj kao omča oko vrata stoji neotplaćeni studentski kredit, čije rate otežano zatvara, radeći kao raznosač hrane. Živi kao podstanar sa cimerima, ne može da nađe nijedan normalan ili bolje plaćeni posao zato što joj u dosijeu stoji „crna mrlja“ kojom je obeležena kao pomalo neuračunljiva osoba. Naime, Emili je kao studentkinja ispoljila prekomernu agresiju braneći sopstveno dostojanstvo. Kako radnja odmiče, sve više počinjenete da je razumete i da se identifikujete s njom, ali i da navijate za nju punim srcem. Scena razgovora za posao sa Đinom Geršon je esencijalna za razumevanje sveta u kojem živimo, sveta u kojem govnari koji zarađuju basnoslovne cifre traže od vas da radite za njih kao robovi i da budete srećni zbog toga. Strašna slika jednog vremena i mat pozicije u kojoj se našao veliki broj nas, bar jednom u životu. S druge strane stoji taj put koji Emilii odvodi u kriminal (ne preterano krupan, ali ipak nezakonit) i koji može da ostane jednosmeran, jer povratak obično bude težak. Sjajnu ulogu je odigrao Teo Rosi koji je glumio Jusufa, njenog partnera, mladog Libanca, između kojih se pored trilerskog plete i ljubavni, melodramski element priče. Teo me je u nekim momentima podsetio na Vensana Kasela iz filmova devedesetih.
Ovakvi filmovi zaslužuju veću pažnju publike.
L'ultima notte di Amore (2023)
Film "L'ultima notte di Amore" u režiji Andrea Di Stefana, italijanskog glumca, scenariste i režisera, solidan je krimi triler koji se može pogledati u beogradskim bioskopima ovih dana. Franko Amore (Pjerfrančesko Favino) je policijski inspektor pred penzijom, koji tokom poslednje radne noći, najduže i pune izazova, gubi kolegu-najboljeg prijatelja i shvata da je upao u mrežu iz koje nije lako naći izlaz. Noć i grad, uzbudljiva strana Milana, kineska mafija, korumpirani sistem, sve ono što se uklapa u ikonografiju policijskog krimića je tu. Favino je odličan glumac koji je ovde napravio još jednu dobru ulogu, ali imao je i briljantnije nastupe u nekim ranijim filmovima. Možda je problem taj što je režiser Di Stefano prvenstveno glumac, a režiseri glumci znaju da se zaborave kad stanu iza kamere (nisu svi Orson Vels!!!), pa svojim glumcima trpaju reči u usta kao da su u pozorištu ili preteruju sa iskazivanjem emocija koje ne priliče jednom tvrdokornom krimiću. Zbog toga je lik Viviane (Linda Karidi), supruge inspektora Franka, najproblematičnije izveden jer “ova glava previše priča, odsecite je”, a i neka rešenja u samoj radnji, pomeranje njenog lika od tačke A do tačke B, i pojavljivanje na mestima na kojima je ne očekujete, ostavljaju začuđenost sa velikim znakom pitanja. Ne znam šta bi rekao na to Brajan De Palma koji nije voleo puno priče u filmovima. Pored tih mana, koje se i ne primećuju, ako baš ne želite da ih primetite, sve ostalo je korektno. Akcioni delovi čak dobacuju do nivoa najtvrdokornijeg italijanskog režisera krimića, Stefana Solime, što nije mala stvar, ali ipak Di Stefano nije Solima. Početak je malo kilav i nategnut, mada nam flešbek kasnije razrešava zašto je to tako. Svakako, ne treba biti preterano strog. Ovo je dobar bioskopski film koji vredi pogledati u bioskopu, ali i u kućnom ambijentu. Siguran sam da ćete uživati.
Нема коментара:
Постави коментар