Za norvešku spisateljcu Karin Fosum, prvi put sam čuo od Ju Nesbea, koji je pohvalio u jednom intervjuu. Njen roman „Kad đavo drži sveću“ iz 1998.godine, kod nas je izdao Samizdat 2017.godine. Mislim da je ovo jedan od prvih prevoda njene proze na srpski jezik. Moram priznati da sam očekivao mnogo više. U pitanju je jedan mlaki krimić iz serijala o detektivu Sejeru. Ovo nije čak ni prvi roman iz serijala, već treći ili četvrti, nisam siguran. Uspeo sam da ga pročitam do kraja, čak nije bio ni dosadan, ali nema tu magiju misterije koja vas uvuče odmah na početku i onda želite da je pročitate u jednom dahu. Čitao sam, pa ostavljao, a kad je trebalo ponovo da joj se vratim, osetio bih ravnodušnost i razmišljao o tome šta bi trebalo čitati posle ovoga. To je znak da priča ne dobacuje do očekivanih i željenih visina. Sve vreme sam takođe imao utisak, da sam sve to odgledao u nekoj od onih drugoligaških krimi serija koje se vrte na nekim kablovskim kanalima. A i ovaj blurb na koricama knjige o „romanu koji se na nov način dotiče nekih od najvažnijih tema savremenog društva“ je notorna glupost koju možemo pripisati marketingu. Verovatno je Karin Fosum mnogo bolja spisateljica nego što je kao takvu prezentuje ovaj roman, ali ja sam izgubio želju da tragam za nekim drugim njenim delima. Ima toliko nepročitanih knjiga.
Нема коментара:
Постави коментар