Pavičićev roman me je oduvao. Bio sam pod utiskom nekoliko dana. Volim pisce koji umeju žanrovske konvencije vešto da spoje sa tzv. lepom književnošću. Iz takvog braka, obično može da se rodi sjajno delo, samo treba naći meru. Jurica Pavičić, filmski kritičar, publicista, pisac, ovde je pronašao meru za taj spoj i pokazao svoje spisateljsko majstorstvo kojim nadmašuje vođenje priče i zapleta u konkurenciji s bilo kojom drugom vrstom proze u našoj književnosti (kažem našoj za sve ono što se piše na srpsko-hrvatskom jeziku ili kako već). Inače, kada uzmem u obzir taj takozvani regionalni mejnstrim „lepe“ književnosti, mirne duše mogu da kažem da sam više dobrih i punokrvnih priča nalazio u potcenjenoj žanrovskoj prozi nego u realističnim romanima (bilo fikcije i/ili autofikcije) koji su najčešće napadno naštimovani u duhu nametnutih agendi i političkih očekivanja nove (malo)građanske elite, kako s liberalnog tako i nacionalističkog krila. Pavičić je napisao višeslojni roman, koji se može čitati i kao krimić i kao porodična drama sa komentarom društvene stvarnosti i promenama koje su nastale raspadom Jugoslavije. Bez banalne ideologizacije i nostalgičnih refleksa. Roman koji probija sve oklope naših duhovnih provincijalizama.
Radnja je smeštena u izmišljenu dalmatinsku varoš Misto, odmah kraj Splita, i sve se dešava u periodu od 1989. do 2017. godine. Jedne noći, posle žurke kraj mora, nestala je sedamnaestogodišnja Silva. Njen nestanak ostavlja traumu i obeležava živote cele njene porodice i mnogih meštana koji su je poznavali ili imali nekakve veze s njom. Pored veštog zapleta, likovi su savršeno izvedeni i uverljivi, a u njihovom kretanju kroz vremenski tok radnje i transformacijama koje doživljavaju, Pavičić je pokazao izuzetnu pronicljivost koja u brojnim pasažima diše kao velika književnost. Ne bih imao šta drugo da dodam, osim da mi je ovaj roman, uz „Polje meduza“ Ota Oltvanjija, doneo veliku čitalačku radost.
Нема коментара:
Постави коментар