John Ford je 1946.godine snimio jedan od najveličanstvenijih i najpoetičnijih western filmova. Priča o Klementini Karter, šarmantnoj mladoj dami, koja iz Bostona dolazi na Divlji Zapad kako bi pronašla Doka Holideja koji je nekada u prošlosti osvojio njeno srce i nestao. Međutim, bonvivanski duh Doka Holideja gura Klementinu u zagrljaj Vajata Erpa, koja ubrzo shvata da je čovek njenog života zapravo legendarni šerif. Fantastični Henri Fonda kao Vajat Erp, Viktor Mejtur kao Dok, Keti Dauns kao Klementina.
Posle ovog filma poželeo sam da postujem jedan isečak sa plesom ispred crkve koji na esencijalan način prikazuje tradicionalne vrednosti jednog naroda. Scena je kultna, a iz iste se može zaključiti zašto je Džon Ford najznačajniji i najveći američki reditelj. (navedni deo kreće od 5-og minuta).
Visokotehnologizirani Holivud ima nekoliko reditelja koji uz pomoć kompjuterske animacije umeju da naprave spektakl. Mnogi od njih, poput Ronalda Emeriha, jesu majstori spektakla, ali samo spektakla lišenog sadržine, jer su uspeli da naprave gomilu najgroznijih bioskopskih šitina koje je mogla da nam ponudi Amerika. Spilberg je umoran, istrošen i nema šta da kaže. Braća Vačovski mudro ćute. Gomila malih Spilberga kao na traci štancuje visokobudžetne projekte koji su lišeni svakog smisla. Zato se kao veliki poklonik žanrovskog filma uvek obradujem svakom novom filmu Džejmsa Kamerona. Da, obradovao sam se i Titaniku. Gledao ga više puta. Mogao bih opet. Svađao sam se po slavama i rođendanima sa ljudima koji su pljuvali Titanik. Niko od njih nije imao nijedan smisleni argument. Samo su se hvatali za izanđalu floskulu "američko sranje", "holivudsko govno" ili za "groznog Leonarad Di Kapria". Ni dan danas mi nije jasno zašto se mnogim ljudima ne dopada taj film? Uglavnom, ja sam posle Titanika rešio da budem obazriv i da ne verujem ljudima koji se kunu samo u evropski film. To mi je bilo dobro polazište jer sam iza sebe imao učitelja Tirketa koji je sjajno primetio da je odrednica američki film pleonazam.
Moram priznati da sam u jednom momentu pomislio i da je Kameron zapao pod uticaj industrije, jer trejler nije previše obećavao. Sa druge strane, kako sam ispratio njegov opus od filmova "Pirane 2" i "Osmog putnika 2", preko oba "Terminatora" i "Bezdana" do pomenutog "Titanika", morao sam da odem u bioskop zarad poštovanja prema opusu proverenog asa. Čovek je pokazao da je i dalje broj 1. King of the World žanrovskog visokobudžetnog filma.
Avatar je arhetipska priča o borbi dobra i zla, pri čijem se osmišljavanju autor ponovo latio proverenog recepta starog Holivuda začinjenog antropološkim znanjima i mitologijom. Kameron je ukrstio sledeće žanrove: akcioni SF film (epske fantastike) sa melodramom, koja usput prati ljubavnu priču glavnih protagonista, i koja je uvek prisutna u svim Kameronovim filmovima. Osim toga, u sociološko-političkom smislu Avatar je izuzetno antiamerički film i daje jedan veoma kritički osvrt na spoljnopolitičku ulogu SAD u savremenom svetu. Ono što je veoma važno film je, između redova, i ekološki angažovan, ali je sve upakovano po starom principu dramaturgije termita (kako je naziva Meni Farber) tako da gledalac koji misli može da pročita skrivenu poruku i ujedno da uživa u akciji koju sa sobom nosi žanrovski film, dok gledalac koji ne misli može samo da uživa u akciji i efektima. Kameron je definitivno nastavio filmsku tradiciju koju je utemeljio njegov filmski predak Džon Ford i to radi veoma uspešno i moćno. Pored umeća pravljenja spektakla, Kameron se kao autor emotivno vezuje za svoje likove, što publika ume da oseti i pre svega da ceni, što je na kraju krajeva najbitnije za uspešnost jednog dramskog dela. Aristotel je ponešto o tome pisao u svojoj "Poetici", a Kameron je sve to pročitao i shvatio da je to prirodan tok kretanja. Zato je katarza uvek prisutna. To ceni i Jorgoslovlje.
3.januar. Pada sneg. Obožavam jutra neradnim danima. Razvlačenje i dugo ispijanje kafe. Na stolu gomila filmova koji čekaju. Mamurluk je zalečen. Napravljen je prostor za još jedan. Na TV-u, kao i obično, ništa pametno. Listam knjige koje sam u međuvremenu kupio i slušam muziku. Sitnice koje život znače.
Prošla su vremena takozvanih novogodišnjih balova. Do devedesetih je "balove" organizovalo skoro svako preduzeće koje je držalo do sebe. Doduše, tu su se guzila i raznorazna udruženja, od lovačkih i ribolovačkih društava, do udruženja filatelista, šahista i autoprevoznika. Zakupi se hotelska sala, angažuje orkestar i zabava može početi. Moja kuća se nalazila odmah pored jednog hotela u kojem su se održavale takve manifestacije. Bio sam klinac, radoznao i jebeno dosadan, tako da sam uvek gledao da ispratim makar delić te priče. Novogodišnji balovi o kojima pričam, nisu se održavali 31.decembra, već nekoliko dana ranije. To je bila neka vrsta zabave za zaposlene, nešto što se danas, u srpskom neokapitalističkom novogovoru zove TEAM BUILDING.
Orkestri su svirali hitove Tozovca, Tome Zdravkovića, Silvane Armenulić, Duška Lokina, sa blokovima u kojima se igralo kolo (obično užičko), i onda ste sa ulice mogli da vidite sve te lepršave ondulacije džirlo žena, koje su još početkom decembra zakazivale termin kod svojih frizerki. Svaka od njih je imala šansu da bude proglašena za drugaricu-gospođu sa frizurom večeri. Novogodišnja lutrija je, uz vinjak, prasetinu i špricere, bila sastavni deo novogodišnjih balova. Drugovi direktori su nazdravljali drugovima i drugaricama radnicima, koji su podizali čaše od dva decilitara, trudeći se da ne sruše ispred sebe vaznu-bokal sa plastičnim karanfilom. Mnogi penzosi iz mog kraja, često u parku ispred zgrade lamentiraju nad tim vremenima. Kažu da su to bile najlepše godine njihovog života. Kažem im da je dobro to što je bar jedna generacija u ovoj zemlji imala "najbolje godine svog života" iako cela ta priča sa novogodišnjim balovima izgleda smešno i karikaturalno. Oni mi ništa ne kažu. Ćute i nastavljaju svoju partiju šaha.
Pokušavam da se setim, kada sam poslednji put video da se jedan takav novogodišnji bal odigrao u hotelskoj sali kraj moje kuće, i sve mi se čini da je to bilo negde 1992.godine. Već tada je cela manifestacija mutirala u nešto, što nije slutilo na dobro. Više se nisu pevale pesme pomenutog Tome, Silvane i Tozovca već su himne večeri bile pesme "Srpska se truba s Kosova čuje" i "Sprem'te se sprem'te". Ratno ludilo je počelo da se zahuktava, dok su nam kriza i nemaština dahtale za vratom. Bilo je vreme da se odjavimo, što smo nesvesno i uradili. Novogodišnji balovi u navedenom obličju danas predstavlju deo prošlosti. Vremena su se promenila, tako da je sve to i logično, ali nije zgoreg podsetiti se takvih fenomena, jer su to ipak fusnote istorije jednog vremena koje smo zajedno živeli na ovim prostorima.
Kada bi ste pitali lepšu polovinu Jorgoslovlja (sasvim sam u to siguran) ko je jedan od najboljih frajera na svetu, a na čijem primeru je Svevišnji bio poprilično velikodušan,jer nije štedeo na intelektu dok je stvarao habitus dotičnog, dobili bi ste odgovor da bi to mogao da bude samo i jedino Sam Shepard. Čovek koji je šezdesetih svirao bubnjeve u grupi Holy Modal Rounders; čovek koji je igrao u filmovima Terensa Malika, Vendersa i Šlendorfa; čovek koji je napisao Pariz Texas, Lude od ljubavi, Motelske hronike; čovek koji je slomio srce punk rock heroini Patty Smith; čovek koji je oženio najseksipilniju holivudsku zvezdu s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih (Jessicu Lange). Da gospodo!!!Sam Shepard - frajer i intelektualac.
Sheparda je uoči čuvene turneje Rolling Thunder Revue (jesen 1975-zima 1976)pozvao Bob Dylan da bude učesnik dvomesečne turneje po Novoj Engleskoj i da napravi scenario za igrano dokumentarni film o tom događaju. Tokom turneje snimljeno je dosta materijala, ali film nikada nije "sklopljen", niti je ikada ugledao svetlo dana. Bez obzira na tu činjenicu ostao je ovaj dnevnik Sama Sheparda koji na najbolji mogući način svedoči jedan uzbudljiv delić istorije rokenrola, čiji je glavni protagonist jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih ličnosti pop kulture čije je "kršteno" ime Robert Zimmerman.
Čitajući ovu knjigu imao sam utisak da sam deo cele te priče. Divio sam se avanturističkom - hobo senzibilitetu svih učesnika i još jednom pokušao sebi da objasnim da je moj najveći problem zapravo u tome, što sam se rodio u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Bilo je tu raznoraznih likova i frikova, kao i ličnosti koji su svojim delima obeležili jednu divnu epohu. Mislim na persone poput Joan Baez, Alena Ginsberga, Ramblin’ Jacka Elliota, Joni Mitchell, T Bone Burnetta, Rogera McGuinna...Iz ove knjige, kao i iz Scorseseovog dokumentarca, možete na pravi način sagledati kompleksnost i harizmatičnost Boba Dylana čijem magnetizmu nije odoleo ni Sam Shepard. Sjajno svedočanstvo o jednom od najvećih umetnika našeg vremena.
Kako sam uvek voleo da ispratim godišnje liste mojih omiljenih muzičara, kritičara i drugih ljudi koji se bave pop kulturom, rekoh sebi da je vreme da i ja postavim svoju godišnju listu albuma. Ovo su albumi koji su došli do mene zahvaljujući preporukama prijatelja i eminentnih ličnosti poput Žikice Simića, Allana Jonesa i drugih, koji se na ovaj ili onaj način bave rokenrolom. Nekoliko od izabranih se već mesecima nalaze u mom MP3 plejeru i vrtim ih svakodnevno. Opet bih želeo da naglasim, kada su liste u pitanju, da je nezahvalno ređati albume po nekom redosledu, ali u ovom slučaju posebno bih izdvojio album Keep it Hid koji otvara listu, jer sam proletos, na prvo slušanje, odvalio kao malo dete, shvativši da je Dan Auerbach čovek koji na pravi način spaja tradicionalno sa "modernim". Takav pristup rok muzici me je uvek kupovao za sva vremena.
Film "Buđenje iz mrtvih" Miše Radivojevića izbegavao sam nekoliko godina iz razloga tzv. kontroverzi koje su se plele oko samog filma, računajući da je u pitanju još jedna bespotrebna halabuka koja ima za cilj da izreklamira pozne radove jednog od najvećih srpskih filmskih autora. Takođe moram da priznam da sam posle velikog razočaranja filmom "Ni na nebu ni na zemlji" prestao da se interesujem za Radivojevićeve kasnije radove. Želeo sam da ga pamtim kao autora filmova "Dečko koji obećava", "Kvar", "Bube u glavi", "Uvod u drugi život", "Una". U takvom opusu nije bilo mesta za mediokritetska celuloidna buncanja. Međutim, kako sam slučajno dobio navedeni film od jednog prijatelja, nisam odoleo a da ne zavirim ponovo u autorski svet Miše Radivojevića uz sve opasnosti da ponovo doživim razočaranje koje se dogodilo sa besmislenim "Ni na nebu ni na zemlji". Međutim, dogodilo se upravo suprotno. Shvatio sam da je Miša Radivojević "Buđenjem iz mrtvih" pokazao autorima svoje generacije kako se pravi ART film.
Miša Radivojević je uvek bio jedan od neprilagođenih. Autentični "Outlaw" domaće kinematografije. Autor koji svojim opusom uz opuse Živojina Pavlovića i Slobodana Šijana predstavlja esenciju srpskog-evropskog filma. Tomas Bernhard domaćeg filma koji je većinom svojih dela prikazao provincijalnom establišmentu srpske kulture šta znači biti beskompromisan. Šta znači biti autor čija se subverzivnost može sagledati na jedan specifičan način. Na vreme je shvatio da su mnogi pre njega već prozvali sistem i deklarisali se kao ideološki protivnici istog. Vešto je izbegao postavljenu zamku. Naime, on u svojim filmovima nije prozivao drugu stranu, već svoju. Udarao je na najbliže, na saborce iz svojih redova, na porodicu, a to je opasnije od napada na neistomišljenike, jer te istog momenta proglase za jeres i spaljuju te na lomači bez treptaja. Osim toga, jedni je autor koji se na ovim prostorima ozbiljno bavio preispitivanjem položaja intelektualca u društvu. To je ono što ga izdvaja od ostalih autora.
"Buđenje iz mrtvih" je delo koje se, sa možda nedovoljne vremenske distance bavi ružnom stranicom novije srpske istorije, kancerom koji je pojeo dobar deo naših života. Priča o univerzitetskom profesoru - intelektualcu demokratske Srbije (Svetozar Cvetković), koji za vreme bombardovanja 1999.godine odlazi u svoj rodni grad koji se nalazi u unutrašnjosti Srbije, kako bi posetio bolesnog oca (Ljuba Tadić) i suočio se sa duhovima prošlosti. Kroz susrete sa devojkom iz Gimnazije (Anita Mančić) i razgovore sa drugarima iz detinjstva shvata promašenost svog života i života svih svojih prijatelja, ali iz taštih pobuda perverzno uživa u celoj priči, pitajući se gde se zapravo krije smisao. Metaforičnost oceubistva, kenjanje na nadgrobnu ploču, izjavljivanje saučešća kurcem, kao i saopštavanje gimnazijskoj ljubavi da joj je otac bio pedofil, predstavlja Mišino pljuvanje istini u oči. Udarac u pleksus palanačkom senzibilitetu i istorijskom nacionalnom hororu. Napad na porodicu, prijateljstvo i nostalgiju. Opomena budućim generacijama da samoubistvo rukom rođenog deteta ukazuje da je zla kob preneta na još jednu generaciju. Dokle ćemo se vrteti u krug, reći će istorija.
