Right Place Wrong Time

Čitave večeri smo pričali o M-ovim nedoumicama oko budućnosti balkanskih zemalja. Složili smo se da nam je pun đoka priče o devedesetim, o Miloševiću, o nacionalizmu I kosmopolitizmu, o političkoj korektnosti, o svemu što je prethodilo našim sadašnjim životima. Bilo nam je muka, kako od dežurnih patriota, tako i od svetopopraviteljki mondijalističkog zaleđa, humanitarnih radnika I ostalih lihvara koji su našli način da svoju priču pretvore u profit. Trebalo bi se pokenjati na celokupnu kliku tih beskorisnih ljudi. Loženje na bilo koji oblik takvih manipulacija je odlika gluposti. Tranzicija je naša realnost. Svet koji je počeo da se raspada je naš oslonac. Da li se ostvaruju slutnje Osvalda Špenglera ili je u pitanju prolazno zapaljenje pluća? Ubrizgaće MMF određenu dozu deviznog penicilina I stvar će se srediti. Pitanje je koliko će se dugo moći tako. Ne bih da zvučim kao kakav mračnjak iz devedesetih ili neki deklarisani evroskeptik, ali jako me zanima koliko će kajmaka u slučaju propasti skinuti tzv. superiorni - civilizovani svet, a koliko će ostati za nas primitivne. Naravno, nisam budala da ne vidim da nam je sužen broj ponuđenih opcija. Negde smo krivi sami, a negde nas hebe globalna kriza I istorijski usud. Right Place Wrong Time, rekao bi Dr. John.

M. je konstatovao da je svet bio pristojnije mesto za život dok se primenjivala ekonomska doktrina Džona Majnarda Kejnza (to je onaj za kojeg Slobodan Homen u “Utisku nedelje” nije čuo - čudi me da smo završili isti fakultet I da sam verovatno bio gori student od njega). Evropa je tada bila ono o čemu sadašnji evropski čovek sanja. Mi o tome ne znamo puno, jer smo još uvek u nekom međusvetu koji poslednjih sto godina čezne za svetom. Ne znam da li smo zauvek zakasnili, ali fakat je da smo kasnili I da kasnimo. Kasnili su I Grci I Rumuni I Bugari, pa na kraju uhvatiše vagon. Pitanje je da li je to OK ili nije OK? Ne bih smeo da zauzmem stav. Posle svih ovih godina sranja bilo bi nepristojno da zauzmem stav zakletog evroskeptika, s druge strane smatram da je projekcija EU mita koju nam servira naša elita dostigla vrhunac demokratskog kiča. Samo budala može da poveruje da će nam iza brda poteći med i mleko. Pravila igre su takva da moraš da budeš zajeban igrač. Pitanje je kako će tu utakmicu odigrati naše pleme (to na znači da ne treba da igra). Pogotovu kada se radi o plemenu koje je nedoraslo takvim pravilima igre (ovo se prvenstveno odnosi na domaću elitu). Biće tu dosta crvenih kartona. Neki će biti opravdani, a neki će se deliti po zakonu jačeg. Sve u svemu, nije baš neka svetla slika. Možda je to glavni problem što svakodnevno susrećem svoje depresivne prijatelje, koji su više duha imali onomad dok smo rušili diktatora, nego danas dok uživamo “blagodeti osvojene slobode”. Nešto se u međuvremenu dogodilo sa našim snovima. Biće da nam je java poremetila koncepciju. Mada, mnogi su se na račun naših snova lepo uhlebili I boli ih uvce za Kejnzovu doktrinu, a slika Srbije im još realnije izgleda sa Mikonosa. Tako svaka revolucija pojede svoju decu, a posle toga deca jedu jagnjetinu i piju špricere na račun države, a ostatak pati i čeka svojih pet minuta da se proda. Baš smo stoka! Ljudska!

Čovek koji se zvao Sam Peckinpah

Pre desetak godina, zadao sam sebi zadatak, da makar jednom godišnje odgledam pet najboljih filmova Sema Pekinpoa, ne bi li kojim slučajem zaboravio kako izgleda pravi film. Tako su se veoma često na mom sobnom TV-u smenjivali kadrovi "Divlje horde", "Bivšeg prijatelja Kida", "Majora Dendija", "Šampiona rodea" i ostalih Pekinpoovih remek dela. Poslednji put, dok sam uživao u "Psima od slame" uspeo sam sebi da definišem ono što sam sve vreme osećao a nisam do tada sebi umeo da kažem - Sem Pekinpo je bio idealista koji je iskreno verovao u raj i pakao. Autor koji je na celuloid utisnuo ono o čemu je Dostojevski pisao u "Zločinu i kazni", a o čemu su mnogi filozofi razglabali kroz svoja dela na temu pravde i nepravde. U današnjoj pičkastoj politici ratovanja i vladanja svetom snažnih protiv slabijih moglo bi se štošta razglabati na temu pravde i nepravde, ali to bi bila neka druga priča.

Jednom me je neko pitao da li više volim Serđa Leonea ili Sema Pekinpoa. Rekao sam da mi je Sređo Leone otac, a Sem Pekinpo stric. Beše to ista krv. Sem Pekinpo je bio poslednji odmetnik, desperado, narkos, alkos, panker pre panka, i autor koji je zajedno sa Donom Zigelom, Robertom Oldričem i Semom Fulerom pripadao holivudskoj crnoj struji koja nijednog producenta nije šljivila ni za žutu banku. Takvima je danas zabranjeno da snimaju filmove u Holivudu, jer bi se čim pre oglasile feministiknje, borci za zaštitu životinja, borci za ljudska prava, frigidne kučke cenzorske poput gospođe Gor i ostali ološ. Elem, kod Pekinpoa je sve podređeno akciji "kučkinih sinova", a zabiberenost anarho-populističkim individualizmom, i izvesnom dozom predepresivnosti, kod mnogih intelektualaca i pobornika elitističkog monopola na temu ispoljavanja individualizma, Pekinpoova poetika izaziva bol u stomaku. Nikada neću zaboraviti svedočenje Krisa Kristofersona u jednom dokumentarcu koji kaže da je za vreme snimanja "Bivšeg prijatelja Kida" posle boce burbona i nekoliko popušenih džointa Pekinpo lupio šakom o sto i rekao da nema srca da u filmu ubije Bilija Kida (iako smo svi svesni da je Bili Kid zaista bio dripac kakvim ga je prikazao Sten Dragoti). Želeo je da promeni mit, ali je ipak  odustao. Posle mamurnog jutra je shvatio da to ipak mora biti još jedan film o vremenu koje neumitno teče i ljudima koji su u stanju da za 30 srebrnjaka izdaju nasvetiju stvar. Pekinpo je ideju pravde prikazivao kroz dela antiheroja pokajnika i time je oplemenio mnoge dečije duše koje su život otkrivale preko western filmova. Thank you Sam and God bless you!

Barbarogenije sa Balkana

Posle TV dokumentarca Antonele Rihe o Emiru Kusturici i njegovom pomirenju sa Abdulahom Sidranom, beogradska čaršija je reagovala očekivano. Od potpunog oduševljenja jednog dela javnosti, do glasnog negodovanja i napuštanja kafanskih stolova na pozitivan pomen Emira Kusturice. Ljudi koji ga vole, imaju svoje razloge za to i oni me suštinski ne zanimaju. Ovde me se konkretno tiču intelektualci koji na pomen Emira Kusturice iskeze zakrvavljene očnjake ili po difoltu dobijaju ospice. Većina njih Kusturicu smatra srpskim nacionalistom i prevrtljivcem; čovekom koji se devedesetih nije lepo poneo prema rodnom Sarajevu; čovekom koji je bio blizak Miloševićevoj politici; čovekom koji je dobar drugar sa Koštunicom; čovekom koji je zajebo seljake iz Kremana; čovekom koji je bio Leni fon Rifenštal Miloševićeve Srbije; čovekom koji je iz Islama prešao u Pravoslavlje; čovekom koji je zajebo Neleta Karajlića odvukavši ga u world music vode; i još štošta što mu ne služi na čast.

Kao neko ko ne voli opšta mesta i papagajske teze lansirane od strane uniformisanih umova, želeo sam prvo da proverim šta je od svega ovoga tačno, odnosno šta je istina. Da li je Emir Kusturica srpski nacionalista? Uzmimo na primer da jeste, i to neka bude nacionalista-šovinista u najgorem mogućem obliku, onaj koji mrzi sve što nije njegovo. Da li je to Emir Kusturica? Naravno da nije. Nikada nisam čuo ni jednu reč mržnje upućenu na račun bilo kojeg naroda ili manjine od strane Emira Kusturice. Naprotiv, smatram da je Kusturica uradio za afirmaciju romske kulture mnogo više od mnogih aktivista. To što je drugar sa Koštunicom je opet njegova stvar i ne znači da je kriv za sve ratove i zločine na ovim prostorima. Pa šta? Problem je jedino što Kusturica ne vidi da je Koštunica bezveze. Da li to njega čini zlim? Jok, more.

Izvesna rediteljka Jasmila Žbanić (Grbavica) izjavljuje da je Emir Kusturica zapravo Leni Rifenštal Miloševićeve Srbije. Ova kvalifikacija je apsolutno netačna. Da se ne lažemo, svi znamo da Milošević nije imao svoju Leni u srpskoj kinematografiji. Devedeset posto snimljenih filmova u Srbiji bilo je upereno protiv režima Slobodana Miloševića. Voleo bih da sam čuo obrazloženje od dotične G-đice Žbanić koji je to film Emira Kusturice glorifikovao režim Slobodana Miloševića. To je još jedna notorna glupost koja se olako primila među intelektualcima građanske orijentacije i koju mnogi i dan danas ponavljaju kao papagaji.

Kada je primio hrišćanstvo i krstio se u pravoslavnoj crkvi, mnogi veliki borci za ljudska prava i pripadnici građanskih političkih partija davali su sebi za pravo da na agresivan način komentarišu nečije pravo na slobodu veroispovesti koje je zagarantovano ustavom. Tu smo došli do najvećeg paradoksa da zagovornici ljudskih prava i sloboda osporavaju pravo jednom čoveku da promeni veroispovest. Osim toga, Kusturica je sam izjavio da je pre krštenja bio ateista, što znači da nije promenio veru, već je postao vernik. Dakle, u javnosti se činjenice slažu i istima se spekuliše onako kako kome odgovara. 

Abdulah Sidran je u emisiji objasnio zašto ih je zapravo Kusturica ujeo za srce. Kada je neko Bog u rodnom gradu i kada napusti taj grad u teškim trenucima, to njegovi sugrađani doživljavaju kao izdaju i ujed za dušu. Potpuno razumljivo za odnos Sarajlija prema Emiru, ali opet...uvek postoji ona druga strana priče koja je potpuno lična i koja nije nimalo jednostavna. Lična drama Emira Kusturice nije laka i jednostavna. Kako se raspadala SFRJ tako su se raspadali životi mnogih ljudi koji su svojim delima bili deo jugoslovenske kulture. "Sjećaš li se Doli Bel" i "Otac na službenom putu" su dva filma koja su u potpunosti pripadala jugoslovenskoj kinematografiji. U oba filma igrali su beogradski, sarajevski i zagrebački glumci. Kao takvi su ostali u kolektivnom sećanju svih naroda sa prostora Ex-Yu. Jedan novinar Vremena je u vezi Kusturice jednom zaključio da je (citiram) ""bilo nepravedno i nerazumno očekivati od njega tačne i pouzdane procene istorijskog košmara kroz koji smo prošli i koji je i on lično odbolovao. Čovek se lomio zajedno sa zemljom kojoj je pripadao, a pritom nikad nije bio ni blizu mestâ na kojima se o nečemu odlučivalo. Utoliko je čudniji gnev nekih ljudi u Sarajevu pa i u Beogradu, koji Kusturicu drže negde pri vrhu liste krivaca za sva zla iz devedesetih."

Emir Kusturica je slojevita ličnost. Bio je veliki umetnik koji je u međuvremenu postao neimar i biznismen. Umetnost ga nešto više neće. Voli da bude blizak dvoru i druži se sa političarima. Nekad su mu izjave smislene, nekada besmislene. Čovek koji je prijatelj sa Džimom Džarmušem, Akijem Kaurismakijem, Markesom, Mihalkovim i Džonijem Depom nije naivan igrač. Svirao je sa pokojnim Stramerom, doveo do ludila Fej Danavej, smejao se sa Džerijem Luisom. Na dodeli Zlatne palme u Kanu citirao je Sida Višousa i odveo na večeru Šeron Stoun. Na Mokroj gori mu na  uvce peva Manu Chao, sa Maradonom pika loptu. Smešno je i jadno kada mu po grbači skaču sitnošićardžijski provincijalni umetnici i bedna piskarala. Kao "zlo" može mu se jedino pripisati to što je Neleta Karajlića ubedio da je unca-unca nešto dobro i što je dozvolio da se napravi onako grozna voštana figura Džonija Depa. To mu ne treba oprostiti. 

Fassbinder

Rainer Werner Fassbinder (May 31, 1945 – June 10, 1982) was a German movie director, screenwriter and actor. A premier representative of the New German Cinema. Famous for his frenetic pace in film-making, in a professional career that lasted less than fifteen years Fassbinder completed 35 feature length films; two television series shot on film; three short films; four video productions; twenty four stage plays and four radio plays directed; and 36 acting roles in his own and other’s films. He also worked as an actor (film and theater), author, cameraman, composer, designer, editor, producer and theater manager. 

Fassbinder je jedan od autora koji je svojim filmovima izvršio znatan uticaj na razvoj kreativnosti kod mnogih afirmisanih i neafirmisanih umetnika koje poznajem. Kao klinac koji se strasno interesovao za filmove, imao sam priliku, zahvaljujući emisijama Nebojše Đukelića, da odgledam par značajnijih filmova R.W.Fassbindera, ali suštinski susret sa njegovim delom usledio je znatno kasnije. Negde u studentskim danima, u Kosovskoj 11 (Kinoteka). Tada sam uspeo da uhvatim onih nekoliko najbitnijih filmova iz kojih se mogao pročitati Fassbinderov pogled na svet . Najviše su mi se dopali "Bogovi kuge" i  "Svi drugi se zovu Ali". "Gorke suze Petre Fon Kant" su bile mučne jer je film pratio simultani prevod, a i sama atmosfera filma je previše kamerna za moj ukus. Takav tekst više priliči pozorištu, koje ne izaziva preterano ushićenje kod potpisnika ovih redova. "Lola", "Lili Marlen", "Čežnja Veronike Fos" i "Berlin Alexanderplatz" su dela koja će biti nezaobilazna lektira svim mladim stvaraocima koji se bave bilo kojom umetnošću. Pogotovu sajber generacijama koje su se pogubile u tehnologizovanom svetu, specijalnim efektima i tržišnoj instant umetnosti.

Inače, tada kada smo otkrivali nemačku kinematografiju, bilo je vrlo fancy voleti Wima Wendersa. Sve gradske cice koje su držale do sopstvenog ukusa su potencirale da im je omiljeni reditelj Wim Wenders. Nas nekoliko zaluđenika (iz Kosovske 11) je to užasno nerviralo, jer smo znali da su tu nepravedno zapostavljeni Fassbinder i Herzog. Zato smo se intelektualno kurčili tvrdeći da je Wenders kukavičje jaje nemačkog filma. To mi je danas tako smešno, ali i simpatično.

Fassbinder je bio poznat kao transparentni homoseksualac, narkofil i ljubitelj holivudskih melodrama. Daglasa Sirka je smatrao božanstvom. Jednom je izjavio, misleći na holivudske filmove Sirka i Kapre, da su nekad filmove pravili ljudi koji su voleli ljude, a u njegovo vreme su to radili ljudi koji su prezirali ljude. Pitanje je šta bi danas rekao, s obzirom da je film u dubokoj krizi i da je gotovo devedeset posto potrošenog celuloida, potrošeno uzalud.

Američki grafiti

Džordž Lukas je 1973.godine snimio "Američke grafite", jedan od najpoetičnijih filmova Novog Holivuda, koji je uspeo da reprezentuje priču "velikih i složenih strasti, ljudi koji raščišćavaju vlastita osećanja u vihoru socijalnih okolnosti" kako je to lepo primetio Hrvoje Turković (Svetlo u tami-Novi Holivud).

Ovaj osvrt na Lukasovo remek delo nema ambiciju da bude smatran filmskom kritikom ili ozbiljnim esejom, već predstavlja želju da se sa čitaocima podeli impresija ličnog doživljaja jednog filma, koji je na malo ljudi koje poznajem ostavio poprilično jak utisak. Elem, u dosadašnjem filmskom stvaralaštvu Holivuda, koje je na potpisnika Jorgoslovlja prouzrokovalo sanjalački pristup kinematografiji, postoje samo tri filma koja su doživljena kao dela sa čijom atmosferom je moguća potpuna identifikacija. Prvi je film "It's a Wonderful Life" (1946) velikog Frenka Kapre, drugi je film "The Last Picture Show" (1971) Pitera Bogdanoviča, i treći je Lukasov film "American Graffiti" (1973).

Radnja sva tri filma je smeštena u male američke gradiće, a moja opsednutost takvim temama i ambijentom "sveta u malom" je razumljiva, jer sam i sam odrastao u jednoj maloj srpskoj varoši. Zahvaljujući sopstvenoj uobrazilji uspeo sam, da od svog rodnog mesta, stvorim mitski Broostock-Texasville-Modesto u kojem su maturanti pred odlazak na studije rešili da podvuku crtu i utvrde bilans stanja iz gimazijskih dana. Bilo je tu previše slomljenih srca, ali i dobrih startnih pozicija za kretanje od nule. Jbga, sve je lako kad si mlad, bol se zaboravlja ali frustracije ostaju.

Dakle, radnja filma se dešava 1962.godine u toku jedne noći, poslednje letnje noći grupe tinejdžera pred odlazak na koledž. Protagonisti priče su trapavi Terry Fields, malograđanin Steve Bolander i njegova djevojka Laurie Henderson, njen brat Curt, mehaničar-proleter John Milner. Sve vreme ih prati mitski-sveprisutni DJ Wolfman Jack koji pušta "izbezumljujuće" rock and roll hitove iz tog perioda. Tokom cele priče možete čuti pesme poput "Rock Around the Clock" Billa Halleya iz 1955. godine, Plattersovih "Only You" i "Smoke Gets In Your Eyes", "Sixteen Candles" od Cretsa, kao i "Johnny B.Goode", klasični rock'n'roll standard Chuck Berryja. Takode, Wolfman Jack pušta u etar "Runaway" Del Shannona i nezaboravnu sjajnu pesmu "Crying In the Chapel" Sonny Tilla & Oriolesa. Da je tada postojao soundtrack kao forma, takva ploča bi danas bila klasik.

Kada sam prvi put odgledao ovaj film desilo mi se ono o čemu je sanjao svaki klinac, zarobljenik realnosti jugoslovenske (danas srpske) svakodnevnice. Poželeo sam da uđem u film i zauvek ostanem u jednom imaginarnom svetu gde mladići sa zulufima i rokabili frizurama gube nevinost sa šarmantnim devojkama na zadnjem sedištu kamioneta u otvorenim bioskopima, gde se mačizam meri pesničenjem i dodavanjem gasa, gde se niko ne libi da pokaže emocije, ma kakve one bile. To su bile šezdesete. Periklovo doba XX veka. Šteta što je svet u međuvremenu umro. Laku noć!

I.R.M. iliti Hush...Hush, Sweet Charlotte

Četvrti album Charlotte Gainsbourg po imenu "I.R.M" je za savremenu produkciju nadasve zanimljiva pop ploča, koja će naći put do mnogih obožavaoca familije Gainsbourg/Birkin. Osim toga ogrebaće se i fanovi sjajnog Becka, koji je u ovom poduhvatu učestvovao kao producent. Da se razumemo odmah na početku, ova ploča nije remek delo i nećete je posebno pamtiti. Verovatno će doživeti sudbinu kao i neki albumi čuvene Marianne Faithfull, ali to nije umanjilo značaj mitske dimenizije koju predstavlja Marianne Faithfull. Dobro, doprinela je tome i činjenica da je prošla kroz krevet kompletnih Rolling Stonesa (mislim na Marianne, ne na Charlotte) i naravno izjavila da je najbolji od svih Keith Richards. U to ne treba sumnjati. Znalo se uvek ko je glavni baja među kotrljajućim kamenjem.

Elem, da se vratimo na devojčicu koja nije delila krevet sa Keith Richardsom ali je delila krevet u čuvenoj pesmi i spotu "Lemon Incest" sa svojim ocem Sergeom, igrala je u Gondryevom filmu "La science des rêves", isekla sebi klitoris u Trirovom "Antihristu" i stavila svima do znanja da je dostojna prezimena koje nosi. U pitanju je persona vanserijskog talenta i umetnica od integriteta koja pažljivo bira šta će i sa kime raditi.

Album I.R.M je nastajao posle 2007.godine, negde u mimohodu, posle njezinog oporavka od izliva krvi u mozak, koji je bio posledica povrede na skijanju. Inače I.R.M je skraćenica za magnentnu rezonancu koja je korišćena u terapijskom lečenju. Beckovi aranžmani nisu napadni, niti su posebno karakteristični. Čini mi se da je ovog puta hteo da napravi posebnu atmosferu koja je karakteristična za njegov lični doživljaj Charlotte Gainsbourg. Mislim da je u tome uspeo. Sve u svemu, kao što rekoh na samom početku, zanimljiva pop ploča.

Where are you going Mr Kostic?

Pre par dana sretoh B., svog starog prijatelja iz studentskih dana. Upoznao sam ga u studentskom gradu negde pred bombardovanje 1999.godine, preko nekih zajedničkih poznanica koje su u to vreme bile nešto najlepše zbog čega je vredelo živeti u studentskom novobeogradskom selu. Inače, moram priznati da sam tada mrzeo domsku atmosferu koju su "krasili" nabildovani difovci iz Sjenice, Berana i Bijelog Polja, štreberke u trenerkama i papučama, kao i mladići sa dugom masnom kosom koji su po žicama akustičnih gitara prebirali hitove grupe Van Gogh, Generacije 5 i Osvajača. Ceo taj ambijent je bio isuviše depresivan za mene, ali sam dosadu i banalnost svakodnevnice ubijao ispijanjem piva sa nekolicinom srodnih duša koje sam upoznao negde usput. Jedan od njih je bio i B. koji je u to vreme bio veoma uspešan student ekonomije, za razliku od ostatka ekipe (čiji sam član bio) koja je predstavljala poslednje mohikance večitog studiranja. Svi smo bili nadomak toga, da nam roditelji povuku finansijska sredstva i da se vratimo u naše varošice žigosani kao propali studenti. Srećom ili nesrećom, sve nas je Bog sačuvao, pa smo završili te jebene škole i postali još veći debili. Ušli smo u diskoteku u kojoj važe ista ona pravila koja su postavili nabildovani difovci, samo što su malo sofisticiranija, a suštinski su isto sranje. No, to je neka druga priča.

Elem, B. nisam video dobrih deset godina. Putevi su nam se u međuvremenu razišli. Reče mi da je posle promena počeo da radi za neku stranu banku. Oženio se, kupio stan i besan auto. Kao uspešan ekonomista prelazio je iz firme u firmu. Plata je bila sve veća, sloboda sve manja.

"Potpuno sam podilkanio"-reče mi B. "Uhvatila me potrošačka groznica. Kupovao sam markirana odela kao sumanut, uplaćivao letovanja u januaru na najegzotičnijim destinacijama, hranio se isključivo po skupim restoranima. Čak sam imao i ljubavnicu. Polako sam počeo da se pretvaram u monstruma koji krompire i prazi luk u plastificiranim pakovanjima kupuje u Merkatoru. Shvatih da je vrag odneo šalu! Kad smo bili studenti bili smo potpuno bez para,a bili smo srećni. Sećaš se kako smo žickali bonove i kintu za pivo? Jebote, pa izlazili smo stalno; pa sve one devojke sa kojima smo u sobi 212 preslušavali kasete sa svežim albumima nasnimljenim kod lokalnih rokenrol dilera koji su nekim tajnim putevima nabavljali sve ono o čemu su naši heroji pisali u časopisu "X Zabave". Ipak su to bila lepa vremena. Zadovoljavale su me male stvari. Razmišljajući o tome, shvatio sam da me posao koji radim ne ispunjava. Bio sam duboko nesrećan. Kao što sam ti rekao, prvo sam radio za jednu nemačku banku, zatim za neke Holanđane, a potom sam prešao kod konkurencije iz Austrije. Radno vreme od 9 do 5, a najčešće se ostaje do osmice-devetke. Jednom me u 18h sačekao Švaba na vratima i pitao me :Where are you going Mr Kostic? i tu mi pukne film. Oteram ga u pičku materinu i dam otkaz. Rešio sam posle toga da ne radim ništa narednih šest meseci. Imao sam solidan štek, ali žena mi potpuno popizdela, pa sam zarad sklada u braku našao kompromisno rešenje i počeo da radim u jednoj osnovnoj školi u Grockoj. Imao sam platu od 300 evra i duševni mir. U slobodno vreme sam svirao bubnjeve i išao na pecanje. Naravno, ubrzo sam se razveo kako to priliči jednoj petparačkoj melodrami-sapunici, jer moja žena je shvatila da je više volela moj status nego mene. Bila je tipična razmažena malograđanka iz kruga dvojke. Dete bogatih roditelja. Nije mogla da podnese činjenicu da joj muž bude  neki tamo običan lik. Mada, moram priznati da je mene u tom periodu bilo teško voleti. U međuvremenu sam se ponovo spanđao sa devojkom iz srednje škole. Našli se preko fejsbuka. I ona je iza sebe imala jednu propalu vezu i nekoliko zaraslih rana. Ponovo se rodila ljubav. Počeo sam da dišem. Osećao sam se kao dečko. Budio se sa osmehom. Prodao sam automobil i kupio motor. Čoper! Isti onakav kakav su vozili Denis Hoper i Piter Fonda u filmu "Easy rider". Posle toga smo se odselili kod mene u Zrenjanin. Odnosno, sredio sam napuštenu dedinu kuću blizu Perleza i počeo da gajim kokoške-nosilje. Takođe sam se povezao sa drugarima iz srednje škole. Ponovo smo napravili bend. Sviramo country, kao pravi paori."

Stajao sam, pomalo zbunjen, sa divljenjem slušajući priču mog starog prijatelja B. Čovek je imao muda da prelomi i da kaže: MARŠ U PIZDU MATERINU! Neka...neka biznismeni piju moje vino. Daleko im lepa kuća.

Mnogi su njegov izbor okarakterisali kao znak slabosti i kao krajnje infantilni čin. Za mene je B-ov potez herojski. Mnogi su od nas kao B., ali smo svi zarobljeni u malograđanskim kalupima koje nam nameće ovaj usrani svet u kojem živimo. Svi smo robovi forme. Savremeno društvo je zrelo za duhovnu revoluciju. Čovek uvek prekasno shvati da se zajebo, a posle jebanja nema kajanja. To je pametno zaključio neko iz našeg naroda.