Never Let Me Go - Mark Romanek (2010)

Temom androida kao preteče kloniranja u književnosti se među prvima, najupečatljivije, pozabavio Filip K. Dik romanom “Sanjaju li androidi električne ovce?” po kojem je Ridli Skot snimio remek delo “Blade Runner”. Pre nekoliko godina Mišel Uelbek je napisao odličan roman “Mogućnost ostrva” koji se, na određeni način, takođe dotiče teme kloniranja. Treći pisac koji je ispričao priču o klonovima i postavio neka pitanja na koja ćemo morati da dobijemo odgovore u bliskoj budućnosti je Kazuo Išigura, Japanac koji je odrastao i školovao se u Engleskoj, a koji je inače jedan od najpopularnijih britanskih pisaca u poslednjih dvadesetak godina.

Po Išigurinom romanu “Never Let Me Go” snimljen je istoimeni film iz prošlogodišnje produkcije, koji u moru glavnotokovskih instant filmova, predstavlja nešto što je malo drugačije i zanimljivije od onoga što se u većini slučajeva nudi. U pitanju je distopijska futuristička drama koja se odigrava u Velikoj Britaniji, koja prema državnom projektu ima nekoliko škola - uzgajališta kloniranih ljudi za potrebe donacije ljudskih organa. Keti, Tomi i Rut su glavni protagonisti ove tužne ljubavne priče koja zapravo ima za cilj da pokrene pitanje zaboravljenog, esencijalnog morala i humanosti, kao i da lupi jednu preventivnu šamarčinu beskrupuloznom delu naučnih elita. Film je režirao Mark Romanek, kojem je ovo prvi igrani film, dok su sjajne uloge odigrali Carey Mulligan, Andrew Garfield i Keira Knightley. Moja malenkost je sa popriličnim oduševljenjem ispratila i malu rolu velike Charlotte Rampling.

Sama priča je u filmskom obličju konvencionalno ispričana, i prati živote glavnih protagonista od detinjstva provedenog u internatu zlokobne atmosfere, do ulaska u svet donera i “održavanja” u tom svetu. Romanekova režija je diskretna i asketska. Nije se trudio da “kiti” tamo gde ne priliči, što jeste za svaku pohvalu, ali je sasvim sigurno da se od njega ne može očekivati neki ozbiljniji autorski pečat u budućnosti. Mislim da je ovo Romanekov maksimum. S toga se nismo mogli nadati da će “Never Let Me Go” biti film koji će pomeriti granice i ostavljati ljude bez daha, ali u svakom slučaju moglo se očekivati da ćemo, ako ništa drugo, makar to veče razmišljati o tematici koju ova priča pokreće. Doli je klonirana 1997. godine i uginula je 2003. godine. Ko zna šta se sve u međuvremenu događalo u tajnim laboratorijama Pentagona? Sve su to deca koju je zavetovao Dr. Mengele. Vreme je da se spremimo za blisku budućnost koju nam je još sedamdesetih predvideo Filip K. Dik.

Pera, Šaban i ja

Od malena su me plašili pričom da ako ne budem učio, čistiću ulice. Pera i Šaban su jedva čekali ispomoć. U početku sam se plašio toga, a onda, pošto sam naučio azbuku i savladao tablicu množenja, shvatio sam foru sa Šabanom i Perom i prestao da se plašim. Postao sam užasan đak. Imao sam kečeve, bežao sa časova, lenčario i mrzeo sve što ima veze sa školskim sistemom. Najstrašnije je u celoj priči što mislim da bih i danas bio isti takav, kakav sam bio kroz pola osnovne i kroz celu srednju školu. Kada sam upisao fakultet opet sam bio loš. Neko vreme nepodnošljiv sam sebi. Onda sam rešio da se popravim pošto sam čuo Vudija Alena kako izgovara: „Ono što u meni ključa, što me pokreće, jeste zapravo mržnja koju osećam prema realnosti. Jer mrzim realnost. Međutim, to je nažalost, jedino mesto gde možete pojesti dobru šniclu za večeru.“

Onda sam seo i odradio sve što je trebalo za dobijanje tog parčeta papira koje u Srbiji nema neki veliki značaj, ali potrudio sam se samo zbog te šnicle. Onda sam upao u zamku. Morao sam da uđem u svet odraslih. Naši dušebrižnici nas nisu učili da je svet odraslih zapravo jedan gadan svet u kojem vladaju školovane fukare, sitne duše, grabljivci, govnari i vucibatine. Oni dobri ljudi, o kojima smo učili da postoje, ili su njihovi robovi, ili su bolesni od neke neizlečive bolesti, ili su na potpunoj margini. Shvatio sam tada da su još u obdaništu trebali da nam pričaju o Ničeu i Šopenhaueru. Nisu nam bile potrebne bajke, niti je trebalo da nas plaše Perom i Šabanom. Ta dvojica bruskih smećara su bili sveci u odnosu na devedeset posto ljudi koje sam upoznao u poslovnom svetu u kojem zarađujem za onu šniclu. Da li je moguće da naši roditelji nisu imali veze sa mozgom ili je to posledica življenja u drugim vremenima? Da li je moguće da me je kućno vaspitanje milion puta sprečilo da kažem ono što mislim i da oteram u pičku materinu tog nekog Mr Shanklya? Moguće je. Nuspojave izazvane kolizijom kućnog vaspitanja i borbe za egzistenciju su gastritis, neuroza, nesanica, vikend alkoholizam. Prvo te jebu u školi. Posle te jebu na fakultetu. Onda se zaposliš, pa te jebu šefovi. Kako god okreneš, jebena si strana. Milion puta sam zažalio, zato što na raskrsnici na kojoj sam nekada mogao da biram, nisam izabrao onaj drugi put koji bi me skroz odveo u svet muzike i umetnosti. Verovatno danas ne bih mogao da dobijem šniclu za večeru, ali bi mi duša bila čistija i patnja smislenija.

Outrage - Takeshi Kitano (2010)

Prikaz poslednjeg filma Takeshia Kitana možete pročitati ovde.

Novo doba

Savremeni svet je nametnuo model idealnog u svemu. Postoje brojni kodovi koje čovek, gledajući reklame ili bilo koju talk show emisiju, lako može prepoznati. Taj ideal je posebno okrenut kultu tela koji najviše forsira potrošački deo zapadne kulture, a koji u svom ataru gaji najveći broj bolesno gojaznih osoba. To je neviđeni paradoks. Pre par dana sam u gradskom prevozu slušao dve devojčice šta sve rade i šta sve ne rade, kako bi postigle idealnu liniju. Neki moji starovremenski kafanski klupoderi takve cice definišu kao ekstremno aseksualne i bledunjave poput Ali MekBil. Ali jebeš ga, to je ideal i ne može se mimo njega. Meni su draže one sa Gojinih slika.

Šta ćemo sa muškim svetom?! Letos videh na plaži da mladići depiliraju grudi i noge. Nekima od njih urasle kedla pa im se pojavile bubljice – čibe na grudima. Izgledaju kao potpuni kreteni. Bio sam najdlakaviji na plaži. Ne dam tepih ljubavi ni za živu glavu. Zamislio sam Roberta Mičama ćosavog. Odmah potom Šona Konerija. Podelio sam te misli sa ženom. Zgrozila se. Posle toga sam joj kupio pivo na šanku pored plaže. Želeo sam da je častim zato što je OK (popila je pola, a ostatak sam ja završio).

Možda je sve to normalno, a ja postajem stari kenjator, koji nema razumevanja za nove tendencije. Ko će ga znati?! Kada malo bolje razmislim, jedno je sigurno, nikada svet neće biti isti kao u doba Trejsi Lords i Andre Knega. Klaker Bože sodadžije davno je zamenjen limenkom koka kole. Sve je to posledica vremena koje neumitno teče i melje naše male živote.

Jorgoslovlje na Trablmejkeru

Od prošle nedelje gostujem (jednom nedeljno) na Trablmejkeru.

Tvrđava Brest (2010)

Tvrđava Brest je opaka ratna drama koja vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Kada je najveća pošast dvadesetog veka (Hitlerova naci Nemačka), krenula u osvajanje sveta, morala je da pokori i Sovjete, imperiju boljševizma, kako bi istrebila Jevreje i boljševike. Jedan od graničnih prelaza iz Poljske bio je grad Brest (danas se nalazi u Belorusiji) na reci Bug, gde se zapravo nalazi tvrđava - heroj koja je taj status dobila zbog borbi koje su vođene krajem juna 1941. godine, kada su Nemci krenuli u opsadu Sovjetskog Saveza. Ovo je film o ljudima koji su hrabro učestvovali u odbrani i do poslednje kapi krvi branili svoju zemlju.

Narator priče je Saša Akimov, koji je tada bio dečak, očevidac i učesnik u ratnom paklu odbrane Bresta, i koji samim pripovedanjem ispunjava svoj zavet koji je dao komandiru koji mu je u samrtnom ropcu predao zastavu i rekao “Idi i ispričaj sve što si video, samo istinu govori, o nama govori’’. Ostatak priče je istorija jednog nesvakidašnjeg podviga koji je ravan Termopilskom klancu. Priča o herojstvu koja bi imponovala i velikom Džonu Milijusu. Likovi su svedeni i vešto oblikovani, ritam priče je bez praznog hoda, scene borbe su domaći zadatak za reditelje koji žele da se hvataju u koštac sa ovakvom tematikom. Sve je apsolutno precizno i vešto odrađeno. Pojedini kadrovi su čista umetnost, što nije ništa neobično kada su u pitanju filmski potomci Tarkovskog i Kalatozova. Patriotski patos ne prelazi granice dobrog ukusa (bar što se mene tiče). Govor komandanta pre no što će krenuti u napad, sličan je govoru majora Gavrilovića prilikom odbrane Beograda, i u svakom čoveku budi samo plemenita patriotska osećanja. Reditelj filma Alexander Kott je učenik Andrzeja Wajde, što se pomalo primećuje u njegovom rediteljskom postupku izrazitog realizma, snažnog poetskog i emotivnog naboja, ali s druge strane primetan je uticaj i američkog ratnog filma, pogotovu old school klasika koje su režirali Semjuel Fuler i Robert Oldrič, ali i modernih klasika koje su onomad snimili Stiven Spilberg i Klint Istvud.

U svakom slučaju, nemojte imati predrasude, pogledajte ovaj film, jer zaista vredi.

Biciklista

Slušam juče istoričara Peđu Markovića na Studiju B (kojeg inače cenim kao javnu ličnost) kako, komentarišući polemiku između Basare i Radoša Ljušića, staje na Ljušićevu stranu. Nije mi to bilo čudno, jer nije tajna da je Peđa Marković u nekom savetu DS-a, niti je tajna da mu je Ljušić cenjeni kolega istoričar iz DSS-a ili Naprednjaka (moguće da je došlo do transfera), niti je tajna da Basara ponekad ima izlive „istorijskih lupetanja“.  Ništa od toga nije sporno. Postoji samo jedan fenomen koji ne umem da objasnim, a koji se odnosi na „pecanje“ većine javnih ličnosti na Basarine novinske kolumne i što je još čudnije na Basarinu fiktivnu prozu. Zašto Basarini neistomišljenici njegova pisanija doživljavaju kao nešto što je opasno po srpsku dušu i sa čim se treba odmah razračunati? Meni se čini da niko od njih ne kapira da ih Basara sve redom podjebava i da na kraju cele priče svi ispadnu teški glupani. No, da se razumemo odmah na početku, ja volim Basaru i radost koju mi pričinjava čitanje njegovih romana ne može narušiti nijedna opaska upućena na njegov račun od bilo kojeg drugog čoveka čije mišljenje cenim. Srećom, Radoša Ljušić smatram beznačajanom i otužnom pojavom u javnom životu Srbije, tako da navedenu polemiku i ne pratim. Što se tiče Peđe Markovića kao istoričara, meni je čudno to što neko kao on, ima potrebu da komentariše Basarino igranje sa srpskom istorijom i sve to podiže na nivo neke ozbiljnosti. Pa nisu Basarini romani udžbenici iz istorije, niti je srpska istorija, kao ni jedna druga, beli medved. Potpuno je legitimno igrati se sa istorijom na način na koji se igra Basara. Njegovo poigravanje istom za sobom sigurno neće ostavljati leševe, kao što se to dogodilo poigravanjem suprotnog tabora devedesetih. Basara je uneo karnevalsku atmosferu u otužnost kulturnog i društveno-političkog života Srbije i zbog toga će kod mene u kafani uvek imati počasno mesto. Čak mu ne zameram ni to, što često nekritički gleda na LDP i upada sebi u usta, niti to što često ima suprotstavljene stavove sa samim sobom. Ne zameram mu ništa. A i što bih?

Sećam se čak i prvog susreta sa njegovom prozom. Bilo je to 1995. godine kada sam postao brucoš Pravnog fakulteta. Živeo sam u ulici Stanoja Glavaša u stanu bez TV-a, tako da nisam imao drugu zanimaciju pred spavanje, osim čitanja. Tada mi je u ruke pala Basarina „Ukleta zemlja“ . Ljudi moji, bilo je to iskustvo kosmičkih razmera! Odmah sam počeo da pribavljam sve što je napisao. Basara je zapravo bio najduhovitiji pisac kojeg sam do tada čitao. Mislim da sam posle toga počeo malo drugačije da posmatram stvarnost. Našao sam još jednog heroja. Odmah sam ga smestio pored Kita Ričardsa i Bogdana Tirnanića.

Devedestih su ga prozivali branitelji lika i dela Dobrice Ćosića, jer ga je često provlačio po romanima, ali su ga isto tako prozivale i feministkinje kao i brojni mondijalisti. Posle petog oktobra je bio diplomata na Kipru gde je napisao „Srce zemlje“, jedan od najzrelijih romana. Kao nekadašnji DSS jeretik svojim provokativnim kolumnama, postaje opsesija drugog otužnog dvojca koji se u javnosti predstavljaju kao Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić. Za Slobu i Đoku nema mesta u mojoj kafani, ali mislim da su oni od onih koji ne idu u kafane. Uvek sam se klonio takvih tipova. Mnogo je zdravije popičkati se sa Basarom posle desetog špricera, nego sedeti pet minuta u društvu Đoke i Slobe. Znate šta hoću reći!?

Dakle, posle svega što mu se može zameriti, ne može mu se oduzeti titula najznačajnijeg srpskog pisca iz generacije osamdesetih i devedesetih. Što se tiče njegove angažovanosti u političkoj kaljuzi Srbije, mislim da je ista koketna, infantilna, očigledno provokativna i ne treba je uzimati za ozbiljno, ali ko će ga znati. Možda ga se i ja jednog dana odreknem. To bi se verovatno desilo kada bih ga stvarno upoznao. Zato se nikada nisam trudio da upoznam svoje heroje. Dovoljno mi je njihovo delo. U suprotnom, svi bi bili svedeni na ljude od krvi i mesa. Takvi mi ne trebaju. Previše ih je.