Piknik na Henging Roku - Piter Vir (1975)

Prošlo je mnogo godina od mog prvog susreta sa ovim filmom. Želeo sam da ga odgledam ponovo jer nisam bio siguran zašto mi je u sećanju ostao kao fascinantno filmsko delo. Bojao sam se da ovog puta ne ispadne kao sa mnogim drugim filmovima koje sam nekada voleo, i da pri „obnavljanju gradiva“ naletim na još jedno razočaranje. Međutim, Piter Vir je ipak jedan veliki filmski reditelj koji je za sobom ostavio nekoliko ultimativnih remek dela (Veliki talas, Galipolje, Godina opasnog življenja) i nekoliko odličnih filmova (Društvo mrtvih pesnika, Svedok, Trumanov šou...). „Piknik na Henging Roku“ me nije razočarao. Naprotiv, u pitanju je jedan od onih filmova kojima zub vremena, praćen novim trendovima, nije mogao ništa. 

 Film je zasnovan na romanu spisateljice Džoan Lindsej. Radnja je smeštena u australijskoj unutrašnjosti 1900. godine. Grupa štićenica ženskog koledža odlazi na izlet radi upoznavanja sa geološkim čudom – stenovitim vulkanskim brdom Henging Rok. Tom prilikom tri devojke i jedna profesorka nestaju pod nerazjašnjenim okolnostima. Bez komplikovanog zapleta i konačnog objašnjenja, ovo je film atmosfere u koju reditelj hipnotički uvlači gledaoca i vodi ga do samog kraja bespućima divljine koju civilizovani čovek zbog urođene gordosti nikada neće dokučiti. Viktorijanska estetika, botičelijevski pejzaži, mlečna fotografija, očaravajući izbor klasične muzike (Bah, Mocart, Betoven, Čajkovski) sa zlokobnom rumunskom temom panove frule Džordža Zamfira, ovom filmu daju klasičnu umetničku sofisticiranost. Ujedno drama i horor, noćna mora i san, iznad svega film misterije ispričan od strane vrhunskog sineaste i pripovedača. Piter Vir ovim filmom istražuje tajnu života i podseća nas da postoje stvari koje ne podležu zakonima racionalizma. S druge strane nam govori o prirodi ljudskog bića, potisnutoj seksualnosti, žudnji i njenoj okovanosti u rigidnom viktorijanskom konzervativizmu. Mlade devojke kroz poeziju i umetnost čeznu za oslobađanjem. Autor je ovde nagovestio svoje opsesije kojima se bavio kroz ceo svoj opus. Sukob primitivne kulture i civilizacije, prirode i modernog življenja, izopštenog pojedinca i društva, slobode i represije, strah od nepoznatog. „Piknik..“ je vizuelno hipnotički praznik za ljubitelje misterija i priča sličnih onima koje je nekada pisao Edgar Alan Po.

 

KRUGOVI - Režija: Srdan Golubović (2012)

Priča o herojskom činu Srđana Aleksića je nešto što je, pre ili kasniije, moralo biti pretočeno u film. Ovakve teme su opasne po filmske autore, jer se lako može otići pogrešnim pravcem i napraviti jeftin politički film. To je ono čega se najviše plašim kada odlazim u bioskop da gledam filmove koji se bave našom tragedijom koju smo živeli devedesetih i čije negativne posledice osećamo i danas. Film „Krugovi“ je svetli primer kako treba ispričati priču o praštanju i žrtvovanju, o očevima i sinovima. Reditelj Srdan Golubović se svojim trećim delom upisuje na listu ozbiljnih autora nove generacije srpskog filma pošto je potencijal svog dela odmerio i na prestižnom Sundance festivalu. Naravno, zasluge za uspešnost ovog dela pripadaju i ostatku filmske ekipe, ali posebno bih izdvojio scenario koji su napisali Srđan i Melina Pota Koljević. Njih dvoje su uspešno izbegli pomenute zamke, i umesto birokratskog, iz priče su uspeli da izvuku psihološki i metafizički značaj katarze i oproštaja. Zatim, film krase fantastična fotografija i muzika, glumačke bravure genijalnog Aleksandra Berčeka, Leona Lučeva, Nikole Rakočevića (dečko koji obećava), Hristine Popović, Nebojše Glogovca, Borisa Isakovića, Vuka Kostića, Jasne Đuričić, kao i odlična montaža nedavno preminulog Marka Glušca. 

Neko mi je rekao kako ga nelinearna struktura filma najviše podseća na stil Alehandra Gonzaleza Inaritua (Vavilon, 21 gram) i to je dobro primećeno. Srdan Golubović je definitivno postao autor koji po svom filmskom rukopisu pripada kosmopolitskom krugu filmskih reditelja, koji kroz lokalno pričaju univerzalne priče, koje može razumeti svaki čovek u bilo kojem kutku planete zemlje. Zato priča o Srđanu Aleksiću nije samo naša priča, ali je nama najbitnija i nabolnija. Na trebinjskom trgu su neki ljudi okrenuli glavu pred zlom. Ne pita se uzalud otac žrtve, da li je bilo uludo i da li dobro delo jednog čoveka drugim ljudima išta znači. Ljudi će bez griže savesti zažmuriti jer se rukovode onom: „Vreme je iz zgloba ispalo. Prokleta šala ta, što sam se rodio da ga nameštam ja!” ali će svesniji deo jednog naroda ili ljudske vrste za sve njih osetiti stid shvativši koliko je velika i sveta žrtva Srđana Aleksića. 

“Krugovi” su film koji će vas emotivno uzdrmati, ukoliko imate ono što teži 21 gram i nalazi se negde u predelu grudnog koša. 

Petrović

Čvrsto me uhvatio za rame. Okrenuo sam se i video sumorno lice gospodina Petrovića. Izgledao je kao sablast iz neke Lavkraftove priče. Pitao me je gde mi je oko. Zbunjeno sam ga pogledao. U tom trenu shvatih da mi je vidokrug sužen. Brzo sam podigao ruku prema levom oku i napipao kožni povez. Setih se da gospodin Petrović voli filmove. Rekoh mu kako sam malo rešio da izigravam Džona Forda. Napravio je turetaški tik, opsovao sebi u bradu i sklonio ruku sa mog ramena. Želeo je da mi ispriča priču o Jelisaveti koju je sreo iza ugla. Kaže da je mnogo ljuta. U rukama je nosila kutiju krempita koju je želela da baci na glavu nekom poslastičaru. Kaže da su bajate. Poslastičar je kriv i zove se Braca. Reče mi još da Jelisaveta i dalje izgleda privlačno, ali da njega neće nikako zato što liči na Taška Načića. Da je malo manji bio bi srećniji. Svi bi bili srećniji da je manji. Ovako ništa. Znao je odavno da će tako na kraju biti. Odrastao je među masivnim i krupnim ljudima koji su nosili hozen-tregere i kada im se požalio oni su mu rekli: čekaj, čoveče, nisi jedini.

LeE HARVeY OsMOND "The Folk Sinner"

Kako je krenulo, dobro je krenulo. Od januara pa do zlokobnog srpskog meseca marta, izašlo je nekoliko zanimljivih albuma. U mom mp3 plejeru najviše se vrti album “The Folk Sinner” odličnog kanadskog benda po imenu Lee Harvey Osmond. Kako Gugl kaže, a Gugl retko kad laže, bend predvodi veteran kanadske scene Tom Vilson, inače jedan od drugara onih finih i talentovanih ljudi iz meni veoma bitnog i dragog benda Cowboy Junkies. To je bilo dovoljno za početak. Prvo sam ih čuo u emisiji “Mistery Train” velikog Žikice Simića i navukoh se već posle “prvog rifa” pedal stila i omamljujućeg zvuka usne harmonike. Posle nekoliko dana preslušavanja, pročitam i pisanije Naopakog Indijanca, za kojeg jamačno tvrdim da ima opako dobar ukus, kako za muziku, tako i za filmove (ubeđen sam da je takav i sa ženama) u kojem hvali bend Lee Harvey Osmond kao nešto što mu se najviše dopalo ove godine. Složih se sa Naopakim bez ustezanja. 

 “The Folk Sinner” kritičari odmah krstiše kao Acid Folk. Lično ne volim kada pročitam “acid” kao prefiks vezan za neki muzički projekat, jer me odmah asocira na devedesete i onaj nesretni pravac acid jazz koji se prodavao na bugarskim kompilacijama i koji se, iz ne znam kog razloga, primio među studentarijom sa kojom sam delio iznajmljene stanove i sobe po studentskim domovima. To mi je bilo dosadno do zla boga. Međutim kod Lee Harvey Osmonda nema dosade, a ni acid jazza. U pitanju je autentična folk amerikana. Muzika koja je utemeljena, ukorenjena i koja nam na jedan novi način priča davno ispričane priče. Tom Vilson je pismen muzičar i veoma dobar vokal. Zvuči, onako muški, i što bi rekao Naopaki, pomalo zlokobno. Na momente podseća na light varijantu Marka Lanegana. Lee Harvey Osmond nikada ne može biti kao Bob Dylan, Gram Parsons ili Curtis Mayfield, ali se u svakom tonu mogu prepoznati uticaji navedenih persona što je meni bilo dovoljno da ih prihvatim na keca. Tu nema foliranja. Odmah se prepozna dobra ploča. Nik Hornbi je lepo primetio u jednom svom romanu da pored glavnih obroka kada se na trpezi nalaze The Beatles, The Rolling Stones, Dylan , Young i Van Morrison, postoje i ona sitna zadovoljstva, takozvane užine, kada se gricka kikiriki, pojede nešto slatko, popije neko pivo. E baš ta sitna zadovoljstva su albumi poput “The Folk Sinner” Lee Harvey Osmond. Tako je valjda sa svim stvarima u životu, pa i sa rokenrolom.

Godina zmaja i hiljadarke

Kad sam bio klinac, najviše sam voleo kada nam u goste dođu neki rođaci ili prijatelji, koji usput nisu stigli da nam kupe neki poklon, pa u to ime, mene i mlađeg brata, počaste sa po jednom zelenom sa slike, sa kojom sam u to vreme mogao svašta da uradim. Mogao sam da igram flipere i pijem koktu dok mi ne dosadi, da kupim gomilu slatkiša i jednu pljeskavicu kod Draginje, nekoliko stripova, jednu paklicu Drine Ćilimare za Hihu Šabana kako bi mi čuvao leđa na pijačnom kliker poligonu od starije ekipe sa Vašarišta, kao i da u bioskop povedem nekog iz komšiluka i častim ga ulaznicu za neki Kung- fu film. Tada sam najviše uživao u treš filmovima Hong Konga – “Veliki gazda”, “Nemi šaolin protiv zelenog zmaja”, “Junak divljine”, “Pesnica zmaja”, “U zmajevom gnezdu”, “Na zmajevom putu”. Mislim, voleo sam i druge žanrove, ali Kung-fu mi je nekako bio najjači. Pre desetak i više godina, nostalgično sam ispratio jedan zanimljiv ciklus u Kinoteci posvećen Kung-fu filmovima. Skupilo se tu raznoraznih frikova. Jedan od njih je na stepenicama lamentirao nad onom čuvenom žutom trenerkom Brusa Lija koju je nosio dok se fajtao sa K.A. Džabarom. Bilo je to smešno i neviđeno simpatično. Takvi ljudi još uvek postoje. Dobro, možda nas je ovo današnje vreme pregazilo, ali sećanje ostaje. 

I tako vam kažem, tih hiljadu dinara je bogami bilo golemo. Sigurno više nego ovih današnjih hiljadu. Ne znam na šta deca danas troše pare, ali verovatno imaju neke svoje nove i drugačije potrebe. Današnjih hiljadu dinara im ne može tako puno omogućiti. Mada, da ne ispadnem neki stari kenjac, i naša hiljadarka je vremenom propadala i na kraju propala baš kao i Jugoslavija. Mislim da je bila potpuno bezvredna kada se pojavio Žan Klod Van Dam. Tada su nas već zanimali neki drugi filmovi, a novčanice koje smo tada koristili prekrio je zaborav. Boris Dežulović reče naslovom svog romana: “Jebo sad hiljadu dinara”. Zaista jebo!

Ploče za pusto ostrvo - "„Roy Orbison and Friends, A Black and White Night” (1988)

Bio sam tada još uvek u osnovnoj školi.  Pored domaćih pop rock bendova, koji su bili neizbežni, počeo sam da otkrivam lepšu stranu muzike tako što sam pozajmljivao kasete i ploče od starijih likova koji su izgledali baš onako kako sam želeo i ja da izgledam. Ako me pitate kako, mogao bih vam reći da je većina njih podsećala na neku varijantu socrealističnog Brusa Springstina sa provincijske kaldrme. Malo stariji znaju o čemu pričam jer se sve to dešavalo negde krajem osamdesetih, neposredno pre pada. I baš negde u to vreme, jednog nezapamćeno toplog leta, okupljali smo se u parku ispred lokalnog bioskopa. Imali smo izlazak do ponoći, a nekada i posle toga, što je prednost odrastanja u malom gradu. Takođe preko ličnih poznanstava imali smo često mogućnost da uđemo u bioskop za džabe što smo rado koristili. Tako smo jedne večeri zaglavili na projekciji filma „Blue Velvet“ Dejvida Linča. Naravno, tada nisam imao pojma ni ko je Dejvid Linč, ni u čemu je smisao filma koji sam odgledao, ali se sećam da sam bio fasciniran predivnom pesmom u sceni koja je izgledala potpuno bolesno. Kompletna atmosfera mi se nekako urezala u mentalno emotivni sklop, tako da i dan danas mislim da je to jedna od onih filmskih scena koje su mi promenile percepciju. Za divno čudo, znao sam da tu pesmu peva Roy Orbison. Ne znam kako, ali sam znao. Biće da je TV program bio edukativniji i bogatiji nego danas i da sam negde usput ukačio da se taj čika sa velikim naočarima za sunce, frizurom kao u baba Žake, glasom kao u slavuja, zove Roy Orbison.

Posle toga, možda već sledećeg leta, od jednog sumnjivog tipa koji je živeo u zgradi do moje pozajmio sam ploču / soundtrack „Roy Orbison and Friends, A Black and White Night” i to je bilo jedno prosvetljujuće rokersko iskustvo. U to vreme je malo ko od mojih vršnjaka mario za ovakvu muziku. Jedan deo ekipe je uglavnom slušao Guns N Roses, drugi U2 i EKV, treći MTV hitove tako da sam bio poprilično usamljen u obožavanju Roya Orbisona. Elem, pošto sam došao u posed te ploče na 24 sata morao sam pod hitno da izboksujem termin kod poznanika koji je imao aždaju od gramofona sa dobrim dekom kako bih istu presnimio na kasetu. Moje govno od plastičnog Camacrown muzičkog stuba nije moglo da napravi kvalitetan snimak, zbog čega sam često gledao da budem dobar i sa ljudima koji su imali kvalitetne muzičke uređaje u kući. Danas, kada se toga setim, stidim se koristoljubivog poriva ali šta da se radi. Bili smo u tehničkom smislu zakinuti, a ni roditelji nam nisu puno polagali na takve stvari. Morali smo u tom smislu da “žicamo”. Tako, kada danas govorimo o tim pločama koje bi poneli na pusto ostrvo, prosto se nametne i neka priča koja nije vezana striktno samo za muziku, već za doživljaj pribavljanja i prvog preslušavanje tog albuma, ambijent u kojem se to dešavalo, vreme u kojem se dešavalo. Dakle, nostalgija je neizbežna, ali ne sme biti presudna. Smešno je kada pomislim da sam čovek koji je nostalgičan za pločom koja je snimljena 1988. godine sa svim tim pesmama i autorom koji pripadaju najboljim dekadama rokenrola. Hoću reći, ova ploča je bila retro i tada, ali vreme je pokazalo da je bolja od većine onih “modernih” albuma koje su se tih godina vrteli po top listama. Zub vremena je čudo. Svaki orah ide na proveru.

 „Roy Orbison and Friends, A Black and White Night” je jedan fantastičan audio i vizuelni live dokument o vanserijskom talentu čoveka koji je potekao iz Teksasa, i trnovitim putem, uz velike životne gubitke (gubitak supruge i smrt dva sina), stigao do Panteona u kojem danas sedi zajedno sa Elvisom i Cashom. Na koncertu/albumu su kao prijatelji gostovali T Bone Burnett, Bruce Springsteen, Tom Waits, Elvis Costello, K.D.Lang, Jackson Brown, Bonnie Raitt, J.D. Souther. Samo prisustvo navedene plejade ukazuje o kakvom delu je reč. U svakom slučaju najbitnije je da uvek dobro zvuči.