O nauci i drugim demonima

Srbija je već duže vreme na putu samouništenja. Kad god otvorim novine, upalim TV, izađem na ulicu, zažalim što nisam pobegao glavom bez obzira dok sam bio malo mlađi, i kada je većina mojih pametnih prijatelja zauvek zapalila. Sada je, čini mi se, kasno. Slušam svoje ovdašnje poznanike i prijatelje kako se ponovo prepiru oko izanđalih priča o patriotama i izdajicama, autošovinistima i nacionalistima, Kosovu, EU, Americi i drugim nemanima koje muče zabrinute dušebrižnike. Smučilo mi se, brate, sve to. Naravno, ne mislim da sam ja sad nešto iznad ostalih i kako su oko mene sve same budale i seljaci, a ja fin kao Francuz, vredan kao Nemac i vaspitan kao Šveđanin. Jok more! Samo ne volim kada me prave budalom i teraju me da gledam kako otimaju parče hleba ljudima koji to ne zaslužuju. Onda sam u stanju da popizdim. Sve svetinje padaju u vodu.

Ovih dana se, sa velikim razlogom, digla frka oko stanja u kulturi. Umetnici su održali jedan neuspešan protest koji nije bio najsrećnije artikulisan. Kako ih podržavam iz petnih žila, i uvek ću ih podržavati, nadam se da je to bio samo početak. Protest prvenac, a kako ono kažu, prvi se kerovi u vodu bacaju. Drugi će biti artikulisaniji. Ispali su ljudi iz forme. Odavno se nije protestovalo. Koncept patriotske kulture (šta god to značilo?), koji su na samom početku mandata nove vlasti najavili Radoslav Lale Pavlović i Bratislav Petković, bio je dobar okidač da se probude neki uspavani duhovi. Moram priznati da su Laletove izjave vezane za predstavu “Konstantin” odzvanjale desničarskim ehom Nemačke tridesetih godina. Uopšte se ne zajebavam, kada sam to čuo, usro sam se živ. Sada je pitanje šta će gospoda umetnici dalje da rade. Hoće li malo radikalnije u celu priču ili će i dalje plišano kao njihov kolega ex-ministar Leka, takođe jedan od saučesnika u održavanju entropije u srpskoj kulturi. To je pitanje na koje ćemo uskoro dobiti odgovor. Kada su ovakve vrednosti u pitanju, pobornik sam Bader-Majnhof oblika borbe. Dakle, kulturni terorizam.

Elem, ceo ovaj post sam zapravo započeo, jer je bolja polovina i inspiracija Jorgoslovlja, naučni radnik. Problematika nauke u Srbiji, ni malo ne zaostaje za problematikom umetnosti i kulture. S obzirom da poznajem mnogo ljudi iz tog sveta, držim da su nešto što ova zemlja ne sme tek tako zanemariti. Nauka se u Srbiji sistemski uništava dve i po decenije. Sada se došlo do tačke ključanja. Naučnicima kasne plate, skresan je budžet za istraživanja, nemaju osnovna sredstva za rad, uskraćeni su im odlasci na kongrese, doktorske studije, štampanje knjiga i radova, nije izvršena kategorizacija. Kažu da je do pre par godina Thomson-Reuters Science Watch beležio Srbiju kao zvezdu u usponu po broju objavljenih naučnih radova u međunarodnim časopisima. Naši naučnici su uspeli da se nametnu i predstave akademski potencijal Srbije, ali vremenom, zbog ovakvog stanja koje je ovih dana kulminiralo, sve je ponovo krenulo nizbrdo. Pisali su pisma Ivici Dačiču, Žarku Obradoviću, Krkobabiću i ne znam već kojem Svetom Petru iz Nemanjine, ali nisu dobili nikakav odgovor. Niko nije našao za shodno da im se obrati. Zaboravljaju da je bahatost skupo koštala svakoga ko je bio na vlasti (doduše samo na izborima, jer močuge nisu dovoljno radile). U to ime naučnici su rešili da 2. jula izađu na ulice Beograda. Prošetaće do Vlade Republike Srbije i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Ja ih svakako podržavam, ali isto tako očekujem da će biti jasniji nego umetnici. Bio bih najsrećniji, kada bi se zajedničkim snagama udružili na duže staze, da ne ispadne da se njima društvo bavi samo u letnjem periodu, kada su mediji, kako reče Svetislav Basara, naklonjeni pričama o dvoglavim ovcama, proplakalim ikonama, drekavcima i kulturi. 

Jukebox za vruć vikend

Postoji jedna pesma Jarbola u kojoj nam ti fini visoki momci poručuju: "Hajde ljudi da trošimo snagu na ples." Volim takve poruke. U današnja vremena, kada je svet potpuno poludeo za materijalizmom, kada je idealizam utopijskih nadahnuća prokazan i oteran na marginu, ništa nam drugo ne preostaje, nego da se suprotstavljamo takvom stanju stvari šireći poruke i pozivajući ljude na "ludost" . Ili bi možda mogli da odemo korak dalje i da se pozovemo na velikog Emila Siorana. U jednom svom eseju Sioran je zapisao sledeće: "Mnogo bih želeo da jednog dana svi zaposleni, ili ljudi sa raznim obavezama, u braku ili ne, mladi ili stari, žene ili muškarci, ozbiljni ili površni, tužni ili veseli, napuste svoje stanove i kancelarije i, zanemarujući sve obaveze i dužnosti, izađu na ulice i odbiju da išta rade. Sav taj zaluđeni svet, koji radi bez ikakvog smisla, ili gaji iluzije da ličnim radom doprinosi napretku čovečanstva i budućih generacija, pod impulsom najstravičnije varke, trpeće u odlučnom trenutku, osvetu mediokritetskog, ništavnog i jalovog života, za proćerdani život bez izuzetnosti preobražaja..."

Stari dobri Sioran, surovo istinit. Čitam i kucam u kratkim gaćama. Napolju je 32 stepena Celzijusa. Polako se pripremam za vruć vikend i hrabrim se rečima i muzikom za sledeću nedelju. Hajde ljudi...

James Gandolfini (Septembar 18, 1961 – Jun 19, 2013) R.I.P

Veliki šmeker, ljudina, sin Nju Džersija, jedan od omiljenih glumaca Jorgoslovlja, iznenada je umro. Baš me je sjebala ta vest jutros. Nisam očekivao. Bio mi je neviđeno gotivan, onako medvedast i šarmanatan, podsećao me na neke likove iz ulice koje poznajem čitav život. Obaška što Sopranosi predstavljaju kult u mom gnezdu i što smo hedonistički uživali u svakoj epizodi. Odlazak Gandolfinija je veliki gubitak za američki film. Bio je glumac koji je mogao da ostavi za sobom još gomilu odličnih uloga. Kada sam pročitao reakcije njegovih kolega i prijatelja nisam ni malo bio iznenađen. Tuga od Holivuda do Džersija, pa i do Beograda. Šteta, baš šteta.

Slučaj Budimir Ratković

Obično se događalo da ga je u svim poduhvatima pratila sreća, ali se u međuvremenu dogodilo nešto što nije očekivao. Jednog dana su se morala slomiti jedra, nije se moglo doveka istom putanjom pod istim uslovima. Budimir Ratković nije bio spreman za takav pad, iako je znao da se na život uvek može odraziti pravilo prvog Njutnovog zakona i da takve situacije nisu retkost.

Budimir Ratković je bio četrdesetogodišnji bankarski menadžer koji je verovao da je dosanjao tranzicioni srpski san. Imao je dobru platu, dobar auto, kupio je stan na Novom Beogradu kod novog Merkatora, oženio je zgodnu plavušu koja mu je rodila Lazara i Stevana, imao je ljubavnicu. Putovao je po svetu, letovao po mondenskim letovalištima, zimi odlazio na skijanje u Francusku, nosio markirana odela, hranio se po skupocenim restoranima. Brzo je zavoleo sve ono što nije mogao imati kao mladić. Čak mu je do nosa stigao i kokain. Pomislio je kako je konačno došlo njegovih pet minuta i kako će naplatiti sve ono što nije imao kao dečak iz provincije. Zauvek će iščileti iz nosa vonj pomešanog znoja i rakije njegovog oca Stanislava, zauvek će se izbrisati sećanje na brkove majke Melanije, bistre i požrtvovane seljanke, koja ga je podigla od tri kile mesa. Živeli su nekada u malom jednosobnom stanu, u predgrađu Kruševca, koji je Stanislav dobio kao radnik fabrike 14.oktobar. Melanija nije bila najsrećnija što je morala da živi u gradu. Otrgnuta od sela, od prirode, stalno se žalila kako joj nedostaju dvorište, cveće i kokoške. Svoju tugu je lečila tako što je pravila svoju kolekciju džidža-bidža. Na pijaci je kupovala figurice od porcelana, veštačko cveće i voće, a Stanislav joj je trpezariju oblepio foto tapetama koje je krasio pejzaš neke severnoameričke divljine. To nije bilo dovoljno. Kada je Budimir otišao na studije u Beograd, Melanijino stanje se pogoršalo. Umrla je od tuge jer seljaci nisu verovali u depresiju. Budimir je došao na sahranu u selo odakle je potekla Melanija. Posle par godina sahranio je tu i Stanislava. Prodao je stan u Kruševcu i nikada se više nije vratio u rodni grad.

Kroz nekoliko političkih partija Budimir Ratković je uspeo da se infiltrira u novi srpski poredak. Od nacional-patriotskog bloka do demokratskog kružoka, nečujno, poput pravog kameleona, Ratković nalazi svoje uhlebljenje. Kao izreklamirani ekonomista ulazi u jednu banku, potom u drugu, na kraju završava u trećoj. Transferi su bili više nego uspešni. Budimir Ratković je sa sve većim zadovoljstvom ispijao svoj jutarnji espreso i pušio svoje cigarilose. Nabavio je i pozlaćeni Zipo upaljač, ali ga je posle nekoliko dana poklonio jednom zemljaku, shvativši da je takav upaljač apsolutni kič i da je za takve momente u njegovom životu kriv Melanijin gen. Rekao je sebi da mu se takva stvar više neće ponoviti. On je konačno postao čovek od ukusa sa gospodskim manirima.

Sunovrat Budimira Ratkovića kreće sasvim slučajno i neobjašnjivo. Jednog majskog jutra, uoči Uskrsa, Budimir je usnio čudan san. Sanjao je Melaniju sa brkovima velikim kao u Vuka Karadžića kako ga kori što im ne obilazi grob. Probudio se sav u znoju. Setio se da im je sveću poslednji put upalio na godišnjem parastosu Stanislava Ratkovića, što je bilo pre desetak i više godina. Pred očima mu je igralo Melanijino brkato lice. Setio se kako je pred školskim drugarima osećao stid zbog majke. Brkovi na ženskom licu nisu baš prijatni za oči. Nije mu bilo pravo. Pribio se uz zadnjicu svoje plavuše koja je spavala kraj njega i pustio nekoliko suza. Deca su na rekreativnoj nastavi na Divčibarama. Shvatio je da ih ni jednom nije odveo na grob babe i dede, niti im je ikada pokazao njihovu fotografiju. Opet je osetio nalet neizmerne tuge. Ustao je, obukao se i izašao iz stana. Na ulasku u tržni centar Merkator ugledao je dve žene sa brkovima. Zastala mu je knedla u grlu. Potrčao je ka ulazu i na pokretnim stepenicam video još tri brkate žene. Kada je pogledao malo bolje, shvatio je da su sve žene oko njega imale brkove. Kasirke, čistačice, prodavačice u buticima, gospođice i gospođe koje su krenule u jutarnju subotnju nabavku. Sve do jedne su nosile brkove. Uplašen i bled, istrčao je iz zgrade tržnog centra, prešao ulicu i vratio se u stan. Žena se tuširala. Ušao je polako u kupatilo i vrisnuo kada je ugledao svetle brkove na licu svoje žene. Bili su to oni brkovi kakve je imao Maks von Sidov u nekoliko filmova koje je kao student odgledao u Kinoteci. Budimir je zgrabio ključeve od auta i izleteo iz stana.

Bilo je veče kada je stigao u selo. Parkirao je auto ispred porodične Melanijine kuće koja je skroz trošna i zapuštena i dalje prkosila sili zemljine teže. Melanijin brat, Budimirov ujak, umro je pre tri godine. Javili su mu, ali nije mogao da dođe. Poslao je telegram i trista evra za sprovođenje pokopa. Bio je tada na nekom službenom putovanju. Kada je otvorio kapiju i prišao balkonu ugledao je jedno mače u ćošku. Bilo je mršavo i drhtalo je. Hteo je da ga uzme i da ga nečim nahrani, ali čim mu je pružio ruku, mače ga je ogrebalo. Koraknuo je unazad i pustio ga nakostrešenog da se sam o sebi brine. Ušao je u kuću i shvatio da je pustoš plod pakla. Pitao se kako je ista zalutala u ovozemaljski život. Na stolu je stajala flaša rakije i dve čašice. Shvatio je poruku. Seo je za sto i nasuo rakiju u obe čašice. Pomislio je kako je kao dete voleo da sedi za istim ovim stolom i gleda babu kako mesi hleb. Davala mu je testo da pravi klikere. Voleo je to...baš je voleo...

Leš Budimira Ratkovića pronađen je narednog jutra u podrumu porodične kuće Sevića (Melanijino devojačko prezime). Nije bilo tragova nasilja. Uzrok smrti nepoznat. U stisnutoj desnoj šaci držao je počupane dlake koje su inspektora Nikolića, prilikom sprovođenja uviđaja, najviše podsetile na nečije brkove. Posle toga su dati na veštačenje, ali nije bilo moguće utvrditi njihovo poreklo. Slučaj je posle višegodišnje istrage stavljen u ad acta, pa je i Budimir Ratković polako pao u zaborav kod svih onih koji su ga poznavali. Tek ponekad, neko bi ga pomenuo, i to samo u kontekstu neke zlokobne priče, i ništa više od toga.

Aleksej Balabanov (1959 - 2013) R.I.P.

Poslednji pozdrav jednom od najvećih savremenih autora svetske kinematografije. Cenili smo njegov rad i uvek sa velikim interesovanjem čekali svaki njegov film. Za sobom je ostavio dela koja na najverodostojniji način opisuju tranzicionu Rusiju, kriminalni milje i rat u Čečeniji. Zbogom Maestro!

The Perks of being a Wallflower - režija: Stephen Chbosky (2012)

Ko misli da je mator za tinejdžerske filmove, neka odmah okrene drugu stranu. A vi ostali, koji ste onomad, osamdesetih, uživali u filmovima poput „Ne možeš mi kupiti ljubav“ Stiva Raša ili „Zaljubljeni Lukas“ Dejvida Selcera, zatim devedesetih u filmovima "Stvarnost boli" Bena Stilera i delima Kameruna Kroua koji je u žanr omladinske melodrame uveo indie estetiku, kao i skorašnjeg revizionističkog dela „Adventureland“ Grega Motole, zasigurno ćete uživati i u filmu Stivena Čboskija (nisam siguran kako se izgovara njegovo prezime Chbosky) “The Perks of being a Wallflower”. Stiven (Chbosky) je svoj roman, adaptirao u scenario i režirao film koji je po mišljenju mnogih filmofila dostigao kvalitet bestselera koji u američkim knjižarama i bibliotekama stoji odmah kraj Selindžerovog “Lovca u žitu”. Ovakvo poređenje nije slučajno jer glavni lik u priči, Čarli, kojeg ubedljivo tumači Logan Lerman, neodoljivo podseća na Selindžerovog Holdena Kolfilda. Zato je u samom startu ovaj film delovao obećavajuće, a do samog kraja, uz par zanemarljivih rupica, opravdao tradiciju žanra i breme svih omaža koje u sebi nosi.

Čarli je usamljeni i neprilagođeni tinejdžer, koji pokušava da se navikne na prelazak iz osnovne u srednju školu, i činjenicu da mu se jedini prijatelj tog leta ubio. Emotivan i pametan, zaljubljen u književnost, starmali i pomalo nespretan, Čarli pokušava da se socijalizuje i pronađe nekoga ko bi mu mogao biti prijatelj. Igrom slučaja upoznaje ekscentričnog Patrika (sjajni Ezra Miler) i njegovu polusestru Sem (odlična Ema Votson) koji ga uvode u njihov kružok umetnički nastrojenih tinejdžera koji će Čarliju omogućiti da ponovo krene u potragu za samim sobom i suoči se sa punim koferom frustracija koje vuče još iz detinjstva. Tu je i profesor književnosti Mr. Anderson (uvek fantastični Pol Rud) koji će Čarlija tokom cele godine snabdevati obaveznom lektirom. Čarli počinje da istražuje svoje granice, kako pubertetske seksualnosti i upotrebe lakih droga, tako i emotivne usredsređenosti usled probuđene prve ljubavi. Celu priču prati odličan soundtrack i u pravim trenucima smenjuje se pesme bendova The Smiths, Galaxie 500, Sonic Youth, New Order, XTC, David Bowie-a. 

Čarli je ovde, zaista, pomalo svako od vas. Vratiće vas u vremena kada ste i sami proživljavali slične stvari. Kada ste patili i kroz patnju se učili životu. Na momente će vas nasmejati, na momente raznežiti, ali isto tako i duboko dirnuti jer film u sebi krije i jednu snažnu notu verterovske tuge. Na kraju ćete sigurno zapevati – We can be Heroes, just for one day. Odličan film. Proverite, svakako.

Wolfman Jack večeras na Jorgoslovlju

Inspirisan Hornbijevom knjigom “31 pesma”, kao i tekstovima Dragana Todorovića iz nekadašnjeg Politikinog časopisa “Rock”, koji su sakupljeni u zbirku “Pesme uz koje ne plešem“, rešio sam da razbijem monotoniju večeri i podelim sa vama nekoliko pesama koje slušam često i koje prijaju mom, sada već, sredovečnom uhu. Dakle pesme za sedeljku, kontemplaciju, i sve druge oblike kućnog i kafanskog hedonizma, bez klaćenja i valjanja, bez slemovanja, bez znojenja. Uživajte u neradnim danima i večerima koje slede.