SUPERSUCKERS

The Supersuckers are an American rock band. They are the self-proclaimed "Greatest Rock 'n' Roll Band in the World." Following the relative success of their 1997 foray into country music with the release of Must've Been High, they have also been known to play country shows under various names, including, of course, The Supersuckers.

As of April 2005, the members are Eddie Spaghetti on bass and lead vocals along with Rontrose Heathman and Dan "Thunder" Bolton on guitars. Drummer and original member Dancing Eagle recently parted ways with the band while guitarist Dan "Thunder" Bolton is back after taking a long needed break from the road. Dusty Watson from Agent Orange was handling drums until March 2006. On June 16, 2006 The Supersuckers announced the addition of Scott Churilla as their new fulltime drummer.

Ok...u početku beše Rokenrol...Lenkin tata i ja smo prošle noći pohodili Akademiju. "Nisu očistili pod još od devedeset treće", reče mi Lenkin tata, "tada sam poslednji put bio ovde". Ja sam bio bolji...prošlo je pet godina od moje poslednje posete svetom hramu iz osamdesetih. Bilo je krajnje vreme. The Supesuckers!!Greatest Rock 'n' Roll Band in the World! Gledali smo ih pre dve godine u SKC-u ali su sinoć odvalili. Bazični gitarski rokenrol ukorenjen u tradiciju kantrija, bluza i panka. Nema sumnje da su na Edi Špagetija i ekipu uticaj imali, koliko ZZ Top i AC/DC, toliko Johnny Cash i Motorhead. Plus dugogodišnje iskustvo vezano za zajedničke turneje sa GRUNGE bendovima.

Volim male koncerte koji imaju intimnu atmosferu. Ovo je bio baš takav koncert. Srce im je ostalo na stejdžu.

Slušajte nepoznate bendove koji bi trebalo da budu poznati. To je prava stvar!

A ŠTA TI SLUŠAŠ?(High Fidelity)

Kao student, imao sam običaj da u časovima dokolice (za kojom danas neizmerno patim) sa drugarima igram društvenu igru koja je podrazumevala pravljenje raznoraznih top lista. Jednu sam već priložio na ovom blogu i tiče se deset najvećih negativaca u istoriji kinematografije. Liste su se pravile i za neke notorne gluposti, jer nam je svašta padalo na pamet, ali najzanimljivije su bile one koje su se ticale najomiljenijih pesama, albuma i najdražih filmova. Meni su i dan danas veoma bitne i trudim se da uvek od svojih novih poznanika iskopam kakve stvari vole i na osnovu toga sam u stanju da napravim psihološki profil čoveka. Zato je uvek prisutno ono klinačko pitanje: "A šta ti slušaš od muzike?"

Moje liste koje sam pravio za najdraže pesme su toliko promenljive da mi je uvek zabavno da ih iznova sastavljam. Naravno, sve te pesme koje su uticale na moj intrapsihički mikrokosmos su vezane za neki događaj, za neke ljude, i nemaju veze sa samom strukturom i umetničkom vrednošću te pesme. To su stvari kojima prilazim čisto hedonistički, a mogle bi da budu i propratni soundtrack mog života.

1.ELVIS PREASLY- "SUSPICIOUS MINDS"

To je pesma koja zvuči tako moćno da se posle slušanja iste uvek pitam: "Jesam li ja jebeno lud ili je ovo remek delo?" Mislim da sam je prvi put čuo, ali nisam siguran, u mraku bruskog bioskopa u kultnoj sceni iz MekBrajdovog rimejka "Do poslednjeg daha" kada Ričard Gir uleće u tuš kabinu Valerije Kapriski. Posle toga me je pratila čitav život. Kada sam bivšim devojkama snimao kasete, na kompilaciji je morala da se nađe i ova pesma. Posebnu težinu je imala činjenica da je ovu pesmu izvodio Kralj. A ja sam se već jednom izjasnio na tu temu i potvrdio pučanstvu: U državi u kojoj bi Elvis bio Kralj-ja bih se deklarisao kao monarhista.

2.PULP-"COMMON PEOPLE"

Pulp je bilo nemoguće ne zavoleti posle albuma "Different class". Isti se pojavio 1995.godine kada sam upisao fakultet. Bio je to pravi brucoški bend. Bar u mom slučaju. Slatke pop pesme. Slušali smo ga posle toga godinama. Par mojih drugara koji su baš bili u tom Britpop fazonu smatraju ga najboljom pop pločom devedesetih. Meni se pesma Common people dopala na keca. Preslušao sam je posle toga još milion u puta, a zanimljivo je to da mi još uvek nije dosadila.

3.Crosby Stills Nash & Young -"OHIO"

Ne znam do kojeg sam nosača zvuka dospeo. Možda ploča? Možda kaseta? Dozvolite mi nek bude pretpostavka da je pre u pitanju ploča, jer je nekako romantičnije. Mada skoro sam provalio da Tarantino u filmu "Death proof" insistira na tome da su i kasete iz današnje perspektive romantične. Elem, moj stari prijatelj, matori hipi iz doline Graševke, jednom prilikom mi je posudio, rekli smo ploču, Crosby Stills Nash & Young-a i tada sam čuo pesmu Ohio - Tin soldiers and Nixon coming, / We're finally on our own / This summer I hear the drumming, / Four dead in Ohio. Nisam imao pojma o čemu se tu zapravo radi, ali mi je hipik iz doline Graševke sve razjasnio. Džefrija Milera i njegove kolege ubili su pripadnici nacionalne garde koju je Nikson poslao na studente Kent Stejt univerziteta u Ohaju. Posle toga je Neil Young seo i napisao ovu pesmu koja je bukvalno bila himna na svim studentskim demonstracijama koje su se proširile na sve univerzitete u SAD i jedna od najlepših protestnih pesama koja je pratila većinu skupova organizovanih protiv rata u Vijetnamu. Kasnije kada sam i sam bio učesnik studentskih demonstracija, sve vreme sam imao na umu i ovu sjajnu stvar. Dugo je nisam čuo. Godinama...Ali prošle godine u SKC-u na koncertu benda iz Ohaja "Two Cow Garage" potpuno sam odlepio, kada su na samom kraju izašli i na bis odsvirali ovu pesmu. Dugo mi je posle toga odzvanjalo u ušima Four dead in Ohio-Four dead in Ohio-Four dead in Ohio...

4.BOB DYLAN - "Brownsville Girl"
Well, there was this movie I seen one time,
About a man riding 'cross the desert and it starred Gregory Peck.
He was shot down by a hungry kid trying to make a name for himself.
The townspeople wanted to crush that kid down and string him up by the neck.

Ploču sam dobio na poklon od rođake iz Kragujevca. Došla je jednog leta sa velikim crvenim rancem i poklonila mi jedan od slabijih albuma Bob Dylana. Mada ja mislim da on nema slabije albume - njegove ploče se dele na dobre, odlične i remek dela. Ova ploča je odlična. Pesmu "Brownsville girl" sam preslušavao celog leta. Nisam znao engleski, niti sam znao o čemu peva, ali meni je bilo sjajno. Sam sam u svojoj dečijoj glavi iskonstruisao da je to najlepša ljubavna pesma na svetu. Posebnu težinu imao je gospel hor koji je pevao prateće vokale. Bio sam oduševljen. Naravno, tog leta sam bio zaljubljen u M.V. koja se septembra meseca odselila u drugi grad i više je nikada nisam video. Ja sam znao da će se odseliti i u tome mi je pomogao Bob Dilan. Bilo mi je lakše da patim uz njegove pesme. Mnogo godina kasnije sam saznao da je pesmu napisao glumac i pisac Sem Šepard. Zanimljiv spoj dve harizmatične individue. Znao sam da tu ima nečeg posebnog.

5.THE CLASH - "I FOUGHT THE LAW"

Pesma od Sonny Curtis-a and The Crickets koju su obradili The Clash i napravili himnu punk-rocka. The Clash nam je negde pred kraj osnovne škole postao sastavni deo života jer je PUNK bio ono što nam je trebalo. Tih godina je pao berlinski zid tako da je rokenrol odradio svoj deo u ideološkom smislu. Tada su krenuli da se množe neki novi pravci, ali je postalo potpuno normalno da na istoj žurci slušamo i Doorse i Stranglerse i Clash i Hendrixa. Sve je to bio rokenrol. Pesma "I fought the law" mi je pomogla da iživim svoju divlju stranu koja je nažalost obuzdana i izdresirana putem vaspitanja, socijalizacije i nametnitih društvenih konvencija.

6.THINDERSTICKS - "WHISKEY and WATER"

Prolazio sam kroz žestoke emotivne krize za vreme studiranja. Bio sam depresivan i bezvoljan. Zaglavio sam negde na drugoj godini i nisam mogao da maknem. Iza sebe sam ostavio jednu propalu vezu. Vreme je takođe bilo depresivno. Bio sam bez kinte. Ćale je ostao bez posla. Sve se nekako nagomilalo. Morao sam da spremim neke ispite za septembar, pa sam se povukao kod babe u Aleksandrovac Župski. Pored pravničke literature, poneo sam vokmen i kasetu Tindersticksa. Bilo je nečeg okrepljujućeg u toj zvučnoj melanholiji. Fantastičan bend. Fantastična pesma kroz koju se sve vreme provlači duh Bodlera i boemski splin egzistencijalizma.Veliki umetnici. Žao mi je što nisam odgledao njihov koncert u SKC-u, bio sam u vojsci. Danas retko ubacim njihov CD u plejer. Bojim se da će se vratiti duh melanholije. To mi više nije potrebno. Dovoljno je što ga se samo sećam. Neka tako i ostane.

7.LOU REED - "WALK ON THE WILD SIDE"
Lou Reed je ovu pesmu napisao inspirisan romanom Nelsona Algrena. Pesma je tragična jer opisuje živote promašenih likova, muških prostitutki i transvestita iz Vorholovog okruženja, džankija i marginalaca poput lika Ratso Rizza iz filma "Midnight Cowboy". Njena snaga je upravo u tome što se bavi marginom velikog grada i što je Lou Reed zapravo pečatirao pravovernu rokenrol temu koja je gorka i nihilistična koliko i sam život u svetu koji je odavno izgubio kompas.

8.LUCINDA WILLIAMS - "LAKE CHARLES"

Pesma "Lake Charles" je prelepa country rock balada čija sentimentalnost neće ostaviti ravnodušnim ni najtvrdokornije ljubitelje rock muzike. Lucinda Williams je trenutno prva dama americane i kantautor koji za sobom ima opus koji služi na čast ovoj muzici. Pesma "Lake Charles" se nalazi na albumu "Car Wheels on a Gravel Road" koji su neki kritičari proglasili albumom "Blonde on Blonde" devedesetih.

9. THE KINGSMEN - "LOUIE LOUIE"

Himna garažnog zvuka. Neodoljiva lepota jednostavnosti. Pobeda ideje nad superiornošću svirke. Tri rifa i to je to. Esencija rock n rolla. Ne mogu da joj prismrde nikakava gitarska masturbiranja Satrijanija, Vaja ili Stefanovskog.
Prvi put sam je čuo kao obradu Električnog Orgazma na albumu "Braćo i sestre". Maznuo sam tu ploču od Krletove švece. Odnosno, pozajmio je i ostala je kod mene. Mnoge moje ploče su takođe pozajmljene zauvek, tako da nije to ništa strašno (oprosti mi Krle). Elem, The Kingsmen su se nekako provukli na nekim kompilacijama dok smo kupovali bugarske kasete, a kasnije diskove. Švaba mi je rekao jednom prilikom da je kao stvorena za Iggy Popa. Nije se prevario. Iggy je otpevao na nekom od tih albuma, s početka devedesetih.
I danas se naprosto oduševim jednostavnošću forme ove pesme i energijom koja pokreće sve ljude koji su se jednom u životu zarazili distorziranim gitarskim rifom.

10.THE BEATLES - "I SHOULD HAVE KNOWN BETTER"

Svi mi koji smo odrastali u SFRJ (zemlja srećnih i nasmejanih ljudi) imali smo zanimljiv i edukativan školski program koji je za vreme letnjeg i zimskog raspusta podrazumevao programski termin koji se zvao zimski ili letnji bioskop. Mogli smo kao klinci da gledamo filmove poput Šejna, Robin Huda, Flipera i Pobune na brodu Baunti. O mitovima i legendama nam je pričao jedan fini čovek sa bradom, koji je mnogo godina kasnije potonuo u kaljuzi srpske politike. "Neven" je bio takođe deo školskog programa, a režirao ga je Timoti Džon Bajford. Zatim "Opstanak"...Eh...to detinjstvo je valjda uvek lepo.
U sklopu letnjeg bioskopa redovno su prikazivali filmove Ričarda Lestera o Bitlsima iz rane faze...Mislim, pre no što su upoznali Bob Dilana i probali marihuanu. U jednom od tih filmova ( mislim da je pre "A Hard Day's Night" nego "Help") ima jedna scena dok The Beatles u nekom vozu igraju poker zatvoreni u neki kupe za ostavu prtljaga, dok ih obožavateljke poput gladnih ajkula dvore a oni pevaju pesmu "I should have known better". Obradovao sam se sjajnom coveru sastava She and Him. Pesma za sva vremena!!!

11. CALEXICO - "The Ballad Of Cable Hogue"

Bend koji mi je vratio veru. Taman sam pomislio da je sve gotovo i pojavljuje se Calexico. Bend iz Tusona (Arizona) koji zvuči kao soundtrack za neki film Sema Pekinpoa ili Serđo Leonea. El Marijači sa ekipom koja je počela sa sastavom Giant Sand. Pesak pustinje, osmeh Elija Valaha, zvuk trube i Džejson Robards koji negde u daljini odlazi na umornoj ragi. Nije slučajno ova pesma dobila naziv po istoimenom Pekinpoovom filmu. I dan danas mislim da je ovo jedna od najboljih pesama na svetu. Ne znam koliko će me dugo držati taj osećaj.

12.JOHNNY CASH - "HURT"

Da je neko rekao nekad nekom kravaru iz Arkanzasa ili Teksasa da će Johnny Cash jednog dana obraditi pesmu sastava Nine Inch Nails, kravar bi bio zbunjen. Naravno, prvo bi morao da mu objasniš ko su N.N.N. Johnny Cash je to uvek radio. Šokirao i zbunjivao. Zato ga nisu puštali na main stream country stanicama. Johnny je uvek bio buntovnik i pravi rokenroler. Man in Black! Voleli su ga svi.
Pesma "Hurt" je testamentarna himna Kešovog života. Izvedbom iste kao da je poručio svojoj ljubavi Džun Karter Keš da će joj se pridružiti čim bude otišla. Snaga njihove ljubavi, i taj idealni spoj sjajno je opisan u filmu Džejmsa Mangolda "Walk the Line". Kada sam video spot i starog Casha za klavirom shvatio sam da je on već mrtav. Srce mu je bilo slomljeno kada je shvatio da je Džun bolesna i da može umreti pre njega. To se i desilo. Zato je ta pesma svedočanstvo o kraju jednog života koji je intezivno proživljen sa svim usponima i padovima. Johnny Cash je moj najveći heroj. Prošlo je vreme takvih ljudina.

LET THE RIGHT ONE IN

Skandinavski film je uvek bio rado posećivan na svim filmskim festivalima koji su se odigravali u Beogradu. Počev od Festa i Festivala autorskog filma, do manjih retropektiva koje se tokom godine organizuju u saradnji sa nekom od ambasada skandinavskih zemalja. Skandinavski film je dugo nosio predznak bergmanovski po čuvenom Ingmaru Bergmanu, dok se nije pojavila jedna nova generacija filmskih autora koje su predvodili Lars Fon Trir, Mika i Aki Kaurismaki i Bile Ougust. Međutim, moj utisak je da još uvek mlađi autori nisu uspeli da se oslobode tog, nazovi bergmanovskog kompleksa, koji razumljivo predstavlja preveliko breme, i da im isti ne dozvoljava da se jasnije profilišu kao autori.

Na ovom Festu je prikazan jako zanimljiv švedski film Tomasa Alfredsona koji je napravio korak dalje i nepretenciozno se pozabavio žanrom horor filma. Film je otkupljen i kod nas će se prikazivati pod nazivom "Otvori vrata pravom" i predstavlja dirljivu priču o odrastanju, adolescenciji i autsajderskoj tinejdž usamljenosti.Naravno, u ovom slučaju je cela priča umotana u horor oblandu.

Oskar je usamljeni plavi dečak koji živi u depresivnom ambijentu švedskog predgrađa i jedini je klinac u zgradi. Svakodnevno trpi iživljavanja školskih drugara koji ga maltretiraju zbog njegove introvertnosti. Oskar sanja o osveti i u trenucima usamljenih igrarija ponavlja replike iz kultnih filmova u kojima neko nekoga muči ili naglašava neku pretnju. Ubrzo se u istu zgradu useljava čudak sa ćerkom Eli, koja se ispred zgrade pojavljuje samo noću i koja postaje najbolja Oskarova drugarica. Eli je takođe usamljena i emotivna ali se boji da njihovo prijateljstvo koje počinje da prerasta u ljubav neće opstati jer je Eli vampir.

Alfredson se oslanja na tradiciju vampirskog filma i poseduje magiju koju imaju i vampirski filmovi poput "Blizine tame" Ketrin Bigelou ili "Zavisnost" Ejbela Ferare, ali je opet skroz drugačiji i originalan na neki svoj način.

Ovo je film koji bi trebalo da pogledaju svi ljubitelji horora. Između ostalog, Šveđanin ga je napravio tako da mogu da uživaju i festivalski intelektualci i mi što volim da idemo u bioskop i na neopisiv način uživamo u kokicama i trash filmovima.

ŠINE - IZGUBLJENA MLADOST

"Da, na moje političke stavove veći uticaj su imali Joe Strumer i Biafra nego lokalni eks-komunistički ili nacionalistički političari. Mada je tragedija moga naroda obojila moj život i moje pisanje." (MILENA MARKOVIĆ)

Where are the tracks?
Where are the lines?
Where are the tracks, dear?
Where is the time?
(Gary Numan - Tracks)

Milenu Marković sam prvo otkrio kao pesnika, a potom i kao dramskog pisca. Bez sumnje ona je nešto najbolje što se dogodilo pozorišnoj sceni Srbije u poslednjih desetak godina. Učenik pokojnog Žike Pavlovića, pripadnik "sekte" Novog Holivuda,i beskompromisna pankerka koja nikada nije upala u zamke političke korektnosti i sitnošićardžijskog ziherašenja na kojima je umetnički profitirala većina njenih kolega. Milena je, za razliku od većine, umetnik hipertrofiranog individualizma koja ne pristaje ni na kakvu uniformisanost, niti se trudi da udovolji trendovskom ukusu. Snaga njenog dela je upravo u tome što egzistencijalnim problemima prilazi bez relativizacije i bez ironije. Milena puca pravo u glavu. Kao onomad Živojin Pavlović. Razlika je jedino u tome što je Žikin metak bio zabojen prikrivenom viktorijanskom dekadencijom, dok je Milenin zabojen rifovima Džo Stramera, jugoslovenskom New Wave nostalgijom i starozavetnom iskrenošću Boba Dilana.



Sinoć sam u JDP-u odgledao "Šine". Predstavu je režirao Slobodan Unkovski koji do sada, bar što se mene tiče, nije imao promašaj. Igra plejada najboljih "mlađih" srpskih glumaca, od Nebojše Glogovca, Nikole Đurička i Borisa Milivojevića do Gorana Šušljika i Nebojše Milovanovića. Posebno me je oduševila glumica Jelena Đokić koja se prošetala kroz pet različitih likova. Svi su naprosto briljantni. Čak sam posle ove predstave morao da promenim mišljenje i o Marinku Madžgalju. Opozvao sam hejt prema glumačkom delovanju M.M.

Šine se na jedan metaforičan, ali ogoljen način, bave fizionomijom zla u koje je bez svoje volje uletela cela bivša SFRJ, a u kojoj su zapravo najveću štetu pretrpele generacije rođene od sedamdesete na ovamo. Zanimljivo je to što je pisac u ovoj drami problemu prišao bez političkog ključa i bez potrebe da gradi karaktere u tradicionalnom šablonu. Karakter je stanje zla jednog vremena koje je obuzelo sve likove i koje se sve vreme oseća u atmosferi komada. Tekst se bavi periodom od devedesetih do današnjih dana. Kritički se razračunava sa malograđanštinom i izvitoperenim sistemom vrednosti u kojem se dave svi likovi.

Milena Marković je komadom "Šine" isto kao Dejan Dukovski komadom "Bure baruta" probušila čir na dvanaestopalačnom crevu Srbije i Balkana. To nije uradila sa željom da Zapadu proda suze i znoj sopstvene nacije, već da iscuri sav gnoj i da se konačno krene putem ozdravljenja. Nisam siguran da su je mnogi čuli i razumeli, ali sam siguran u činjenicu da Srbija posle "Šina" više nema alibi.

TOP TEN-najveći negativci celuloida

Ovo je moj lični izbor najvećih negativaca u istoriji filma.



Li Marvin kao Liberti Valens u filmu Džona Forda "Čovek koji je ubio Liberti Valensa".

Donald Saterlend kao Atila u filmu "NOVECENTO" Bernarda Bertolučija. Jeziv lik. Otelovljenje iskonskog zla.

Denis Hoper u filmu "Blue Velvet" Dejvida Linča...Daddy wants to fuck!!!Psihopata za medalju.




Entoni Hopkins kao Hanibal Lektor u filmu Džonatana Demija "Kad jaganjci utihnu".




Malkom MekDauel kao Alex De Large u filmu Stenlija Kjubrika "Paklena pomorandža". Ovo je jedna od najubedljivijih uloga koju je MekDauel napravio u karijeri.

Kriger!!!Fuckin Stevo Žigon je negativac čim ga ugledaš. Bio je odličan glumac...veliki umetnik...ali ludak...samo je on mogao da odigra Krigera jer je istog gledao u logoru kada je bio dete...žrtva je uvek opsednuta dželatom - ako ga preživi.

Keti Bejts u filmu Roba Rajnera "Misery". Psiho Mama...Ne znam vama, ali meni se govno smrzlo dok sam gledao fantastičnu Keti Bejts. Kakva kraljica. Biće, da je samo Stven King mogao obraditi to suptilno zlo.



Ja inače hejtujem Džona Malkoviča. Odličan je glumac ali nije moja šolja čaja. Naprosto, ne varim takve likove. U ovom filmu je genijalan. Poželeo sam da mu razbijem tu odvratnu njušku. Opasne veze - Stiven Frirs.



Ovo je genijalni Geri Oldman kao pandur u filmu "Leon-profesionalac" Lik Besona. Geri Oldman je čudo...Devil himself...Please allow me to introduce myself...

Robert Karlajl kao Begbi u filmu Denija Bojla "Trainspotting". Bilo mi je drago najviše zbog njega kad ih je Renton zapalio za lovu i uz zvuke sastava Underworld pošao novim putem.

ČAROLIJA

freedom is just another word
for nothin left to lose

Između dva svetska rata, u salonu Gertrude Štajn u Parizu, okupljala se ekipa zanimljivih pisaca i umetnika koju je gospođica Štajn identifikovala kao izgubljenu generaciju, dok je Hemingvej identifikaciju prihvatio i pečatirao je u romanu "Sunce se ponovo rađa". Od tada pa do danas osnovna karakteristika izgubljene generacije je stvaralaštvo u posleratnoj kulturološkoj pustoši i osvrtanje na egzistenciju iz jednog posebnog ugla. Pored Srđana Valjarevića i Milene Marković iz Srbije, Roberta Perišića i Borisa Dežulovića iz Hrvatske, Miljenka Jergovića-Sarajlije iz Zagreba, Muharem Bazdulj iz Travnika zasigurno spada u talas nove balkanske proze koja ima sve odlike izgubljene generacije, ali je danas opasno praviti bilo kakve klasifikacije tog tipa, jer još uvek nije stvorena dovoljno velika vremenska distanca, da bi se bilo šta moglo definisati na zadatu temu.

Muharem Bazdulj je rođen 1977. godine u Travniku i do sada je objavio tri zbirke priča (One Like A Song, Druga knjiga, Travničko trojstvo), tri romana (Koncert, Đaur i Zulejha, Tranzit-kometa-pomračenje), jednu zbirku poezije i zbirku eseja.

Zbirka priča "Čarolija" (Gradac-Čačak) predstavlja zbirku snažnih i neposrednih emocija artikulisanih kroz 13 priča koje se čitaju u dahu i ostavljaju bez daha. Zbirku otvara priča "Čarolija" koja opisuje gluvarenje mojih vršnjaka u jednom bosanskom gradu za vreme rata, koji pokušavaju da osmisle svoj društveni život, popiju po koje pivo, dok na grad padaju granate, a oni nostalgično pričaju o starim dobrim žurkama i dernecima o kojima su više slušali od malo starijih (onih što su putovali u Trst po farmerke, gledali koncerte od Vardara do Triglava, tucali Nemice po Rovinju) nego što su ih sami doživeli.

Bazdulj sa osobenim stilom i suptilnim osećajem koristi pop reference koje pričama daju poseban štimung. Od stihova Bruce Sprinsteena, preko fascinacije Džonijem Štulićem i Ekatarinom Velikom, do priče "Ja i Bobi Mekgi"( koju sam doživeo kao jednu epizodu iz svog života) Bazdulj ukazuje da svi mi, koji pripadamo tim generacijama imamo puno toga zajedničkog. Snaga pop kulture je ono što nas spaja. Sećam se kako je Mirko Kovač u jednom pismu Filipu Davidu po izbijanju rata rekao-parafraziram- "blago ovim klincinma, oni makar imaju rokenrol, a šta nama ostaje..."

Klizeći iz priče u priču, susretao sam se sa brojnim omažima; Pekiću- Kišu- Albahariju, Hičkoku-Bouviju-Peti Smit, Sioranu-Orsonu Velsu-Ivanu Lovrenoviću. I na samom kraju stigao sam do priče posle koje mi je knedla ostala u grlu. Priča se zove "Kroz šljivike i livade" i ime je dobila po pesmi Dragane Mirković (iz faze Južni vetar). To je jedna od najtragičnijih ljubavnih priča koje sam pročitao. Hteo sam da vrištim, ali sam ostao bez glasa. Jebem ti život sinko!!!

Hvala ti Muhareme.

OSTROV

Ostrvo je film Pavela Lungina koji sam odgledao sa zakašnjenjem od godinu dana. Mada...možda i nisam. To vam je isto kao kada bi ste pomislili da ste sa zakašnjenjem pročitali neku knjigu ili odgledali neku predstavu. Naravno da stvari ne stoje tako, jer za pravo umetničko delo nikad nije kasno. Njihova osnovna karakteristika je vanvremenost. Uvek sam se čudio ljudima koji su se utrkivali , ko će pre da odgleda najnoviji film ili da pročita knjigu koja je nagrađena Ninovom nagradom, ili da pročita najnoviji roman nagrađenog Nobelovca samo da bi bio u toku. To se zove intelektualni snobizam ili idiotizam. Elem, film Ostrov ne zaslužuje u uvodu pominjanje reči kao što su snobizam i idiotizam, pa ću preći na svoje impresije.

Priča počinje 1942.godine na ruskom teretnom brodu koji naleće na nemački SS brod. Posadu ruskog broda čine ložač Anatolij i kapetan. U kandžama nacističke flote Anatolij pada na kolena plačući i moleći ih za milost. Od nemačkog oficira dobija pištolj i ponudu da ubije kapetana, odnosno svog prijatelja, da bi mu nacisti poštedeli život. Anatolij opaljuje metak. Kapetan pada sa broda. Nemci odlaze...brod leti u vazduh...Anatolij završava na ostrvu gde ga nalaze monasi iz obližnjeg manastira.

Prošlo je trideset godina i Anatolij je već starac. Postao je jurodiv Hrista radi. Bezmalo svetac. Nešto poput starca Zosime iz romana "Braća Karamazovi". U stvari, Anatolij je zapravo Raskoljnjikov koji je postao starac Zosima. Počinio je zločin u mladosti i ispao ljigavac, nitkov, govno. Sve vreme nosi taj greh na plećima. Svakog trenutka. Posle trideset godina živi kao usamljenih monah u ložionici uglja i nikako ne pristaje da pređe u odaje ostalog monaškog bratstva. Svakog dana odlazi na zabačenije delove ostrva i plače moleći Boga za oproštaj. Ti momenti i momenti njegove jurodivosti kod percipijenta pokreću emotivni cunami.

Zanimljivo je da ostatak bratstva na čelu sa Igumanom nije siguran da li je Anatolij budala ili svetac, te ih autor tokom celog filma podvrgava podsmehu. Iguman u jednom momentu pristaje da živi sa njim u kotlarnici ne bi li se odrekao materijalnih dobara i tako spoznao razliku između institucionalnog organizma Crkve i gole vere. Otac Jov se sve vreme ljuti na Anatolija jer mrmlja u crkvi, pogrešno se okreće, ne poštuje propise i kanone, tako da vas na momente podseća i na nekog jeretika.

Otac Anatolij je svoje grehe okajao, ali mu to Bog nije otkrio do pred sam kraj filma, odnosno do pred njegovu smrt, jer u suprotnom od njegovog pokajanja ne bi ostalo ništa. Upravo se u tome pokazuje sva dubina i sva premudrost Njegovog promisla, bolni i spasonosni vaspitni metod. Bog ga je pred smrt udostojio saznanja da ipak nije ubica.

Jedan od najdubljih i najspasonosnijih hrišćanskih filmova koje sam odgledao. Rame uz rame sa Ferarinim klasikom "Bad Lieutenant".

PS: Inače, nisam od ljudi koji obožavaju "Andreja Rubljova" od Tarkovskog.