Beogradski sastav The Cyclist Conspiracy će 25. februara u
KC Gradu održati svoj prvi ovogodišnji koncert sa jednom zaista posebnom gošćom
– Svetlanom Spajić. Naša svetski poznata tradicionalna pevačica će se
pridružiti biciklistima u izvedbi specijalnog seta grčkih tradicionalnih i
urban folk pesama, a kao podrška su najavljeni Hotel Makedonija. Koncert
počinje tačno u 21h (iz organizacije poručuju da kašnjenja neće biti!), a ulaz
je 250 dinara. Prenosimo zvaničnu najavu benda:
Apokaliptični kabare Male braće i
sestrinstva “Velos” vam ovog februara donosi nova ezoterična i kafanska
prikazanja u predstavi za tri groša! Od slavnih satolomaca 19. veka, preko
dragulja kraljice Ningrum i prerijskih iskušenja Jozefa K. sve do crne hronike
mangaske mafije i dionizijskog krešenda u vidu istinskog helenskog spektakla! U
slavu Grčke, majke Balkana, sa biciklistima će ovaj put nastupiti i jedna
zaista posebna gošća - Svetlana Spajić, naša svetski poznata tradicionalna
pevačica! Svetlanin glas vaistinu svetli, kao čarobni fenjer iz
Konstantinopolja, donoseći blage vesti u ova mračna i smutna vremena!
Ali to nije sve! Sveopštim
bahanalijama pridružiće se i aveti devetnaestovekovnih kafana - Hotel Makedonija - nečuvena fuzija,
blasfemični savez, biser sajklogradskog melosa kalemljen na ritmovima
starovlaškog panka; patuljci, mamuti i vintažna žena! Neka pljušte flaše!
Svake godine
produkcija je sve veća, a sve je manje pravih filmova. Ovde prvenstveno mislim na onaj deo sveta odakle smo navikli da nam stižu dobri filmovi. Hvala Bogu što je Klint
Istvud još uvek živ i zdrav, i što je ove godine snimio jedan mali/veliki film
kojim otvaram svoju listu igranih filmova. Zahvaljujući piratskim internet
kanalima i filmskim festivalima koje ima Beograd, uspeo sam da
pogledam još neke filmove koji zaslužuju da se nađu na godišnjoj listi
Jorgoslovlja. Žao mi je što nisam stigao da pogledam u bioskopu nove filmove
Mela Gibsona i Denisa Vilneva, ali pretpostavljam da su ta dva upražnjena mesta
ostavljena za njih („Greben spasa“ i „Dolazak“). I ko zna za koliko sam dobrih filmova iz manjih kinematografija ostao uskraćen, ali o tome nekom drugom prilikom. Na listu su uvršteni i
najbolji dokumentarni filmovi koje sam uspeo da pogledam zahvaljujući
isključivo festivalima. Od znamenitih TV serija izdvojene su tri u kojima sam
posebno uživao. Sve se svodi, kao i uvek, na lični izbor, a liste su tada
provereno najzanimljivije i najraznovrsnije.
The
Cyclist Conspiracy neguju vizantijski pank/metal/kraut-rok/world anti-world zvuk. U pitanju je samosvojna i autentična pojava koja se ne stidi svojih balkanskih korena. Ceo rivju OVDE
Sve što sam stariji, sve više mi prijaju
autobiografske knjige. Imam utisak da u toj jednostavnoj formi, dobijam mnogo
toga što me čini srećnim čitaocem. Svako ima neke svoje heroje i heroine koje
bi želeo da upozna malo bolje od onoga, kako ih je upoznao kroz njihova
konkretna dela. Zato su autobiografije-memoari književna forma, koja nam
omogućuje da dobrim delom zavirimo u živote tih ljudi, kojima se divimo na ovaj
ili onaj način, kao i u epohu kojoj su pripadali. Čuvena grčka glumica Melina
Merkuri je svoju autobiografiju Rođena
kao Grkinja napisala 1971.godine. Naslov je uzet iz njene izjave koju je dala
pošto su joj vlasti pukovnika Patakosa oduzele državljanstvo i zabranile
povratak u Grčku. Melina Merkuri je tom prilikom rekla: „Rodila sam se kao
Grkinja i umreću kao Grkinja. A gospodin Patakos je rođen kao fašista i umreće
kao fašista.“
Kakva je bila Melina Merkuri? Zanosna, okata, helenski
lepa, hrabra, luckasta, talentovana, divlja, pametna, emotivna, pravedna,
slobodoljubiva. Bila je unuka Spirosa Merkurisa, čoveka koji je trideset godina
bio gradonačelnik Atine, nestašna sestra čiju je čast često morao braniti njen
rođeni brat, ćerka zavodnika Stamatisa, žena Žila Dasena, prijateljica Manosa Hadžidakisa,
Mikisa Teodorakisa, Nikosa Kazancakisa, Grete Garbo i Fransoa Sagan. Velika glumica,
političarka, ministarka kulture. Njena lična istorija se prepliće sa istorijom
Grčke. Ona govori o svom životu kao žena, kao umetnica i kao Grkinja. Ono što takođe
može biti zanimljivo srpskom čitaocu je uvid u zajedničko balkansko iskustvo i
odnos velikih sila prema ovom delu sveta koji se nije promenio do danas.
Melina Merkuri je kao glumica ostavila za sobom dubok
trag, kako u grčkom pozorištu, tako i u grčkoj kinematografiji. Završila je
Nacionalnu školu glume u Atini i u početku igrala isključivo u pozorištu, ali
posle uspeha doživljenog ulogom u Kakojonisovom filmu Stela (1955) i
planetarnog uspeha filma Žila Dasena Nikad nedeljom (1960) postaje prava filmska
diva. Za ulogu prostituke Ilje u pomenutom Dasenovom filmu dobija nagradu u
Kanu i nominaciju za Oskara. Bila je veliki borac protiv nepravde i dikatorskih
režima koje su podržavali Amerikanci u njenoj zemlji. Radila je na očuvanja
nacionalnog kulturnog blaga Grčke i zalagala se za vraćanje opljačkanog kulturnog
bogatstva koja se nalaze u britanskim muzejima.
Rođena kao Grkinja je knjiga koja ostavlja prijatan
utisak i mnogima može biti inspirativna, pogotovu ako se spremate na put u
Grčku, tu prelepu zemlju u kojoj sunce drugačije sija.
„Roditi se kao Grk znači biti pod neobičnom kletvom.
Za veliki broj ljudi to znači da si lično sagradio Akropolj, podigao Delfe,
izumeo pozorište, izrodio ideju demokratije. A zapravo si siromašan, mnogi od
tvojih rođaka ne znaju da čitaju, a tek što si okusio demokratiju i
nezavisnost, oteli su ti je strani zaštitnici i njihovi grčki hamali.“
„Odakle da počnem da pričam o Manosu
Hadžidakisu? Od njegovog šarma? Taj šarm me je osvojio još od prvog puta kada
smo sarađivali, kad je pisao muziku za komad Elektri priliči crnina...U svakom
slučaju, za sada ću se ograničiti na Manosovu borbu za grčku muziku. Učinio je
da slušamo buzuki. Bitka nije bila laka. Morao je da se sukobi sa našom
srednjom i višom klasom. Prezirali su muziku buzukija jer su njeni izvori bili
turski, a oni su insistirali na tome da su Evropljani. Njihova posvećenost
Atini bila je u suštini lažna jer bi više voleli da je ona London ili Pariz.
Ali Manos se borio. Borba ga je vodila u mračne taverne na obali Pireja i u
radnička naselja Atine i Soluna. Mnoge od njih su bile male. Neke su imale
svega tri ili četiri stola, ali sve su imale bar jednog čoveka koji svira
buzuki. Manos je uletao u njih sa groznicom arheologa koji je na pragu da
otkrije neki važan lokalitet. Slušao je pesme u udžericama, pesme robijaša i
ljudi koji su uzimali drogu, pesme o zatvoru, o nevoljama sa policijom.“
„Mnogo puta smo se razočarali. Mnogo puta smo se
osramotili. Ali postoje sunce i more i sećanje na sve one dobre ljude koji su
umirali za slobodu Grčke, da nam pruže novu nadu. Možda će nove nade doneti
nova razočaranja, ali iz čistog helenstva naći ćemo način da se nada ponovo
rodi.“
Kada sam pre par godina, u kafani Mornar, razgovarao sa
drugarom koji je bio strastveni čitalac, sećam se da mi je rekao sledeće: „Pisac
koji nije patio, koji nije bio gladan i čija egzistencija nije bila ugrožena,
ne može biti dobar pisac. Ja takve ne čitam. Pogledaj samo biografije Knuta
Hamsuna, Dostojevskog, Selina, Gajta Gazdanova. To su bili pisci koji su
osetili glad. Zato su njihove knjige od krvi i mesa. Zato su velike i istinite,
i ne mogu se meriti sa svim ovim sranjima koja nam se u šarenim koricama smeše
iz izloga gradskih knjižara. Ne može meni jedan razmaženi bogati degenerik
poput Frederika Begbedea da otkriva životne istine. To je fejk u svakom
pogledu.“
Setio sam se njegove priče, kada mi je do ruku došao
roman „Amajlija“ Roberta Bolanja (prevod Dušan Vejnović, izdavač LOM), jer je u pitanju pisac čiji život nije bio
nimalo lak. Rođen je 1953. godine kao sin kamiondžije i učiteljice u Santjago
de Čileu. Njegova porodica se 1968. godine seli u Meksiko Siti u vreme velikih
društvenih promena. Tamo se kao srednjoškolac „navlači“ na poeziju i pisanje. 1973.
godine, kao dvadesetogodišnjak, Bolanjo se vraća u Čile kako bi podržao borbu i
reforme Salvadora Aljendea, međutim posle državnog udara i uvođenja diktature
Augusta Pinočea, biva uhapšen i sigurno bi ga ubili da ga nisu spasili školski
drugari iz redova policije. Naredne godine se vraća u Meksiko Siti i sa
nekoliko prijatelja pesnika osniva avangardni pesnički pokret infrarealizam.
Posle par godina kao imigrant odlazi u Španiju, i nastanjuje se u Barseloni gde
radi kao perač sudova, lučki radnik, noćni čuvar, smetlar. Bolanjo je
prvenstveno bio pesnik, a prozu je aktivno počeo da piše i šalje izdavačima tek
pošto je postao otac. S obzirom da je dugo godina zloupotrebljavao alkohol i
heroin, zakačio je hepatitis što mu je prilično narušilo zdravlje. Umro je
2003. godine u Barseloni dok je čekao operaciju presađivanja jetre.
Pre ovog
romana sreo sam se sa Bolanjovom prozom samo jednom, i to takođe sa jednim, po
obimu, nevelikim romanom, koji se zove „Udaljena zvezda“ i koji mi je, koliko se
sećam, ostavio dobar utisak. Nisam pročitao njegovo kapitalno i veoma hvaljeno
delo „2066“, niti sam pročitao „Čile noću“ i „Divlje detektive“ tako da ne mogu
da dam pouzdan lični osvrt na Bolanja kao pisca, ali probaću preko „Amajlije“ da
se dotaknem makar delića njegovog književno-poetskog univerzuma.
Roman „Amajlija“ otvara moćan početak u kojem
pripovedač iz ženskog ugla priča sledeću priču:
„Ovo će biti pripovest strave i užasa. Biće to jedan
krimić, jedna detektivska i horor priča, mada neće tako izgledati. A neće tako
izgledati zato što je ja pričam. Ja sam ta koja govori i zbog toga se ova priča
neće činiti onakvom kakva u suštini jeste. Pa ipak, to je priča o strašnom
zločinu.
Ja sam prijateljica svih Meksikanaca. Mogla bih da
kažem: ja sam majka meksičke poezije, ali bolje da se uzdržim od toga. Ja
poznajem sve pesnike i svi oni poznaju mene.“
Ovakav početak je bio dovoljno jak razlog da nastavim
sa čitanjem. Prema Bolanjovoj biografiji, rekao bih da je ovaj roman posvećen burnom
periodu Latinske Amerike, šezdesetosmaškom masakru na trgu Tlatelolko, kao i
sagledavanju avangardnog pesničkog pokreta kojem je pripadao mladi Bolanjo.
Glavni lik u romanu je Auksilio Lakutur, Urugvajka rodom iz Montevidea, koja je
u Meksiko Siti došla šezdesetih ali „ne znajuću tačno zbog čega, ni radi čega,
ni kako, ni kada“. Auksilio sebe doživjava kao „majku meksičke poezije“, koja „nije
imuna ni na jednu vrstu lepote“. Po dolasku u Meksiko Siti, Auksilio odlazi na prag Leona
Felipea i Pedra Garfijasa, španskih pesnika, pripadnika generacije 27, koji su
bili učesnici Španskog građanskog rata, na strani republikanaca i koji su po
dolasku Franka na vlast pobegli u Meksiko. Kod njih počinje da radi kao
spremačica i to samo sa jednim jedinim ciljem - postati svedok poslednjeg poglavlja
života velikih pesnika i stasavanja novih generacija. Neko vreme je spavala na fakultetima i po univerzitetskim bibliotekama.
Svakodnevno visila u jeftinim zadimljenim kafeima u kojima se okupljaju mladi
pesnici i umetnici. Auksilio postaje svedok epohe i nezaobilazna figura
pesničkih krugova Meksika. Ona je opsesivna, nežno uznemirena, siromašna, poetična,
čudna.
Bolanjo je vrhunski stilista. Njegove rečenice su
bogate, ritmične i lepo zvuče. Prisutna je određena doza intelektualizma, kao i
brojne reference koje zahtevaju malo više od prosečnog čitaoca, ali sve je to
postavljeno sa merom koja ne prelazi granicu dobrog ukusa i ne zaglavljuje na teritoriji nepodnošljive
pretencioznosti. Bolanjo je definitivno zaslužio kultni status koji ima među brojnim čitaocima
Severne Amerike i Evrope. Naravno, kako to obično biva sa najvećim umetnicima,
slava im obično dođe posle smrti. Bolanjo drugačije nije ni želeo.
