KARL MALDEN 1912-2009 RIP

Američki glumac Karl Malden preminuo je u 97. godini života, saopštila je njegova porodica. Glumac je preminuo u svojoj kući u Los Anđelesu a pored činjenice da je bio lošeg zdravlja godinama, uzrok smrti nije saopšten. Karl Malden je rođen kao Mladen Sekulović 22. marta 1912. godine u Čikagu kao sin Srbina i Poljakinje a ime je promenio kako bi postao glumac.

Svetsku popularnost dostigao je serijom ‘The Streets of San Francisco’ u kojoj igra sa Michael Douglas-om. Dva puta je bio nominovan za nagradu Oscar, koju je dobio 1951. godine za ulogu u filmu ‘A Streetcar Named Desire’. Uspešnu ulogu je ostvario i u filmu ‘On the Waterfront’. Malden je bio i predsednik američke Akademije za filmsku umetnost od 1989. do 1992. godine. Za ulogu u seriji ‘The Streets of San Francisco’ četiri puta je bio nominovan za nagradu Emmy dok je istu nagradu osvojio za epizodnu ulogu u seriji "Fatal Vision" 1984. godine. 2004. godine je dobio nagradu za životno delo udruženja glumaca. Igrao je u filmovima sa glumcima kao što su Marlon Brando i Burt Lancaster, Hičkokovom ostvarenju "I Confess" (1953.), kao i u 50 drugih filmskih ostvarenja.

Karl Malden je zbog svog srpskog porekla nesebično pomagao domaće filmske autore crnog talasa, i radio na promovisanju srpske kinematografije u Holivudu. Veliki glumac i veliki čovek.

ROAD MOVIES

Danas, kada Holivudom vlada najveća zamka liberalne demokratije (vidi pod "politically correct") filmovi iz šezdesetih, sedamdesetih, pa i osamdesetih izgledaju kao umetnička dela koja će u nekoj bliskijoj budućnosti biti proglašena za jeres, i koja će se ritualno spaljivati kao opomena čovečanstvu. Možda će se isto desiti i sa knjigama, kao što je to naslutio Rej Bredberi u romanu "Farenhajt 451". Ko će ga znati? Moćnicima može svašta pasti na pamet.

Elem, u američkoj kinematografiji se šezdesetih rodio jedan filmski sub-žanr, na čijim ideološkim potkama je stasao većinski deo pop kulture, a koji i dan danas ima, širom planete, jako puno sledbenika i vernika. Taj pravac se zove ROAD MOVIES, ili filmovi ceste, odnosno druma. Odlikuje ih tzv. mozaična dramaturgija; sastoje se od niza prizora koje, uz glavne likove, povezuje jedino osnovna radnja - putovanje diljem Amerike, ponekad i lutanje bez određenog cilja, automobilom, motociklom ili autostopom; to je prilika za upoznavanje ljudi različitih tipova, često deklasiranih marginalaca koji se gnušaju establišmenta i sistema, i koji izlaze iz cele sistemske priče kako bi prkosili društvenom poretku i redovnom toku stvari. Ujedno kroz "on the road" priču autori su želeli da prikažu kritiku "američkog načina života" i time objavili rat American Dream ideologiji. Socijalno i politički ti filmovi su bili odraz društvene krize iz razdoblja rata u Vijetnamu i studentskih nemira iz 1968. U užem filmskom smislu predstavljali su izraz suprotstavljanja standardnoj dramaturgiji holivudskog filma. Preteče takvog struktuiranja narativnog dela su romani američkih pisaca iz pedesetih godina, poput "Na putu" i "Darma lutalice" Džeka Keruaka, "Lovac u žitu" Dž.D. Selindžera, kao i filmovi nezavisne njujorške produkcije poput "Senke" od Džona Kasavetesa. Naglo rasprostiranje ovog subžanra inicirao je film Denisa Hopera i Pitera Fonde "Easy Rider" (1969) koji je snimljen sa veoma niskim budžetom, a koji danas ima kultni status kako među filmofilima, tako i među ljubiteljima rokenrola. Soundtrack ovog filma je zapravo univerzalni soundtrack šezdesetih iz hipi perioda (Steppenwolf, The Byrds, Jimi Hendrix, Electric Prunes...)

Drugi film koji na reprezentativan način imponuje road movies pod-žanru, je priča o još jednom desperadosu, koji u ovom kultnom, on the road filmu, predstavlja poslednjeg beskompromisnog šezdesetosmaša. Kovalski je lik kojeg juri sva policija Amerike, dok mu podršku pruža slepi radijski DJ Super Soul (uz to i crnac) i gomila mladih ljudi. Sve je krenulo tek onako, zbog običnog prekršaja, a završilo se kao još jedna "uzaludna pobeda individualizma".

Kovalski je inspirisao i grupu Primal Scream koja mu je posvetila pesmu, a veliki respect i omaž ovom filmu dao je i Tarantino u poslednjem filmu sa Kurt Raselom i onim do yaya ribama (DEATH PROOF).

Nakon golemog uspeha ova dva filma, slične filmove počinju proizvoditi i velike kompanije, koje u osnovnu radnju unose komponentu postojećeg holivudskog ukusa; Pet lakih komada - Boba Rafelsona, Texas Expres - Stivena Spilberga, Alisa više na stanuje ovde - Martina Skorsezea, Dvosmerni asfalt - Monte Helmana, Čovek i mačak otkrivaju Ameriku - Pola Mazurskog. Devedesetih je omaž filmovima ceste dao Ridli Skot filmom "Telma i Luiz", dok jsu poslednja ostvarenja na ovu temu zapravo Tarantinov "Death Proof" i Šon Penov "Into The Wild". Dakle, vreme je za veliko vaskrsenje ovog sub-žanra, jer je društvena klima takva da su svetu ponovo potrebni novi desperadosi. Nije džaba veliki Townes Van Zandt onomad ispevao najlepše stihove na zadatu temu:

Living on the road my friend
Was gonna keep you free and clean
Now you wear your skin like iron
Your breath's as hard as kerosene
You weren't your mama's only boy
But her favorite one it seems
She began to cry when you said goodbye
And sank into your dreams.

Across The Universe

Kao nekritički fan najvećeg pop benda na svetu i kao neko ko je veoma pristrasan kada su u pitanju The Beatles nije čudo što sam odlepio na ovaj film. Možda je na momente patetičan, možda je previše politički angažovan, ali kada čujete pesme poput - I Am The Walrus, Being For The Benefit Of Mr. Kite, Because, Across The Universe, While My Guitar Gently Weeps, Hey Jude ili Lucy In The Sky With Diamonds, sve moguće mane filma padaju u vodu. Odgledajte ga obavezno, čak iako ne volite Bitlse, a volite šezdesete, jer je film obojen LSD tripovima, sve vreme kroz kadrove defiluju prelepe žene, a i taj jebeno dobri duh šezdesetih podsetiće vas da su tada ljudi verovali da svet može biti lepše i pristojnije mesto za život nego što je to danas.

Ovo nije film o Bitlsima, već o ljudima koji su prošli kroz Lenonove i Makartnijeve pesme. Jedan od zanimljivijih pop-muzičkih filmova koje nismo imali prilike da gledamo još od Formanove "Kose". Dakle, obavezno štivo za sve ex-hipike i one kojima je srce naginjalo na tu stranu.

ZID

"The Wall" jeste, svidelo se to nekome ili ne, jedna od najkultnijih i najznačajnijih ploča rokenrola. Znam da se mnogi ne bi složili sa tom činjenicom i brže-bolje bi krenuli sa zastarelom argumentacijom da je tada rokenrol pobegao od svoje suštine i previše otišao u "ezoteriju" i intelektualiziranje, ali vreme je takvu argumentaciju u potpunosti demantovalo. The Wall je priča koja se obistinila i koju svakodnevno živimo.

Film Alana Parker "ZID" (1982) spada u najznačajnije rokenrol filmove, a pored toga i u filmove distopijskog podžanra koji je svoje temelje pronašao u romanu Džordža Orvela "1984". Album grupe Pink Floyd snimljen je 1979.godine i u to vreme, kada je na snazi bio post punk i najava new wave-a, doživeo je veliki uspeh. Među Britancima, grupa Pink Floyd i dan danas ima status božanstva, u šta sam se i lično uverio. Njihov veliki fan bio je Alan Parker, koji je ubrzo posle izlaska ploče snimio istoimeni film, koji se do današnjih dana, poput Kamijevog "Stranca", zadržao kao nezaobilazno štivo u sazrevanju svakog tinejdžera. Posebno se primio i na tlu od Vardara do Triglava.



The Wall je priča o izolaciji i otuđenosti, o sistemu koji ne dozvoljava pojedincu da ostvari ideal lične slobode. Sputanost individualizma i frustracije koje se tom sputanošću rađaju. Put u diktaturu i podizanje unutrašnjeg i spoljašnjeg zida. The Wall je priča koja nas tera da ispustimo krik koji će uzdrmati sistem. To je priča koju živimo poslednjih pedeset godina ulazeći iz jednog vrednosnog sistema u drugi, a da pritom ne želimo da shvatimo da je uvek sve suštinski isto. Razlika je samo u anesteziji ili njenom odsustvu. Mother do you think they'll try to break my balls!

Nažalost, oni koji su je osamdesetih preslušavali od Vardara do Triglava, ili je nisu shvatili, ili su bili u manjini, kada su dozvolili sebi da postanu deo priče koja se završila krvavim pizdarijama devedesetih.

SEASICK STEVE - Emperor of the North Pole

Seasick Steva je čovek koji svojom nekonvencionalnošću i novom pristupu bluz muzici uliva nadu da još uvek nije sve umrlo. Njegova tri albuma (Cheap, Dog House Music, I Started Out With Nothin and i Still Got Most of it Left) predstavljaju nezaobilazni deo kolekcije svakog slušača muzike koji drži do sebe i čiji se rokerski dignitet ne dovodi u pitanje.

Matori Steven Gene Wold, alias Steve Seasick, rođen je cirka 1941.godine u gradu Oakland-u u državi California. Roditelji su mu se razveli kada je bio klinac, tako da je neko vreme odrastao sa ocem i dedom, a kasnije sa majkom i očuhom koji ga nije poštedeo makljaže. Otac mu je bio poznati bugi-vugi pijanista od kojeg je nasledio talenat, ali je gitaru naučio zahvaljujući bluzeru K.C Douglasu koji je radio u garaži-radionici Stevinog dede. Sa 13 godina je pobegao od nasilnog očuha i živeo "On The Road". Godinama je kao Hobo visio na teretnjacima i proputovao celu Ameriku. Radio je teške fizičke poslove, bio zabavljač na lokalnim vašarima, a neko vreme je radio i kao kauboj-kravar kada ga je put naneo u neku zabit Amerike. Neko vreme je proveo i u zatvoru (još jedna prigodna referenca za bluzerski CV).

Steve je jedan od poslednjih mohikanaca kroz čije vene teče bitnička krv. Njegovo stvaralaštvo je produkt onoga što je proživeo. To je ono što sam lično najviše cenio kod umetnika. Njegova umetnost ima muda. Dotiče sam život. Nešto kao proza Čarlsa Bukovskog ili Luj Ferdinada Selina. Šezdesetih se družio sa frikovima kalifornijske scene. Opijao se sa Janis Joplin, bio zaljubljen u bajnu devu Joni Mitchell, pušio travu sa ekipom iz sastava Jefferson Airplane. Devedesetih se u Sijetlu družio sa Kurt Kobejnom.

Seasick je prvi album snimio tek 2006.godine posle nastupa u emisiji Joolsa Hollanda. Danas (pored toga što piči jebački delta blues) radi kao i "inženjer zvuka", odnosno muzički producent. Ima pet sinova, najviše mu je žao što nije imao 15 dolara da plati narodnom sudiji koji ga je venčao sa svojom suprugom, a kada bi snimali film o njemu izjavio je da bi najviše voleo da njegov lik tumači Klint Istvud.

Seasick nas podseća na činjenicu da još uvek postoje ljudi koji su zaista preživeli "Jedan voz za dve bitange", i koji svojim životom na pravi način svedoče rokenrol. Seasick nikada neće biti fazon - Seasick će uvek biti istina.

KO JE UBIO MOMKE IZ KOMŠILUKA?

Srpkinja traži Eros, Srbija nudi Tanatos. Šta se desilo sa muškarcima? Šta se dogodolio sa onim momcima iz komšiluka kojih je do juče bilo na svakom ćošku? Hoće li uskoro žene, kao u filmu "Čarlston za Ognjenku", morati da krenu u potragu za pravim muškarcima? Biće da im je takva sudbina. Pitanje je da li će ih uopšte naći. Mangupi džentlmenskog kova su vrsta koja izumire ili je potpuno izumrla.

Pre nekoliko godina, grafički dizajner Mirko Ilić je po povratku iz New Yorka, posle višegodišnjeg odsustva iz Srbije, konstatovao da se većina beogradskih dečaka oblače kao njujorški pederi. Pritom je mislio na ove likove koje svakodnevno srećemo na ulici u majicama kurtonkama sa špicastim patikama u ultra džiberskom fazonu. Dobro, ni većina devojčica ne zaostaje puno za dečacima, sa svojim East European stajlingom koji je uspostavljen na balkanskom Pink prostoru.

Zaista je stanje zabrinjavajuće. U Srbiji više nema pravih šmekera. Ovde danas egzistiraju tri sorte muškog sveta: DŽIBERI, JAPIJI I URBANI FAZONAŠI.

DŽIBERI su recidivi dizelaša iz devedesetih. Džiberluk je tih godina uspostavljen kao kulturni model. Tome su znatno doprineli medijiski magnati Miloševićevog režima, koji su nastavili da obavljaju svoj posao i za današnje vladajuće elite, produbljujući razvoj kancerogenog tkiva Srbije. Kao što rekoh, dok šetate gradom morate da pazite da ne ugazite u nekog džibera. Ima ih ko kusih pasa. Pa to su vam i oni mladići što su onomad razbijali ambasade. Izlaze po splavovima, lože se na utoke i skupocene automobile, a svako veče pred spavanje gledaju "Vidimo se u čituljama". Žene doživljavaju kao belo roblje.

JAPIJI su se namnožili u tranziciji. Kako su Srbijom krenule da niču strane banke i predstavništva stranih firmi, počeli su da niču i japiji. Samo što to nisu pravi japiji. To su srpski japiji. Razlika je kao između novopazarskog petstokeca i originalnog. Svakog dana, posle radnog vremena, sede po baštama na Obilićevom vencu i u ulici Strahinjića Bana, i vrte plastičnu espreso kašičicu u zubima. U stvari preterujem, to među njima radi onaj najniži kastinski sloj, tzv Šudre. Kšatrije piju energetska pića, dok Vajšije i Bramani imaju najviše stila. Oni se lože samo na skupo i stereotipno. Žene doživljavaju kao modele koje postoje samo da bi ukrasile neku reklamu. Celulit i višak kilograma kod žene su smrtni gresi. Da se oni pitaju verovatno bi takve cice dali na odstrel.

URBANI FAZONAŠI su uvek postojali, još od Zlatnog papagaja, ali su se potpuno ostvarili poslednjih godina. Lože se na sve što je alternativno. Prednost daju intelektu, dok su emocije u drugom planu. Retko kada su mrdnuli dupe dalje od kruga dvojke, a ostatak Srbije doživljavaju kao crnu rupu. Najviše im prija relacija od Slavije do Kalemegdana. Žene poštuju i smatraju ih ravnopravnim. Politički su korektni. Gledaju samo B92 i gaje kult Clubbinga. Svesni su svog snobizma i nesebično ga zalivaju. Iako vole i poštuju žene, nisu spremni da umru za ljubav, niti su u stanju da odbrane čast jedne dame (kada bi došlo do takve situacije pozivali bi se na pacifizam).

Elem, oni fini momci iz komšiluka, džentlmeni mangupskog kova, koji su bili čuvari viteškog kodeksa, i koji su bili spremni da daju život za ljubav jedne žene više ne postoje. Koliko ih je ubila civilizacija i politička korektnost, toliko ih je ubilo divljaštvo i primitivizam. Oni su živeli u međuvremenu, onomad kada svet nije bio ni previše mlad ni suviše star. Stvari su otišle dođavola. Možda bi trebalo umesto veronauke i građanskog vaspitanja uvesti u školski sistem predmet "gledanje filmova" i puštati klincima od prvog razreda kompletne opuse Stiv Mekvina i Li Marvina. To bi bilo pametno.

Osim toga, pogledajte samo domaće političare kao jedan od modela kojem bi trebalo da teže današnji klinci. Takvi likovi bi u nekom vesternu Sema Pekinpoa već u prvim kadrovima bili mrtvi. Relativizacija osnovnih vrednosti je dovela do hipokrizije. Zbog toga je sve u otišlo u qurac. Mislim da je vreme da žene uzmu stvar u svoje ruke. Samo žena može pomoći muškarcu da se vrati svojoj pravoj prirodi. Dame, imate moju podršku i shvatite ovo kao S.O.S.

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI

Who the fuck is Hugo Rafael Chávez Frías? Diktator ili demokratski predsednik? Novi heroj ili još jedna diktatorska njuška? Naime, fascinantna je činjenica da je predsednik Venecuele Ugo Čavez imao neki TV show maraton gde je trebalo da odgovara na pitanja naroda i intelektualaca iz svih država Latinske Amerike. Kada je čuo da će biti, jedan na jedan, sa peruanskim piscem Mario Vargas Ljosom, Čavez je odustao. Zašto se uplašio sučeljavanja sa jednim piscem? Šta je to što je Ljosa mogao da pita Čaveza a ovaj ne bi mogao/umeo da odgovori?Možda bi odgovor bio lažan, kao što je i svaka utopija lažna, od globalističke do antiglobalističke. Zašto je odustao? Je l to izraz njegove samovolje i nepoštovanja drugačijeg mišljenja, ili je u pitanju strah? To su neka pitanja na koja bih voleo da znam odgovor.



Čavez je poručio Ljosi da će se sa njim konfrontirati kada bude postao predsednik Perua. Ma jašta! Šta ima on debatovati sa Ljosom!? Na noge mu dolaze Šon Pen i Kusta, menja Ustav kako mu se ćefne, svi antiglobalisti Evrope ejakuliraju nad njegovom slikom. Kažu, vratio je duh revolucije i oživeo Če-a. Hm...moram priznati da sam skeptičan prema ljudima koji pokušavaju da restauriraju jednu ideologiju, koja je za sobom ostavila milone leševa. Sa tim se ne treba igrati. Kapiram da su SAD pre X godina sele na grbaču Latino svetu. To rade svima. Ali to ne znači da će komunizam u postmodernom obličju uspeti da pobedi fašizam (američki imperijalizam)u postmodernom obličju. Zar ništa nisu naučili iz istorije?!

Mario Vargas Ljosa je pisac koji je šezdesetih, kao i svaki mladić revolucionarnog duha, podržavao Kastra i kubansku revoluciju, ali je posle njenog ostvarivanja postao žestoki kritičar iste. Kada je shvatio da je revolucija donela još veću bedu, siromaštvo i ukidanje slobodnog mišljenja, Ljosa se okrenuo protiv. Iz iskustva je poznato da su jeretici iz sopstvenih redova najopasniji. Danas je u svetu postavljena jedna lažna dualistička podela. Ako nisi za Čaveza, onda si za Ameriku. To ti je, kao ono kod nas, ako kažeš nešto protiv Kuste, odmah si član LDP-a, ili ako nisi kojim slučajem odgledao teniski meč Noleta Đokovića, sigurno je da si pobornik nezavisnog Kosova. Jasno je da su svetini uvek bile potrebne dve strane medalje. Takav im je mentalni sklop. Ne vole da razmišljaju. Ali za svaki slučaj se treba ograditi i ne treba puštati u etar svakakve poruke. Zato je Ugo rešio da iskulira Ljosu. Šta ako ga ovaj pita nešto škakljivo? Kako će odgovoriti smisleno, a da mu u ustima ostane ukus pobede? Znao sam jednog diktatora koji je isto tako, početkom devedesetih, odbio da se suočava sa intelektualcima. Vladao je više od deset godina, pa ga je narod motkama najurio. Umro je u Ševeningenu.

Nama ostaje samo da se pitamo kako se osećaju Kusturica, Šon Pen ili Nikita Mihalkov (koji su nesumnjivo veliki umetnici) dok jedu i piju sa nekim diktatorom, a samo par kilometara od njih, u nekom zatvoru, umire neki mladić koji je, recimo, napisao roman o "godinama koje su pojeli skakavci". Doduše, neće oni biti prvi, a ni poslednji koji su to radili. Isto tako je onomad veliki irski pisac Bernard Šo išao kod Staljina da otkriva čari komunizma. I on je verovao da će jednog dana Amerika i Engleska biti zemlja proleterska. Njihova "naivnost" i romantičarski zanos u loženju na "borce" protiv Novog Svetskog Poretka i kapitalizma, ostavlja za sobom obrise sebičluka i vonj neviđenog bezobrazluka, jer svi oni iz jednog konformističkog položaja zapadnjačke fotelje sede i dive se, dok ljudi koji žive u toj zemlji skapavaju od gladi po kazamatima i nemaju elementarna ljudska prava. To je za preispitivanje. A što se tiče Ugo Čaveza, njega ostavljam istoriji. Još uvek mi nije skroz jasna ta latino priča. Znam samo da imaju sjajnu književnost, odličan fudbal, očajne telenovele i priču o vrhunskom kokainu, dok se sve ostalo što je suštinski bitno za čovečanstvo nalazi u nadignutom Qrčiću onog mladunca koji je natego maćehu u Ljosinom remek delu "Pohvala pomajci".