FIL(M)OVANJE 21

 The Continental: From the World of John Wick -  Albert Hjuz i Šarlot Brendstrom (2023)

Ova mini serija od tri epizode, svaka u trajanju kao jedan bioskopski film iz osamdesetih (najviše sat i po), zapravo je prikvel filmskog serijala Džon Vik, ali odmah da vam kažem bolje je i nemojte odustajati na keca ako ne volite Džona Vika (ja ga ne volim). Ovo je skroz drugačije. Prvu i treću epizodu je režirao Albert Hjuz, drugu epizodu Šarlot Brendstrom. Radnja je smeštena u prljavi stripovski, domaštani Njujork iz sedamdesetih i govori o vremenu kada je Vinston Skot (Ian MekŠejn) preuzeo upravljanje nad Kontinentalom, čuvenim hotelom za plaćene ubice, koji se posle provlači kroz serijal o Džonu Viku. Otimanje hotela je deo osvete Vinstona Skota prema  Kormaku O 'Konoru (Mel Gibson) koji mu se zamerio po više osnova, ali neću da otkrivam previše. Vinston skuplja ekipu sa raznih strana, gomilu zanimljivih likova, i onda kreće ludačka akcija koja je glavni adut priče. Sve to na visokoj temperaturi do tačke ključanja, mešavina Kill Billa sa gajričijevskom groteskom, kung fu-noir-blaxploitation prelivi i funk-soul sosevi, skroz nadrkano ali sa šarmom. Čak i kad vam se učini da je nešto glupo, zapravo nije. Osim toga, špica je sugestivna i dopamin odmah krene da se luči, jer pesma “Hard Times” Baby Hueya je jedna od himni američke crnačke muzike iz sedamdesetih i pukne te odmah na početku, ako si poklonik. Ostaje žal što likovi nisu bolje skrojeni, pogotovo glavni, jer ovo je moglo da bude savršenstvo, ali ja sam se nekako vezao za crnačku ekipu (Hjubert Point-Di Žur i Džesika Alejn) i ribu pandurku (Mišel Prada) jer su najubedljiviji, ali ne zaostaje ni pandur švaler kojeg igra Džeremi Bob. Jako mi je bilo čudno da gledam Mela Gibsona kao negativca, nisam navikao. Saundtrek je odličan, od Santane do Silvane (Done Samer) i tvrdog funka "za nas crnce". Ideološka komponenta je neizbežna, može se prepoznati, u duhu je vremena i dešavanja koja su promenila svet i Ameriku, ali bez udubljivanja, jebeš sve to, poenta je u dobroj filmskoj vožnji.

DE PALMA -Noa Baumbah i Džejk Paltrou (2015)

Dokumentarni film "De Palma" je nastao posle razgovora, koje su nedelju dana Noa Baumbah i Džejk Paltrou vodili sa De Palmom u Njujorku tokom 2010. godine. Sve su to zabeležili kamerom i posle nekoliko godina shvatili da se od toga može sklopiti dokumentarac. Bilo mi je čudno, otkud Noa u toj priči. Da je snimio film o Vudiju Alenu ne bih se iznenadio, ali De Palma i Baumbah "dva su sveta različita". Ipak, film nije ispao tako loš. Pomalo konfuzan i pretrpan informacijama ali nije mi otkrio ništa što već nisam znao o Brajanu De Palmi. Otkrio mi je samo da sam prestao da ga pratim posle "Misije Mars" (2000). Iako mi je jedan od omiljenih režisera, prestao sam da gledam njegove filmove u XXI veku. Kad stvaralac ne shvati da je došao trenutak "da okači alatku o klin" i povuče se dostojanstveno, onda se povlače najveći fanovi. Načuo sam da je "Crna Dalija" neslavno prošla i to me je rastužilo. Odličan krimi roman Džejmsa Elroja trebalo je da dobije dostojno filmovanje, kao što, bez svake sumnje, De Palma zaslužuje bolji i kompleksniji dokumentarni film o sebi i svom stvaralaštvu od ovog. Naime, Baumbah i Paltrou su se zadovoljili opštim mestima o režiseru, "koji je u početku bio Godar, pa posle toga Hičkok". Nisu uspeli da izvuku iz njega ni nagoveštaj tajnovitosti stvaralaštva, eros koji jednog umetnika i njegov opus čini tako velikim i zanimljivim. Ovde je vidljiv samo površinski sloj. Kad režiser razgovara sa režiserom uvek mi je na umu razgovor između Trifoa i Hičkoka. Uostalom, kada se samo prisetimo kadrova iz filmova "Sestre", "Keri", "Obučena da ubije", "Pucanj nije brisan", "Karlitov put", "Nesalomivi", znamo da je u pitanju veliki filmmejker, zato mi je ostao osećaj da je ovaj dokumentarac nedovršen.

RACE WITH THE DEVIL - Džek Steret (1975)

Race with the Devil (1975) Džeka Stereta ima sve vrline i sve "mane" eksploatacijskog filma iz sedamdesetih i zato je neodoljiv. Steret je inače bio poznat kao veteran niskobudžetnih filmova, ljubitelj motorcikala i tvrde akcije. Ovde je uspeo da napravi ekscentričan spoj roud-akcije i horora. 

Rožer (Piter Fonda) i Frenk (Voren Outs) su ortaci koji sa ženama (Loreta Svit i Lara Parker) kreću na putovanje bespućima američkih drumova, modernim kamperskim kombijem. Tokom jednog noćnog predaha, mimo glavnih drumova, negde u Teksasu, slučajno su naletetli na satanistički ritual lokalnih meštana. Videli su ono što nisu smeli da vide i kreće akcija.

Fil(m)ovanje 20

 MAESTRO - Bredli Kuper (2023)

Bredli Kuper je poželeo da bude umetnik intelektualac. Nemam ništa protiv čoveka, igrao je u nekim dobrim filmovima, simpatičan je glumac, ali prethodnim filmom, „Zvezda je rođena“, pokazao je da nije neki režiser. Ipak, to ga nije obeshrabrilo, rešio je ponovo da režira. U produkciji Netflixa, pretpostavljam sa solidnim budžetom, Kuper je snimio biopik posvećen Lenardu Bernštajnu. Sebi je dodelio glavnu ulogu, verovatno sa namerom da uđe u trku za Oskara. Ta nagrada je još uvek u Holivudu važna, iako van zidina Vavilona, izaziva sprdnju među ozbiljnim bioskopskim filmofilima, ali i među blaziranom skorojevićkom publikom festivala evropskih i egzotičnih filmova. Ipak, trka za Oskarom nije uspela. Kuper se vratio kući praznih ruku. 

Prvi deo filma, nekih sat vremena, umalo nisam prokrvario od dosade. Još taj rediteljski zahvat sa crno-belim filmom, dramom sa mjuzikl ispadima, toliko je neubedljiv i pretenciozan, što mi je očigledno ukazalo da je Kuper zapao u opasno stanje samozadovoljstva. Malo je falilo da odustanem u potpunosti od gledanja. Ipak, ostao sam kad je krenulo nešto da se dešava, a to je bilo posle tih prvih sat vremena. Od momenta kada je krenula drama između supružnika, Keri Maligen koja igra Bernštajnovu suprugu, glumicu Felisiju Mantalegre, malo vadi stvar i film dobija zamajac. Njena uloga je daleko superiornije izvedena, pa kad se već dodeljuju te nagrade, mogla bi da se nagradi Maligenova bez problema. Ono što je dobro u filmu to su delovi u kojim je Bernštajn prikazan kao stvaralac. On je bez sumnje bio veliki umetnik i to nije sporno. Scene dirigovanja orkestrom i horom, kada izvode Gustava Malera, same po sebi su savršene i one filmu daju dignitet. Takođe je jako ubedljivo prikazano i odigrano suočavanje Felisije Mantalegre sa bolešću i patnja cele porodice koja je potom usledila. Bernštajnov homoseksualni, odnosno biseksualni identitet je u odnosu na sve to prenaglašen. On jeste važan za razumevanje njega kao ličnosti, i braka koji je imao sa Felisijom, ali ne toliko koliko je taj segment obrađen u samom filmu. Pojele su ga druge drame, tako da je ostao da visi sam za sebe ili donekle kao uzrok Felisijinog gašenja u njihovoj ljubavi, odnosno krizama ljubavi. Nije to baš jasno i uverljivo prikazano. Ne verujem da će mi ovaj biopik ostati dugo u sećanju. Iskustvo sa nekim sličnim filmovima mi govori da sam ih brzo zaboravio.

LOGAN - Džejms Mangold (2017)

Odbijao sam da pogledam ovaj film poslednjih šest godina osećajući neverovatan animozitet prema marvelizaciji Holivuda. Sigurno sam bio u pravu za veliki broj takvih filmova. Međutim, po pitanju "Logana" sam se zajebo, iako sam verovao svim drugarima koji su ga hvalili. Ovo je jedan vrhunski akcioni SF paklenog tempa, koji direktno evocira uspomenu i na neke velike vesterne, a ujedno dekonstruiše žanr stripovskog superherojskog filma. Zato je jedan od najznačajnijih superherojskih filmova ikada snimljenih. Džejms Mangold je pokazao da je dostojan naslednik velikih režisera akcije. I ona referenca na Šejna, srce da ti se stegne. Opak film ( za nas male veseljake!!!).

TUTSI - Sidni Polak (1982)

Reprizirao sam ovih dana, između ostalog, "Tutsi" (1982) Sidnija Polaka, koji je lepo ostario. Film je na neki način prikazao problem nerazumevanja među polovima kroz fenomen prerušavanja, odnosno transvestije. Motiv prerušavanja Majkla Dorsija (Dastin Hofman) je dobijanje uloge u TV sapunici. Kreće zaplet 'screwball' komedije u kojoj muškarac ima problem kako da se obračuna sa drugim muškarcima koji se motaju oko žene u koju je zaljubljen (Džesika Lang) i kako da se odbrani od potencijalnog tasta i matorog kolege glumca koji bi želeli da smuvaju Tutsi, odnosno njega. Pored Hofmana i Džesike Lang, u filmu igraju Bil Marej, Dabni Koleman, mlada Đina Dejvis, Sidni Polak, Čarls Durning. "Tutsi" je stvarno dobar izbor za novogodišnji i božićni kućni bioskop.

ISTERIVAČ ĐAVOLA - Vilijam Fridkin (1972)

Kako nas je tokom 2023. godine napustio Vilijam Fridkin, sinoć sam posle mnogo godina reprizirao „Isterivača đavola“. To je i dalje fascinantan film, ali ne toliko strašan koliko mi je bio nekada ranije. Prolog koji je snimljen na arheološkom nalazištu u Iraku, moćan je u svakom smislu. Otvara priču misteriozno i zlokobno, uvodi nas na pravi način u film koji je danas kult, kako među ljubiteljima, tako i među onima koji ne ljube horore. Majstorski režiran, sa dobrim ritmom i atmosferom, sjanim ulogama Elen Berstin, Linde Bler, Maksa von Sidoua, Džejsona Milera i uvek harizmatičnog i neponovljivog Li Džej Koba. Tačnije, Li Džej Kob je svojom epizodom ovde progutao sve glavne zvezde. Scena šetnje Elen Berstin ulicama Džordžtauna, dok u pozadini kao muzička podloga ide kompozicija „Tubular Bells“ Majka Oldfilda, vrhunski je vizuelno-zvučni užitak. 

Frka koja se te godina digla oko filma, danas je više nego simpatična i smešna, i naravno sve vreme je išla u prilog samom filmu. Feministkinje su mrzele film jer je navodno prikazao mušku noćnu moru ženskog puberteta, odnosno prikaz ženske seksualnosti kao opsednutosti, dok su muškarci sveštenici mučili malu Regan, ne bi li je vratili u preseksualnu nevinost. S druge strane, vernici katoličke crkve su posećivali svoje sveštenike i tražili od njih da sprovedu čin egzorcizma kad bi posumnjali u sopstvenu zaposednutost ili u nekog od bližnjih. Gužve u bioskopima, kolabiranje tokom projekcija, kofice za povraćanje, samo su neke od manifestacija koje su pratile histeriju oko Fridkinovog filma. Jedina stvar koja mi je ostala nerazjašnjena je u vezi sa sveštenikom Demianom Karasom. S obzirom da je poreklom Grk, sa grčkim prezimenom (dakle i otac mu je Grk), čija majka negde u Bronksu govori grčko-engleski (dakle prva generacija imigranata), otkud on u jezuitskim redovima. Ili je prodao veru za večeru, ili se o tome nije vodilo računa, ili među Grcima zaista ima Lojolinih sledbenika? Ne znam odgovor. Svakako, film je remek-delo.

Momci iz Nikla - Kolson Vajthed (Laguna)

Posle sjajnog romana „Ritam Harlema“ pojurio sam za ranijim delima Kolsona Vajtheda. Ovo je potresna priča o prijateljstvu dvojice crnih dečaka u paklu Niklove akademije, popravnog doma-škole u kojoj je nastavnički kadar sastavljen od rasističkih belih sadista i korumpiranih službenika. Elvud Kurtis, inteligentan, vredan i dobar dečak, odrasta sa bakom u Talahasiju na Floridi početkom šezdesetih. Ide u školu, voli da čita, zanima ga sve i svašta. U slobodno vreme radi u prodavnici kod lokalnog gazde Italijana, divi se govorima Martina Lutera Kinga, uspeva da izgradi nekakav moralni kodeks i oblikuje svoj stav o svetu koji ga okružuje. S obzirom da gazda Italijan shvata da je dečak nadaren, saznavši da postoji program za siromašne crnce na nekom koledžu u blizini, predlaže mu da se prijavi i iskoristi mogućnost ozbiljnijeg školovanja. Elvud se upisuje na koledž, ali prvog dana, prilikom odlaska na predavanja, stopira pogrešan auto. Ta sudbinska greška, u kojoj nema njegove krivice, odvodi ga pravo u popravni dom. Tamo upoznaje Tarnera.

Priča počinje slučajnom ekshumacijom grobnice nestalih štićenika Nikla od strane studenata arheologije univerziteta Južne Floride. Zapravo, Vajthed je uzeo priču iz stvarnog života, o stvarnim forenzičkim istraživanjima studenata arheologije i otkrićima u muškoj školi „Artur Dž. Dožer“ u mestu Marijani na Floridi u kojem su se dogodile strašne stvari afroameričkim tinejdžerima, rođenim bez prava na šansu. Rasizam u Americi kao književna (I filmska) tema, od šezdesetih do danas privlačio je mnoge pisce.  Nekad bi je dobro obradili, nekada ne bi uspeli u tome. Vajthed spada među pisce koji znaju da ispričaju priču, a to je kod pripovedanja najbitnija stvar. Često imate romane koji imaju veliku temu ali priča bude “musavo” ispričana, nekako tanka. “Momci iz Nikla” imaјu sve odlike dobrog romana, odličnu priču sa zapletom i raspletom, jake likove, emociju i jasnu poentu. I pored te lepo promišljenje konstrukcije, autor sve vreme želi da imate na umu da je ista izgrađena oko istinskog zločina, oko nečega što se nikada nije smelo dogoditi. To je ono što je izdvaja i što je čini uvek aktuelnom. Vajthed je za ovaj roman dobio drugog Pulicera, što nije mnogo važno. Čak i da nije dobio tu nagradu, ovaj roman bi bio vredan pažnje.

KELER - PLAĆENI UBICA (BeoBook – izdanje 1998.god)

Lorens Blok je u američkoj prozi prisutan šezdeset i više godina. Pisac kriminalističkih romana, veoma cenjen među ljubiteljima žanra. Tokom pedesetih godina je u Njujorku, pod pseudonimom, pisao pornografske palp romane kako bi mogao da preživi i da plati sve račune. Kaže da mu je to iskustvo, pisanje tih petnaest do dvadeset romana godišnje, pomoglo da se uvežba za ono što ga je kasnije čekalo i ono što je oduvek želeo. Pod književnim uticajem Dešijela Hemeta, Rejmonda Čendlera, Agate Kristi, mogao je na miru da se posveti pisanju krimića i misterija. Prvi roman je objavio pod svojim imenom 1961. godine i od tada je napisao preko pedeset romana i stotine priča. Po nekim njegovim novelama snimljeni su filmovi poput „8 Million Ways to Die“ (1982) Hala Ešbija, „Burglar“ (1987) Hjua Vilsona, „A Walk Among the Tombstones“ (2014) Skota Frenka, dok je zajedno sa Vong Kar-Vajem napisao scenario za film  „My Blueberry Nights“ (2007). Takođe je poznat i kao autor non-fiction knjiga o pisanju kao zanatu.

„Keler-plaćeni ubica“ ( BeoBook) u prevodu Ivane Ćirković, prvi je i jedini njegov roman koji je kod nas preveden i objavljen. To o Bloku ne govori ništa, ali govori o propustima i slepilu našeg izdavaštva. Zapravo, ovo nije konvencionalni roman sa uobičajenom strukturom, zapletom i raspletom, već više predstavlja niz povezanih priča koje prate Kelera na svojim egzekutorskim avanturama. Nešto kao roman u epizodama. U originalnom nazivu „Hit Man“ prvi je u nizu u kojima je glavni lik plaćeni ubica po imenu Keler. Pogledao sam toliko filmova o plaćenim ubicama, ali nikada nisam uspeo da shvatim taj mentalni sklop čoveka koji za novac briše ljude sa ovog sveta. Kako je moguće da neko tako nema razvijenu empatiju ili da nema moralnu dilemu kad ulazi u takvu igru? U stvarnom životu, to su sigurno grozni ljudi, nezanimljivi, hladni i surovi, ljudi bez savesti, sa kojima nikada ne biste popili piće. Na filmu ili u priči oni izgledaju kao Alen Delon iz Melvilovog „Samuraja“, Čarls Bronson iz Vinerovog „The Mechanic“ ili kao Majk Fasbender koji voli da sluša The Smithse u Finčerovom „The Killer“. Dakle, nije im oduzeta ljudskost u potpunosti. Ostavljene su nijanse koje boje njihov karakter, na osnovu kojih možete da prihvatite lika i pratite ga kroz priču. Keler je usamljenik, rođeni Njujorčanin, koji voli vestern filmove, rešava ukrštene reči, razmišlja o skupljanju markica, popije nekad nekoliko viskija ili konjaka, živi mirnim životom dok ne dobije poziv. Onda se pakuje i kreće u Ajovu, Ohajo, Indijanu ili Kaliforniju da nekoga pošalje na onaj svet. U jednom trenutku dokolice, između dva zadatka, počinje da se pita gde je tu život. Trenutak spoznaje krize srednjih godina. Posećuje psihoterapeuta, nabavlja psa, upoznaje devojku. Saznajemo nešto više o njemu, ali Blok kao pisac ne želi da izađe iz žanra i sve pretvori u neku psihološku didaktičnu priču, već ostaje dosledan. Nema sumnje u Blokovo spisateljsko umeće, on je maestro. Vešto napisan, zabavan, na momente mračan ali sa određenom dozom humora i odličnim dijalozima. Ovo je bio moj prvi literarni susret sa Lorensom Blokom, nadam se da neće biti poslednji i da će neko od ovdašnjih izdavača objaviti još neki njegov roman.

Polje meduza - Oto Oltvanji (LAGUNA)

Ukoliko volite krimiće, novi roman Ota Oltvanjija je pravi izbor za vas. Uživao sam u čitanju. Posle svakog poglavlja sam spuštao knjigu na neko vreme, kako bi čitanje što duže trajalo, samim tim i uživanje. Majstorsko pripovedanje, misterija koja vas drži u neizvesnosti, likovi sa kojima se brzo saživljavate i počinjete da ih doživljavate kao svoje saputnike, tokom uzbudljive čitalačke avanture. Mnogi veliki krimići su počinjali u bife-vagonima vozova, neki su se tamo i završavali. Ovaj započinje u jednom bife-vagonu. Skeptik je novinar, a igrom slučaja se našao u ulozi detektiva, koji istražuje misteriozni nestanak žene starog prijatelja. Svašta će se dogoditi na relaciji od Beograda do Rovinja, svašta se dogodilu i u tridesetak godina daljoj prošlosti, još dok je trajala bivša zemlja. Tu se nadovezujemo na još jednu misteriju, koja ima veze sa glavnom. „Polje meduza“ je zaista „triler koji nanosi opekotine“ kako stoji na koricama romana. Sve je tu živo, stvarno, opipljivo, opasno, jasno i žari kao meduza. Nema foliranja, da je Igor Mandić živ, sigurno bi Ota Oltvanjija svrstao u one pisce, kako je govorio, koji toliko dobro pišu da bi mogli da budu čak i strani pisci.

Anđeosko srce - Vilijam Hjortsberg (Čarobna knjiga)

Hjortsbergov roman „Falling Angel“ prvi put je objavljen davne 1978. godine. Alan Parker je 1987. godine snimio remek-delo „Angel Heart“, u kojem je Hjortsberg učestvovao kao scenarista, pored Parkera. Scenario je u nekim delovima odstupio u odnosu na roman, jer obično tako biva kada se snima film, ali u svojoj biti nije se puno toga promenilo. Zapravo, likovi, atmosfera i suština, ostali su isti. Takozvani slipstrim, odnosno mešavina žanrova, karakterističan je za ovog pisca. Njujorčanin, švedskog porekla po ocu, švajcarskog po majci, svoju reputaciju je izgradio pišući za Playboy, a ulazak u svet filma omogućio mu je pisac Tomas Mekgvejn, koji mu je bio drugar sa fakulteta. Ubrzo se sprijateljio sa Rodžerom Kormanom sa kojim je ostvario zajedničku saradnju na filmu „Thunder and Lightning“. Godinu dana kasnije, usledio je njegov izazak iz anonimnosti objavljivanjem romana „Falling Angel“. Hjortsberg je takođe bio deo neformalne skupine, poznatije kao Montana Gang, zajedno sa pisicma Tomasom Mekgvejnom,Džimom Harisonom, Timom Kahilom, muzičarom Džimijem Bafetom i glumcima Piterom Fondom i Vorenom Outsom.

Pre par godina sam počeo da čitam ovaj roman, ali sam ga brzo ostavio jer mi je kult filma bio previše u glavi. Čak sam negde prokomentarisao da je film ono čemu bi trebalo dati primat u ovom slučaju. Posle ponovnog druženja sa romanom, koji sam ovog puta pročitao u celosti, nisam siguran da li je baš tako. Zapravo kult filma je i dalje bio prisutan tokom čitanja, kao što su i svi likovi u mojoj glavi ostali oni koje je odabrao Parker, ali dogodilo se određeno čitalačko iskustvo koje je zadobilo jednu paralelnu dimenziju samog dela, nastalu spojem literarnog i filmskog. Dopalo mi se to, baš mi se dopalo. Iako se može prihvatiti zamerka mnogih, da je previše upadljivo dao simboliku imenima glavnih likova (Hari Anđelo, Džoni Fejvorit, Luis Sajfer, Epifani), ne može se sporiti da je spoj hard-boild noara i horora ovde sproveden efikasno i moćno.

Knjigu sam kupio za 100 dinara, pre nekoliko godina, našavši je u kutiji u kojoj su bile knjige na rasprodaji zaliha. Danas je nema u redovnoj prodaji, dok se na Kupindo sajtu kao polovna ne može naći ispod dve hiljade dinara. Eto, čudno vam je to sa knjigama, u jednom momentu bude potcenjena, u drugom postane retkost za kojom se traga.

RITAM HARLEMA - Kolson Vajthed (Laguna)

U romanu „Ritam Harlema“ Kolson Vajthed je uspešno uhvatio i dočarao epohu, kao i panoramu poznate njujoške četvrti, odnosno tog čuvenog dela Menhetna, uglavnom crnačkog, kroz jednu uzbudljivu i živopisnu krimi-dramu sa savršeno iznijansiranim likovima. Radnja se odigrava u periodu od 1959. do 1964. godine. Rej Karni je trgovac nameštajem, mahom polovnim, ima svoju radnju u Harlemu, ali s obzirom da potiče iz duge loze harlemskih lopova i da mu nad glavom vise likovi sa kojima je odrastao, ponekad mora malo da skrene s pravog puta i utopi poneki presten ili ogrlicu koju mu donese rođak Fredi. Lik je u svojoj suštini pozitivac, ali je igrom slučaja, pod lošim uticajem okruženja, upao u neprilike „s one strane zakona“. Onda se obično posećuju jevrejske juvelirnice u komšiluku u kojima takođe ima ljudi poput Karnija, koji imaju svoje legalno i nelegalno lice. Šta mi dobijamo? Kao čitaoci ulazimo u priču i pratimo nevolje koje sustižu čoveka koji nije želeo da upadne u sva sranja u koja je upao, ali kad se već sve to nije moglo izbeći, pratimo kako iz svega toga pokušava da se izvuče. Pre svega, ovo je odlična proza, fikcija koja zavređuje pažnju. Sam naslov prvenstveno ukazuje na istoimenu pesmu Boba &Earla „Harlem Shuffle“ koju su planetarno proslavili i Rolingstonsi, a rekao bih još da ceo roman ima ritam te pesme iako se nigde, osim u naslovu, ona i ne pominje. Osim toga što je Vajthed veliki ljubitelj krimi filmova o pljačkama poput „Across 110th Street“, “Dog Day Afternoon”, “Asphalt Jungle”, on je kao svaki dobri pripovedač uspeo autentično da dočara i naličje epohe, tako sto se dotakao večitog i nezaobilaznog problema rasizma, ali svoje delo nijednog trenutka nije pretvorio u politički roman. Fascinantno je kako je oživeo neke zanimljive detalje do kojih je došao istražujući “banalnosti“ poput tadašnje mode (u pitanju je kraj pedesetih i početak šezdesetih) na tržištu audiofila i ljubitelja tehnike, ali isto tako ljubitelja nameštaja, šešira, šoljica za kafu ili modela sefova koje su tada ozbiljni lopovi umeli da otvore sa manjom ili većom mukom. I naravno, sve to kroz priču, sve to kroz zaplet. Svakako, likovi Ritma Harlema nisu ljudi poput Korleonea ili Montane, već su to oni prevaranti koji imaju ljudskosti, ali i smisla za humor. Čitava lepeza vavilonskih protagnoista je tu, od korumpiranih pandura, preko sitnih lopova, zatim onih malo krupnijih, surovo nasilnih gangstera, izgubljenih džankija, prostitutki, do pokvarenih bankara i trgovaca nekretninama. Nije slučajno pokojni Džon Apdajk primetio talenat ovog pisca mnogo ranije i pohvalio ga više puta. Primetila je to i čitalačka publika u svetu.